INTERVJU MIODRAG ZUPANC: Vreme je za prodrmavanje sveta

INTERVJU MIODRAG ZUPANC: Vreme je za prodrmavanje sveta


Sa Miodragom Zupancem pričati i televiziji je kao otvoriti enciklopediju. Svi odgovori su tu, ali jedna njegova rečenica menja ceo smisao.”Televizija je sada stvar agencija, banaka, sve ostalo je podređeno tome. Odustao sam od svega toga”.

Pa dobro, ali ima li nešto što Vas zanima, nešto sigurno gledate?
“Ništa.”

Zašto?
“Samo čitam knjige. Zamorio sam se od TV-a i spolja i iznutra tako da se i ne srećem sa ljudima sa televizije. Imam par drugara sa televizije sa kojima se intenzivno družim. Jedan je snimatelj, drugi tonac. I niko više.”

Te popularne serije koje ste i vi potpisivali često upoređujemo sa današnjim i uvek imamo osećaj da nešto nedostaje.Kako danas popuniti taj prostor ili je on nestao?
“Ne možemo reći da je nestao. Uprkos svemu, dešavaju se stvari, ali je sve to komercijala,više nije u profesionalnom koridoru razmišljanja, nego ad hoc, ko kako skupi novac. Ima tu i veštih ljudi. Bjela radi dobre serije. Bilo je sve drugačije dok smo razmišljali koja je uloga RTS, šta on treba da prikazuje, pre svega porodične serije koje mogu svi da gledaju, da ne vređaju nikoga, a da u isto vreme bude interesantne za gledaoce. A to znači da se bave istorijom, nacionalnim stvarima, svakodnevnim životom. Sad su se stvari okrenule. Redakcije maltene više nemaju nikakav upliv i ne određuju stvari, nego predlozi dolaze sa strane, od autora koji su vezani za reklamne agencije. Ko se sa njima nagodi i napravi dil, on dolazi i pravi seriju. To je počelo tik pred Tijanićev dolazak, a u Tijanićevo vreme se to rasplamtalo i postalo tako.”

Često čujemo da bi sve bilo drugačije da se vrate oni kadrovi. Šta biste Vi promenili da se vratite na RTS? Šta biste uradili drugačije?
“Ne možemo da pričamo o starom dobu. Ne možemo porediti stari, dobri RTS koji je bio jedina televizija. Bio je ukomponovan u jugoslovensku šemu. Bila su dva kanala, sad ih imate milion. Jako je teško bilo šta menjati, jer razne spoljne sile utiču na televiziju. Ja sam protiv pošto, poto brojanja gledalaca, merenja gledanosti. Mi imamo određenu misiju i moramo da je ispunjavamo. Ta misija televizije mora nekako da se održi.”

Kakvu biste seriju napravili?
“To je mnogo teško pitanje. U jednom trenutku smo uspostavili dobru saradnju sa Dragoslavom Mihajlovićem koji nije davao da se ekranizuju njegova dela. Imao je neka loša iskustva. I onda smo ga nagovorili za “Čizmaše”. Voleo bih da radimo “Tikve” kao seriju, a sigurno bih nastavio i da tumaram po Srbiji. Još mnogo toga nije viđeno i označeno, nije objavljeno. Volim da oživi to kultivisanje Srbije, da na pravi način počne da se oseća Srbija.”

Potpisali ste više od osamsto serija, gde ste podvukli crtu izmedu kvaliteta i popularnosti?Jeste li promenili svoje stavove?
“Sticajem okolnosti imao sam sreće da više radim u obrazovnom program. Mi nikad nismo išli na popularnost. Tek poslednjih šest, sedam godina sam se bavio serijama i ušao u taj top gledan sistem koji me je dosta zbunio. Otkad je počelo ovo rasipanje, raspad Jugoslavije, to sam sve teško podneo, ali sam uspeo da shvatim jednu stvar – da ostajemo Srbija i da se mnogo lupeta u toj Srbiji, da je mnogo mitova, da se mnogo manipuliše fejk vestima, mitologijom, neznanjem o Srbiji.I onda sam odlučio sa nekim svojim prijateljima da počnemo da radimo “Enciklopediju za radoznale”. Nailazite na priče i ljude koji žive i koji održavaju Srbiju a koji su van ovih beogradskih tokova gde se kao vodi velika politika,jer tamo se vodi život. To smo pokušavali sa tom serijom da uradimo i mislim da smo uspevali.”

Čime se sada bavite?
“Bazganjem po Srbiji.”

Jel ste Vi to sada sebi dali ulogu čuvara baštine ?
“Hajde da ne pominjemo Švajcarce, ali Crnogorci apsolutno znaju Crnu Goru i skoro da znaju svako selo. Slovenci apsolutno znaju Sloveniju, Hrvati Hrvatsku. Makedonci znaju celu Makedoniju. Mi ne znamo uopšte ovu našu zemlju. A stalno izmišljamo neke priče koje su nebulozne i izmišljamo nešto što je nemoguće, ali hajde da vidimo šta je moguće i koliko je lepo to moguće i koliko možemo da se ostvarimo u tome što imamo.”

Da se onda vratimo na obrazovni program koji je deo te priče. Kakav je naš obrazovni program? Da li je uopšte Srbiji potreban,nove generacije su na netu.
“I te kako je potreban. Teže je naći novi pristup. Sigurno treba na nov način postavljati stvari. Moraju se ipak pratiti i naučni tokovi i kulturološki tokovi. Mnogo je lažnih ljudi, naučnika, pogotovo istoričara,mnogo je pseudointelektualaca koji su uleteli i televizija mora da napravi jasnu koordinatu ko je ko, šta ko o čemu zna, ko je kompetentan, ko nije. To je uloga obrazovnog programa. To je jedan od načina da se opasulji ova zemlja i da se pomogne ovoj zemlji.”

DSCN1187a

Taj program je jedva preživeo devedesete kada je fokus RTS-a isključivo bila informativa, a sada se sve teže bori sa menjanjem nekih vrednosti.Šta je tu zafalilo kadrovi ili publike?
“Devedesetih godina svi su gledali televiziju kao propagandno sredstvo i tu je informativni program bio pun plaćenika koji su radili svoj posao. Obrazovni program nije prestao da radi i da brani svoju ulogu ni devedesetih godina i jako sam ponosan što sam u to vreme bio u njemu jer smo radili sve isto što smo radili ranije i što smo radili posle. Nismo se menjali. Nismo pratili tu suludu bitku lažiranja situacija, širenja mržnje, nego smo i dalje radili svoj posao. I dalje postoje veoma stručne ljudi, koji i prave emisiuje koje imaju gledanost, ali koja je na prvi pogled zanemarljiva. Ali,to ne sme da bude u rejting klasifikaciji, mora da se meri na drugi način. Ne može da se takmiči sa Cecom. To su babe i žabe.”

Pre nego što ste došli na RTS, bili ste u SKC-u, pa u Studentskom gradu. Radili ste časopis “Vidici”, bili u Ateljeu 212. Imate li utisak da našoj kulturnoj sceni nedostaje revolucija kakva je bila “Golubnjača”, da nedostaje potpuno drugačiji pogled na umetnost, ono što je donela Mira Trailović sa Bitefom. Da li nedostaju ljudi koji donose drugačiji pogled na kulturu ili nam ne trebaju, jednostavno ih ne želimo?”
“Ma treba nam, kako ne. Treba nam opšta promena načina razmišljanja, jer smo zaista uleteli u neoliberalističko blato i samo nas utapaju sve dublje i dublje. Uleteli smo u borbu profita i ta borba nas uništava. Vreme Bitefa, i 1968. je vreme kad se javlja crni talas i mnogo toga progresivnog kod nas. To nije bilo samo naše vreme. U celom svetu su se dešavala previranja. Još neoliberalizam nije ni bio u začetku. Još je postojao dvopolan svet. Istok i Zapad. Koliko je Zapad uticao na Istok, toliko je i Istok uticao na Zapada. Sad imamo na prvi pogled svet bez Hladnog rata, a Hladni rat i dalje postoji na drugi način. Nije ista situacija. Ugušena je bilo koja mogućnost za revolucionarno razmišljanje i veoma je mali broj ljudi koji razmišlja tako. Tako da mi smo imali sreće da živimo u to vreme prelamanja i stvaranja rokenrola. To je zaista bilo razmrdavanje sveta.”

Kako ste Vi to videli?
“Buknulo je u Parizu, a najkrvavije se završila u Americi, bilo je ubijenih. Moje tumačenje je da je to proizvod takozvane grupe situacionista. Pariz je bio leglo anarhističnog levičarstva koje mene oduševljava u jednom kulturološkom smislu koje je iznedrilo i bitnike i hipike. Nije Amerika to uradila, to je uradio Pariz. Svet se posle toga stvarno prodrmao svet i ništa nije bilo isto. Nije bio cilj da se napravi revolucija u smislu Oktobarske, nego da se napravi promena. Kakva, takva promena, i to se i dogodilo.”

Da li je sada vreme za prodrmavanje sveta?
“Kako da ne, uveliko to vreme teče.”

Kada ste objavili knjigu “Zemlja u kvaru”rekli ste da ste želite da razrešite dilemu kako da razumem svoju epohu i da odgovorite na pitanje Muharema Pervića šta smo razumeli od svog života.Jeste li sada bliže tom saznanju?
“Uh, to je mnogo teško. Nisam siguran da sam sve spoznao, ali mi se dopada kako razmišljaju ove nove generacije. One jednostavno žive svoju epohu. Bez mnogo pitanja i nedoumica. Možda je tako najbolje.”

Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

 

Jedni su zbunjeni, drugi su otišli

Kako su se deca komunizma snašla u demokratiji, jesu li se uopšte snašla?

“Kako, ko. Deca nekadašnjih političara i diplomata sigurno jesu. Većina radi isto što su radili i njihovi očevi. Ali,činjenica je da su mnogi ljudi zbunjeni i da su se potpuno povukli u neke svoje ćorsokake. Neverovatno je da ćuti elita, a ona ipak mora da govori, ali da ne govori programirano, po Soroševom receptu, Orbanovom ili već čijem nego da zaista postoje slobodnomisleći ljudi. Ima tu i tamo, sad ne bih nabrajao i to su vrlo važni glasovi i jako je važno uzeti ih kao reper zašto postoje u ovoj zemlji.Mnogo je talentovanih i vrednih ljudi otišlo i to je velika šteta. Moja ćerka koja je završila dramaturgiju već dvadeset i nešto godina živi u Pragu i ona je jedna od one dece koja je baš u sred rata otišla iz Beograda. Udala se za Amerikanca,dobila poziv da predaje i po Londonu, a onda su je pozvali da bude gostujući profesor na Jejlu.I nije jedina koja je jednostavno samo otišla ne znajući šta je čeka. Čudne su priče te dece koja su otišla tih godina u Prag. Neki od njih su postali uvaženi advokati,arhitekte. Neverovatno je kako su oni uleteli u neke zemlje u nekom momentu i izborili se za svoje karijere. A samo su želeli da pobegnu od haosa u kome smo svi tada bili.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar