INTERVJU MIROSLAV LAZOVIĆ: Slike od onog sveta

INTERVJU MIROSLAV LAZOVIĆ: Slike od onog sveta


Putovanje Miroslava Lazovića do slikarstva je trajalo dugo. Prvo je studirao ruske klasike i jezik. Čuveni profesor, prevodilac i tumač ruske književnosti Milosav Babović na ekskurziju u Rusiju je poveo samo jednog studenta. Miroslava Lazovića. Akademik Nikola Milošević, govoreći o Lazoviću, kaže: “Đorđo de Kriko poredio je slikarevo oko sa rendgenskim zracima pomoću kojih se otkriva ono što je u ljudskoj duši skriveno. Miroslav Lazović je jedan od takvih slikara”.

On naziva Lazovićeve slike slikama iz tamnog vilajeta.

U istoriji srpskog slikarstva pre dva stoleća postojala su braća Lazović, poslednji predstavnici vizantijske škole slikarstva. Odnekud sa obronaka Radan planine, potomak prvih doseljenika iz Crne Gore u Toplicu, stigao je u srpsko slikarstvo i Miroslav Lazović. I svi su odmah znali da je tu. Njegove ruke nisu ruke salonskih slikara, to su šake koje na kamen udaraju. I kad se bavi erotikom, to nije vulgarna erotika već ona tanana i duboka, koja proističe iz dna duše.

“Ostao je isti od studentskih dana”, kaže mi prijatelj dok se vraćamo sa Lazovićeve izložbe u Ruskom domu kojoj je prisustvovao i ambasador Rusije. Ko je imao prilike da vidi freske po manastirima i crkvama koje je Lazović slikao, zna da se to ne može naslikati bez velikog posta i duboke molitve.

Od samog početka Vašeg umetničkog rada, opredeljeni ste za velike formate. I kada izlažete u galerijskom prostoru, kada se bavite primenjenim slikarstvom, Vaši radovi su velikih dimenzija. Prepoznatljivi ste i po bogatom slikarskom opusu, ali i po brojnim mozaicima koji su rađeni za značajne objekte u zemlji i inostranstvu. Šta je to što odvaja mozaik od ostalih formi likovnog izraza?

“Likovni izraz zapravo najmanje zavisi od tehnike. Bilo da stvara tehnikom ulje na platnu ili mozaik, umetnik zadržava svoj prepoznatljiv rukopis, prevodi ga iz tehnike u tehniku kao što književno delo prevodimo sa jednog jezika na drugi. Ipak, da biste se izražavali kroz različite likovne tehnike, morate da govorite jezik tih tehnika. A svaka je specifična na svoj način. Kada se dugo bavite nekom tehnikom, kao što se ja bavim mozaikom, ona radi za vas. Ono što je specifično za mozaik jeste karakter materijala. Kamen pri obradi pruža otpor, koji ne mora da bude ograničavajući. Naprotiv. Upravo to ograničenje koje sam kamen nameće, gradi specifičnu likovnost, vraća me na pojednostavljenu, stilizovanu formu kojoj težim i kroz sliku.”

Miroslav Lazović

Jedan od značajnijih projekata u Vašoj karijeri su mozaici rađeni za arheološki kompleks Viminacijum.

“Viminacijum je poslednjih godina postao poznat i zanimljiv široj javnosti, ne samo naše zemlje. I to pre svega zaslugom jednog čoveka koji svojom nepresušnom energijom motiviše sve oko sebe, i nemoguće pretvara u moguće. Reč je o direktoru Arheološkog instituta i rukovodiocu projekta Viminacijum Miomiru Koraću, s kojim sam počeo saradnju pre desetak godina. Prvobitni plan je bio da se urade mozaici za tavanicu jedne sale u Viminacijumu. Onda smo došli na ideju da i čitave zidove obložimo mozaikom, pa zatim i pod. Ta sala je zbog količine plavog kamena koji je ugrađen u mozaike dobila naziv Plava sala. Kako smo završili Plavu salu, odmah smo prešli na atrijum, pa na amfiteatar, i na kraju na spa centar. Ti mozaici nisu replike antičkih mozaika, što većina ljudi pomisli, budući da su rađeni za arheološki kompleks, već su autorski. U radu imam potpunu slobodu i potpuno poverenje naručioca, tako da mi taj rad posebno prija i daje mogućnost da se maksimalno kreativno izrazim. To je dobar projekat i samim tim zahteva pozitivnu i jaku energiju.”

Radili ste na mnogim drevnim crkvama i manastirima, ali i onim novijim. U Drvengradu Emira Kusturice jedini kamen je Vaš mozaik na crkvi posvećenoj Svetom Savi. Odlikovani ste Ordenom Svetog Save za rad po crkvama i manastirima.

“To priznanje mi je posebno bitno. Iako i crkvenom slikarstvu pristupam pre svega kao prema likovnom izazovu, rad za crkvu nosi sa sobom posebnu motivaciju. Imao sam velike i ozbiljne zadatke, tako da sam tom radu pristupio ozbiljno i uložio sva svoja znanja i kao vernik sa puno ljubavi sam odgovarao zadacima. Najznačajnije radove sam izveo za manastir Zograf na Svetoj Gori, za manastir Svetog Dimitrija u Bajčetini, za Hram Hristovog vaskrsenja u Podgorici, za Hram Svetog Save u Diseldorfu…”

Povezane vesti – SLOBODU OSVAJAMO NA LIČNI RIZIK

Radite kao profesor i šef katedre na Fakultetu primenjenih umetnosti. Koliko majstor može da nauči od šegrta, a koliko šegrti od njega?

“Profesura nosi sa sobom veliku odgovornost. Na umetničkim fakultetima, rad sa studentima se ne može posmatrati samo kao rad na prenosu znanja. Ili veštine. Mnogo je kompleksnije od toga. U studentu treba probuditi kreativnost, volju za radom. A to nije uvek lako. Naročito kada ne možete puno da im obećate. Šta ih čeka posle studija? Koliko upornosti i snage će im trebati da opstanu kao slikari, da žive život koji su izabrali ne znajući koliko taj put može biti težak. Uvek mi je bilo bitno da studentima pokažem i tu stranu umetnosti. Radna navika je upravo ono što je velike umetnike činilo velikima. Talenat jeste prvi impuls, ali radom se talenat može dovesti do cilja. Za odnos profesor – student je jako bitna razmena iskustava i mladalačke energije.”

Predsednik ste Udruženja likovnih umetnika Srbije. U ovom vremenu kad se za sve pare nađu osim za kulturu, kako živi i radi Vaše Udruženje koje će o Svetom Luki proslaviti sto godina trajanja?

“Sama činjenica da Udruženje živi i radi već sto godina govori o ogromnoj upornosti ljudi koji su vodili ovo udruženje kroz istoriju, u nameri da likovnu umetnost Srbije očuvaju i da je integrišu u širu kulturnu politiku države. Danas kada je ta uloga na meni, kao predsedniku ULUS-a, čini se da je to teže nego ikad. Novac koji Udruženje dobija od države je krajnje simboličan i ne može da pokrije ni najosnovnije potrebe. Tu stupaju pojedini dobrotvori i prijatelji umetnosti, koji nam pruže povremenu finansijsku pomoć, a kojima, nažalost, ni sami članovi Udruženja ponekad ne uzvrate zahvalnost. Svakako da ovaj kontinuitet stogodišnjeg rada ne sme da se prekine, pogotovo ne danas kada sama likovna umetnost trpi brojne promene i iskušenja.”

Šta smatrate svojim najvećim uspehom?

“Slikarstvo.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar