INTERVJU, MLADEN MATIČEVIĆ: ZAŠTO JE VAŽAN FILM O DIVLJANU?

INTERVJU, MLADEN MATIČEVIĆ: ZAŠTO JE VAŽAN FILM O DIVLJANU?

Foto: Ekspres/ Marko Đoković


Dokumentarni film „Nebeska tema” o Vladi Divljanu, harizmatičnom i nadarenom muzičaru koji je jugoslovenskoj i srpskoj muzici doneo mnogo, i koji je životnu scenu napustio pre vremena, autorski čin beogradskog reditelja Mladena Matičevića -privodi se kraju.

Matičevićeva „Nebeska tema” je rađena u hibridnoj formi koja spaja igrani i dokumentarni film i sadrži sve ono što je Divljan radio, kao i veliki broj intimnih ispovesti značajnih muzičkih i drugih autora o njemu. Matičević naglašava da u prilog Vladinoj veličini govore upravo ljudi koji učestvuju u filmu: Srđan Gojković Gile, Darko Rundek, članovi grupe „Ljetno kino” (gde je dobar deo stare postave grupe „Film”), zatim Vuča iz bivšeg benda „Darkwood Dub”, Momčilo Bajagić Bajaga, Dušan Strajnić, Srđan Šaper, Dušan Kojić Koja, Moma Rajin, Goranka Matić i brojni drugi.

Matičević za „Ekspres” priča o razlozima koji su ga inspirisali da snimi ovaj film, recimo činjenica da je Divljan, uz Arsena Dedića, bio jedan od najvećih kantautora ne samo u Srbiji nego i na čitavom prostoru bivše Jugoslavije, i da je predstavljao jednu od najboljih vrednosti pop kulture, kao i to da sam pripada generaciji koja je odrastala uz muziku Vlade Divljana i novog talasa, a oni su presudno uticali na formiranje načina na koji su generacije šezdesetih i sedamdesetih doživljavale svet.

Naveli ste da je mnogo razloga za realizaciju „Nebeske teme”. Koji je bio Vaš motiv?
-Moj motiv je bio i ostao taj što je Vlada Divljan sigurno jedna od dve-tri najznačajnije figure u istoriji pop muzike SFRJ i Srbije, a i kasnije. To je jedan objektivan razlog. Drugi lični i emotivni razlog je taj što sam ga jako voleo, kao i njegovu muziku. Smatram da je na mnogo načina zaslužio i zadužio nas da se o njemu snimi jedan ozbiljan film. Ono što je on dao ljudima od ogromnog je značaja, iskreno i nepatvoreno. Kad se prisetite koje je sve pesme napisao i u kojim smo ih sve okolnostima života slušali i voleli, onda shvatite zašto je važno da imamo film o Divljanu. Meni je to jako važno.

Mladen Matičević; Foto: Ekspres/ Marko Đoković

Mladen Matičević; Foto: Ekspres/ Marko Đoković

Pripadate generaciji koja je kretala u gimnaziju u trenutku kad se pojavio novi talas. Po čemu pamtite to vreme?
-Sve je lako kad si mlad, a neki ljudi govore jako pametno o tvom životu, što ti prepoznaješ, kroz sjajnu muziku. I ti ljudi dobro izgledaju i ti bi voleo da si kao oni, i to ti je vrlo bitno dok sazrevaš. I sve je to drugačije od tvojih roditelja, ma od čitavog sveta. Vladao je dobar osećaj da se događa nešto značajno, lepo, zabavno i u čemu je bilo važno učestvovati. A bio je i prisutan i osećaj pripadnosti. Moja generacija, iz čitave te bivše zemlje, nije se prepoznavala po nacionalnoj, verskoj ili nekim drugim osnovama, nego po tome kakvu smo muziku slušali, koje smo filmove gledali i šta smo voleli da čitamo. Sve je to, naravno, odlika mladosti i velikih iluzija, ali je bilo lepo i presudno za mnoge od nas. Taj jugoslovenski novi talas je bio neka vrsta signala za prepoznavanje, gotovo neka vrsta religije, koja je vrlo brzo nestala i, nažalost, bila udavljena i sama sobom i drugim okolnostima.

Da li ste već tada slušali „Idole”, koji su postali popularni u čitavoj bivšoj državi sa svojim hitom „Maljčiki”?
– Naravno. „Idoli” su neodvojivi deo mog odrastanja, možda i najvažniji. Oni su na neki način bili najrevolucionarniji bend u novom talasu, ili bar za mene, zato što su u muzici spojili mejnstrim i novi talas, s jedne strane, a s druge su potpuno transformisali, redefinisali način na koji jedan rokenrol bend izgleda, kako se oblače njegovi članovi i kako deluju prema javnosti. Oni su bili jedna ogromna duhovita medijska manipulacija koja je plenila odličnim pesmama i stilom. Kad smo ih prvi put videli, bili smo zbunjeni. Kao, šta je to i o čemu to govore, šta to rade… Zatim smo ih skapirali i zavoleli. „Idoli” su svakako jedan od najvažnijih bendova Jugoslavije.

Na koji način će Vaš film osvetliti brojne talente Vlade Divljana?
– Ljudi znaju za njegove talente i uživali su u njima. Ali verujem da će taj film doneti odgovor na pitanje ko je on bio i zašto su ga ljudi toliko voleli. Bio je tih, nenametljiv, nepovodljiv, a prodoran, apsolutno svoj. Recimo da je „Nebeska tema” ljubavna priča između Vladinih prijatelja i Vlade, koja će se na nekom suštinski intimnom nivou pričati kroz ovaj film. To je i priča o tome zašto smo ga i mi ostali voleli. Ne znam da li će nešto novo nekome donesti u smislu otkrivanja neobičnih stvari, nekih koje ljudi nisu znali, ali otkriće razne nijanse ozbiljnih, dobrih i toplih emocija prema njemu.

Foto: Marko Đoković

Vlada Divljan; Foto: Marko Đoković

Vi ste ga lično znali?
– Relativno dobro, bili smo dragi poznanici. Nisam bio njegov blizak prijatelj. Divljan je bio i stariji od mene, i pripadao je drugoj generaciji. Bio je moj idol s pozornica, ali smo se i poznavali, tako da sam imao i emotivni angažman zbog činjenice da sam ga lično znao i mnogo voleo. A postojala je i ta generacijska distanca koja mi je dozvoljavala da budem relativno objektivan u realizaciji filma. Kako god, imao sam sreće da uživam na njegovim koncertima, ali i da budemo u istom društvu, da ga zaista doživim.

Koliko se iz Vaše perspektive razlikuje Divljan na sceni od onog privatnog?
– Ne mnogo. Vlada je na sceni bio jedan fenomenalan pevač i gitarista, koga su ljudi voleli da gledaju i s kojim su imali vrlo toplu i direktnu komunikaciju na koncertima. Zapravo je bio potpuno isti takav i privatno. On je bio jedan od retkih muzičara čiji se javni imidž i pojava nisu preterano razlikovali od svakodnevnog života. Bio je normalan, topao tip koji nikada nije ni pokušavao da glumi rok zvezdu, nego je bio vrlo direktan i neposredan, i to je razlog što su ga ljudi voleli. Na sceni je bio isti takav, uz dodatak tih svojih talenata i umeća. I na sceni i u životu je bio delikatan, nežan i dobar čovek, pravi džentlmen i šarmer, veliki šaljivdžija. Veoma je voleo ljude i pristupao im je s poštovanjem.

Što je retkost u tom svetu.
– Vlada Divljan je retka, za generaciju kojoj pripadam istorijska ličnost. „Idoli” su, a kasnije i on sam, redefinisali naš pogled na svet, pogled na to šta je rokenrol pesma, šta je rokenrol bend, šta je to biti rok muzičar, s jedne strane, a s druge strane su pojavno, objektivno bili značajni jer su promenili mnoge stvari. Emotivno je Divljan bio još značajniji zato što je generacijama pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih, dakle i mojoj generaciji, ta muzika definisala neke važne događaje u životu. Siguran sam da se veliki broj ljudi upoznao uz njegovu muziku, zaljubio ili spoznao emocije prema nekome baš uz njegove stihove. On je imao talenat da kanališe te plemenite i romantične emocije, kao i tu genijalnost rok inovatora. Divljan je, na kraju krajeva, glavni autor albuma koji je verovatno najveći, najznačajniji i najbolji album u istoriji jugoslovenske muzike „Odbrana i poslednji dani”. I dan-danas kada se sluša, teško je poverovati da su ga napisali momci koji su tada imali po 22-23 godine. To je iskra genijalnosti. Zato je iz moje i iz perspektive ljudi kao što sam ja on svakako značajna istorijska rok ličnost.

Poredite ga i s Polom Makartnijem.
– Sličnost svakako postoji. Pol Makartni je takođe imao jedan deo karijere koju je ostvario u „Bitlsima”, a kasnije je razvio vrlo doslednu karijeru čoveka koji se bavi pop muzikom i isključivo emocijama u tom muzičkom žanru. Istu stvar je radio i Divljan. On je prvo bio deo jednog genijalnog benda, a kada se odvojio od nasleđa koje su „Idoli” predstavljali, nastavio je autonomnu karijeru i celog života je pravio sjajne ljubavne pop pesme.

Divljan i Šaper su bili okosnica „Idola”?
– Divljan i Šaper su, u svakom slučaju, bili kreativna okosnica „Idola” i sigurno je da je u tom njihovom druženju i promišljanju nastao začudni i fantastični koncept tog fenomena. Eto još jedne sličnosti s „Bitlsima”, Makartnijem i Lenonom. Gledao sam razne Divljanove koncerte i uvek mi se dopadala atmosfera koju je stvarao. On je bio dobar na sceni, jednostavno je bio čovek koji je bio predodređen za to čime se bavio, a to je radio srcem i dušom, i neverovatnim umom. Njegova muzika je plenila, i najveći kompliment za tu muziku je bio da dođete s nekim koga volite i da vam bude lepo, jer je o tome cela ta njegova priča.

Divljan je svuda na prostoru bivše Jugoslavije bio jednako lepo prihvaćen.
– Tako je, on je bio svugde popularan, naročito u Zagrebu. Možda čak i popularniji nego u Beogradu. Uvek je to bilo tako za vreme novog talasa, bendovi iz Beograda su bili popularniji u Zagrebu nego u Beogradu, i obrnuto. Ali je on bio i veoma drag čovek koga je bilo lako voleti, imao je to džentlmensko ponašanje i topao odnos prema ljudima. Kada biste ga upoznali, niste mogli da verujete da je to jedna ozbiljna muzička zvezda. I što je bitno, on nije učestvovao u svinjarijama koje su se dešavale devedesetih, niti je njegova muzika imala ikakve veze s tim, te je normalno da su ga ljudi voleli i prihvatali kao sebi bliskog. To je tako ostalo do kraja. Divljan je jedinstvena vrsta čoveka.

Opširnije pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar