INTERVJU NIKOLA JOKSIMOVIĆ: Ne možemo svi da glumimo samo u Beogradu

INTERVJU NIKOLA JOKSIMOVIĆ: Ne možemo svi da glumimo samo u Beogradu


Sećam se samo jedne slike – da me je naša kućna pomoćnica držala u naručju, da je igrana jedna pred­stava na nemačkom ili mađarskom, znam da nije bila na srpskom. Sve je bilo rozikasto, s nekim anđelima i realnim granama. To je, verovatno, bila neka religiozna priča, tipična za to vreme. Kada sam kasnije u toj zgradi dobijao nagradu za svoju poeziju, govorio sam o tome i pokazivao mesto gde sam sedeo. Ta slika se duboko urezala u moje pamćenje. Tako se Jovan Ćirilov sećao prve predstave koju je gledao u kikindskom pozorištu. Jedan od naših najpoznatijih dramaturga, književnika i filozofa rođen je u ovom gradu 1931. godine i u priči o Kikindi nemoguće je zaobići Ćirilova. A priča o kikindskom Narodnom pozorištu je priča o dobrim predstavama i umetnicima koji, kako kaže direktor Nikola Joksimović, uvek mogu da pariraju prestoničkim pozorištima.

Kako danas živi teatar daleko od prestonice? Da li nedostaje publike ili novca?

„Kikindsko Narodno pozorište živi već skoro 70 godina. Ove godine je trebalo da obeležimo taj jubilej, ali zbog trenutne situacije sa pandemijom nismo u mogućnosti da to uradimo onako kako bismo želeli i kako to zaslužuje ova ustanova kulture. Iako smo stotinama kilometara udaljeni od prestonice, sa mnogo manjim brojem stanovnika, isto tako i novčanih sredstava, ako se uzme u obzir posećenost predstava i kvalitet repertoara koji nudimo, apsolutno možemo da pariramo prestoničkim pozorištima. To se i pokazalo prilikom naših gostovanja u prestonici. U Kikindi ima sve više ljubitelja pozorišta i to nas posebno raduje. Početkom godine imali smo situaciju da je skoro svako izvođenje bilo maksimalno posećeno i tražila se karta više. Nažalost, to je sada privremeno zaustavljeno, ali jako se radujemo nastavku rada i druženju sa publikom. Što se tiče novca, mi se uklapamo i radimo u skladu sa mogućnostima i borimo se da ga bude više.“

Povezane vestiINTERVJU ŽIVOJIN PETROVIĆ: Priče koje su hodale gradom

Vi ste najmlađi direktor u istoriji kikindskog Narodnog pozorište i nakon desetogodišnjeg glumačkog staža niste baš bili voljni da sednete u fotelju direktora. Zašto?

„Moj poziv je gluma. Za to sam se školovao i to je moja ljubav. Funkcija direktora zahteva menadžerske i mnoge druge veštine i znanja sa kojima ja u svom dosadašnjem radu nisam imao dodira. Iz tog razloga nisam bio voljan i znao sam da ta pozicija nosi sa sobom mnogo novih izazova nevezanih za moj poziv. Isto tako, prihvatanjem te funkcije, svojim dosadašnjim kolegama sam postao nadređeni, a nisam želeo da se naši kolegijalni odnosi poremete. Dvadeset godina provedenih u pozorištu (deset godina kao profesionalni glumac) dovelo je do toga da sam iz prve ruke gledao kako sve to funkcioniše, upoznao sve zaposlene i sa njima razvio lep odnos pun prijateljstva. Na njihov nagovor sam i prihvatio tu funkciju i presrećan sam što to nije uticalo na naše međusobne odnose, odnosno što se mojim imenovanjem za direktora ništa nije promenilo u smislu međuljudskih odnosa. Što se tiče opisa posla direktora, konstantno učim i trudim se da opravdam poverenje koje mi je ukazano.“

Nikola Joksimovic (1)

Mnogi mladi glumci čekaju i po nekoliko godina uloge u Beogradu i retko se odlučuju da prihvate angažman u pozorištima u manjim gradovima čak i kad su potekli iz tih gradova. Međutim, iz Vašeg pozorišta su se u Beograd otisnuli neki izvanredni glumci, a Vi ste se vratili u svoj grad.

„Zavoleo sam pozorište u svom rodnom gradu Kikindi, tu sam prvi put stao na scenu i od tog momenta sam znao čime želim da se bavim u životu. Kada sam završio fakultet, mogao sam da sedim u Beogradu i čekam tu neku ulogu koja će možda doći a možda i neće imajući u vidu da je mnogo mojih kolega isto tako godinama čekalo uzalud. Ja sam želeo da radim, da se bavim poslom za koji sam se školovao i smatrao sam da je važno da u tom smislu ne gubim vreme. Iz tog razloga sam se vratio, jer mi je ovde pružena mogućnost da radim, da učim, da se usavršavam. I mislim da sam doneo pravu odluku. Ovde sam i profesionalno i privatno ispunjen, što je preduslov da valjano radim svoj posao, ali naravno da ne isključujem mogućnost da ukoliko mi se budu otvarala neka nova vrata, prihvatim neke nove izazove.“

Kako birate repertoar? Ima li razlike u ukusu publike u Beogradu i Kikindi?

„Repertoar biram zajedno sa kolegama osluškujući naše zajedničke želje i želje i afinitete publike. Ako tako generalizujemo, ima razlike u ukusu, imajući u vidu da sam primetio da publika u Kikindi voli komedije i predstave koje su životne i obrađuju teme koje su im bliske i u kojima se mogu pronaći. Međutim, takođe primećujem da publika ovde generalno voli pozorište, tako da lepo prihvataju sve i u poslednje vreme podjednako posećuju predstave bez obzira na pisca, reditelja i žanr. Ali komedije će ovde uvek biti najpopularnije.“

Povezane vestiINTERVJU SVETLANA CEMIN: Ako vam se stalno nudi šund, gubite apetit za istinom

Kada ste prihvatili mesto direktora rekli ste da želite da mlade privučete u pozorište, da ih edukujete, da ih zarazite teatarskom magijom. Kako Vam posle godinu dana sve to izgleda? Da li je moguće teatar učiniti bar upola popularnima kao TV ekran?

„Što se toga tiče, jako sam zadovoljan. Lepo je krenulo i zaista mislim da sam uspeo da pokrenem i mlađe generacije da se aktiviraju i krenu da dolaze u pozorište. Međutim, sve je stopirano zbog koronavirusa. Nadam se da će se nastaviti u istom pravcu čim se steknu uslovi. Mislim da je teatar i te kako popularan, samo se malo o tome priča i piše u medijima. Čini mi se da televizija zbog sve lošijeg kvaliteta programa gubi na popularnosti i primećujem da se mladi ljudi sve više okreću pozorištu, barem u mom okruženju, što mi je jako drago. Danas u pozorištu viđam u publici ljude koji do pre neku godinu nisu ni znali da Kikinda ima pozorište.“

Nikola Joksimovic (3)

Pozorište u Kikindi je pre godinu dana renovirano, ima mnogo bolje uslove od mnogih pozorišta u ostalim gradovima, da li je teško nagovoriti beogradske ansamble da gostuju?

„Pozorište je renovirano i dobilo je veoma lep foaje koji ovakva ustanova kulture i zaslužuje. Međutim, danas se nažalost, kako Vi kažete, ’nagovaranje’ svodi uglavnom na plaćena gostovanja ili neke razmene predstava, i tu novac igra glavnu ulogu. To je razumljivo imajući u vidu da se malo novca ulaže u kulturu i da su pozorišta primorana da funkcionišu na taj način. U kikindskom pozorištu su gostovala mnoga prestonička pozorišta sa odličnim predstavama, ali takođe i pozorište iz Sombora, Subotice, Zrenjanina, Šapca, Niša… Uvek smo uspevali da i pored čestog nedostatka sredstava publici omogućimo zanimljive i kvalitetne predstave gostujućih pozorišta i na tome ćemo raditi i ubuduće.“

Kako kao glumac gledate na rad u teatru van Beograda, a kako kao direktor? Šta je veći izazov, aplauz ili  sačuvati ansambl i teatar?

„Neizvodljivo je da svi koji završimo glumu radimo u beogradskim pozorištima, iako većina glumaca to želi. Na zapošljavanje u glavnom gradu u pogledu radnog mesta glumca utiče veliki broj faktora kojima se ne bih sada bavio. Podjednako sam zadovoljan radom u teatru u Kikindi i kao glumac i kao direktor, i mislim da nisam u nepovoljnijem položaju u odnosu na one koji rade u Beogradu. Ovde konstantno radim, a tamo bih možda bio primoran da čekam svoju priliku. Isto tako sa pozicije direktora smatram da je jednostavnije i zahvalnije upravljati malim pozorištem u kom se svi zaposleni poznaju i dišu kao jedno, nego velikim pozorištima. Imajući u vidu da je ovo mala sredina i naš teatar broji 26 zaposlenih, mi funkcionišemo kao malo veća porodica. Zaista imamo skladne odnose, a to je preduslov za uspešan rad i dobre rezultate, što i meni olakšava posao direktora. Što se tiče izazova, najvažnije je sačuvati ansambl i teatar jer je to preduslov za aplauze.“

Povezane vestiINTERVJU OLEG NOVKOVIĆ: Ne volim moćnike ovog sveta

Kako gledate na sudbinu teatra uopšte, hoće li se oporaviti od korone i praznih sala?

„Naravno da hoće, kao što se oporavilo od svih, čak i mnogo gorih nedaća. Mislim da je generalno umetnost neizostavan deo ljudskih života i nasušna potreba svih nas. Borili smo se i borićemo se za teatar i duboko verujem da ćemo u našim borbama i pobediti, da teatar čeka svetla budućnost. Optimista sam po tom pitanju i drugačiji scenario ne prihvatam.“

Koje predstave i koje glumce biste voleli da vidite na daskama pozorišta u Vašem gradu? Da li je nekima Kikinda suviše daleko?

„Ovde su svi dobrodošli. Ne bih nikoga posebno izdvajao. Mislim da Kikinda nije daleko, što se pokazalo i gostovanjima poznatih i traženih predstava velikih pozorišta, a isto tako i angažmanom poznatih i uspešnih reditelja u našem pozorištu.“

Nikola Joksimovic (2)

Da li mislite da su teatri u manjim gradovima u svetu u boljem položaju nego što je to slučaj kod nas?

„Nisam imao priliku da posetim takve teatre, pa se ne usuđujem da dajem mišljenje na tu temu. Ali, kod nas bi sigurno organizovanje pozorišnih festivala u manjim gradovima i bolji marketing olakšali opstanak tih pozorišta i doprineli privlačenju publike, ali to je opet vezano za novac, tako da se uvek na isto vraćamo. Nemam precizan podatak koliko je novca potrebno da bi pozorište normalno funkcionisalo iz razloga što se potrebe pozorišta razlikuju od sezone do sezone, u zavisnosti od plana i programa rada za svaku sezonu konkretno. Međutim u Kikindi su uspešnija privredna društva i preduzetnici oduvek pomagali pozorište i danas pomažu u skladu sa njihovim mogućnostima i potrebama pozorišta, a teatru to uvek znači.“

Putujući glumci

Prema nekim arhivskim podacima, prvu pozorišnu predstavu u Kikindi izvela je 1796. godine putujuća grupa na nemačkom jeziku, a 1824. putujući umetnici koji su stigli u ovaj grad izveli su svoju predstava na srpskom jeziku. Deset godina je trebalo da prođe da kikindski studenti i grupa omladinaca 1834. godine pripreme prvu pozorišnu predstavu, pozorišni komad „Svetislav i Mileva“ J. St. Popovića, a premijera je izvedena u leto te godine. Nakon 10 godina formira se prva pozorišna družina koja priprema i izvodi redovno predstave, pridružuju im se još neke pozorišne grupe, a 1950. se osniva Narodno amatersko pozorište koje kasnije dobija i profesionalni status

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar