INTERVJU PREDRAG – PEĐA TODOROVIĆ: Simboli arheologije sna

INTERVJU PREDRAG – PEĐA TODOROVIĆ: Simboli arheologije sna

foto Oksana Skendzic


Umetnik je fokus jednog uviđenog sveta, a posmatrač je onaj koji je spreman da, videvši, osvetli svoj unutarnji svet, samim tim on ne zavisi od lažnog vladaoca sveta, on je vladar svoga mira, uz sadejstvo Tvorca – kaže Predrag – Peđa Todorović, slikar, čiji je otisak u ilustracijama 30 knjiga.

Radoznali, zadivljeni, radosni su osnovni temelji mašte koja izvire iz mnogobrojnih bajki i priča koje ste ilustrovali.

“Snovreme, sanovreme, centrište krugogledanja istinskog umetnika, to je tačka gde će san oživeti i tako postati i ostati snavanje, koje mnogi nazivaju iluzija. Umetničko delo objedinjavajući sve u neraskidiv sklad čini da samo delo oživi.

Nije slučajno da su to drevni zografi spoznali te su poslednje delove na samoj predstavi slike bile oživke. Igra je povod stvaranja umetničkog čina, njeni koreni su u samom izvorištu života – detinjstvu. Dete je prvotni stvaratelj, koji sagleda i ono što odrasli čovek ne može uvideti. Dete stvara svoju bajku, mit, i delajući tako, primajući ulogu junaka, ulazi polako ali sigurno u svet odrastanja.

Čovek bi trebalo da ugnezdi u sebi avanturizam detinjstva da bi zadržao prisustvo detinjeg poimanja. Maštovitost dečjeg sveta, originalnost zapažanja, oslobođenost od straha, onog koji ne zaustavlja polet, ali upravo je ono odgovorno pred tokom igre. To je temelj istinskog sagledanja umetnika, u umetničkom činu. Umetnik ako ima dete u sebi, mora slediti njegovu spontanost, maštovitost, pa naslikani horizont postaje uporište novog neba, spremnog za slobodni let, kojim iskonski poriv i dalje traje, svojstven samo snu. Priprema za let ne dešava se pred platnom ili bilo kojom drugom podlogom, već pred umom samog stvaraoca. Jasno nam je iz ove perspektive zašto je slikar jedne freske u srednjovekovnoj crkvi raškog stila, Dečanima, potpisan kao Srđ Grešni. Jer u suštini potpis na slici je samo signatura, a upis duše stvaraoca je ono što pravi posmatrač oseća – to je pečat dela – isijanje.”

foto Oksana Skendzic

foto Oksana Skendzic

Vaše teme su iskre vašeg unutrašnjeg viđenja.

“Mnogobrojne teme naviru iz snova, razmišljanja, sećanja, sagledavajući i ulivajući se u obzorja dela. Dela moraju imati svoj ciklus jer se u tome ogleda stalno koračanje, koje ponekad i pored povremenog zastajkivanja, koje podrazumeva proces istraživanja, prerasta u let jer iz ptičje perspektive se jače oseća težina zemlje. Stalno traganje, ali koje tokom vremena otvara zasune unutarnjeg svetla, tako da tražitelji nemaju onih koji su izašli nezadovoljni iz tamnog vilajeta, jer vilajet postaje okrilje ponovo nađenog sveta, koji i jeste alem kamen traganja.”

Težite višedimenzionalnosti, objedinjavanju svih likovnih tehnika.

“Moja lična traganja, nalaženja su različitih puteva izražavanja. Izražavam se kao slikar jer kroz boje i ritam u kompoziciji dospevam do ostvarenja vlastite slikarske alhemije. Stvarajući mozaike, nalazim da trodimenzionalna tesera – parčić obrađenog kamena, odgovarajućeg oblika postaje dvodimenzionalni kameni zapis, a onda stvarajući direktnom metodom, utiskivanjem tesera u svež malter, mozaička kompozicija opet dobija svoju trodimenzionalnost. Linearni sklad, ritmovi tesera, raznovrsnost oblika samih parčića, opusi rada, vermiculatum, teselatum, bogatstvo samog biranog materijala (od prirodnih kamenčića, preko staklenih parčića, do poludragog kamena i sedefa). Sve to čini da ova likovna disciplina isijava jednim posebnim svetlom, koje je moćnije, tajnovitije i sveobraznije, koje je bliže duhovnom sasvetu. Zato i biram da format, najčešće kružni, odgovara amblematskom sadržaju. Tehnika mozaik, po mom mišljenju, predstavlja najkompleksniji vid susreta sa prethodnim epohama, ali ne kopiranjem, već usaglašavanjem civilizacijskog makrosveta sa mojim unutarnjim mikrosvetom. Možda je to i najveći oblik posvećenosti radu, gde rukodeljstvo (oblikovanje samih tesera) u sadejstvu sa umnim pregalaštvom, čine jedno tihovanje u činu stvaranja. Strpljivo nizanje, uz dane, a nekada i mesece provedene u delanju.

foto Oksana Skendzic

foto Oksana Skendzic

Slediti, uvideti svoj vlastiti svet u dijalogu sa prošlim, ali i savremenim, kroz lični monolog.

“Stvarajući keramičke beleške, osvetljavam i budim pojavnost iz sebe. Put izrade ilustracija je kompleksan i višestran, tu moram doslovce primeniti onaj čin igre koji sam upamtio još u detinjstvu, izgrađujem slikovno štivo, te knjiga oživljava. To nepristrasno sagledanje teksta podseća na organizovanje slikovnog teatra. Istinski ilustrator će osvetliti svojim delom čitaču stazu, dajući  mu pravu uputnicu ka putu u knjizi.

Istinski je monolog ujedno i najiskreniji dijalog, ali ne samo sa prošlošću, niti budućnošću, jer umetnik bi trebalo da zna: što više kopa po prošlosti, bliži je budućnosti jer njegov put krugogledanja je put uroborusa. To je arheologija duha. Poetika mojih slika je raznovrsnost, kaleidoskopska slika unutarnjih jasnila, snova u kojima često letim, da bih video predele ne vidime, da bih osetio iskon i sjaktaj onoga trena kada su ljudi mogli osluhnuti nebo. Nalazim se u tim snovima na šahovskom mermernom podu te zajedno sa vitezovima, damama skrivenih iza gustih čipki seni, slušamo zadivljeno horove anđela, u vitopernom karnevalu likova iz comedi del arte. To je neka sanovita, mijazmatična Venecija, slična vejki na vetru, ali duboko ustožerena u mom biću i mojim mislima. Ta neobična serenisima, iznenađuje svojim drugim likom u kome se nazire kroz sfumato traganja njena dvojnost, lik belograda. Onirična predstava, druge pojavnosti još jednog grada, predstavlja sliku Endimiona, usnulog a probuđenog u stalnom snu. Ove slike nisu predstave drevnih veduta, niti stvarnih doživljaja, nego rebusi jednog sagledanja kroz sočivo ugledanja, gde se pruža vizura roda.

Foto: Oksana Skendžić

Foto: Oksana Skendžić

Kako doživljavate svet umetnosti koji se okrenuo estetici ružnog?

“Istinski umetnik je jasnovid, između sna i jave, a njegovo biće je središte ovoga tasa. Umetnost nije zadatak, umetnost je umeće. Umetnost tali osećanja, zato i jeste najveći oblik susretanja i saborovanja među ljudima. Ona ne sme biti ograničena vremenom, jer pripada neprekidnom toku ljudske svesti. Ona je izvorište i uovirište čovekove jedinstvenosti, te je prava umetnost istinski otisak čoveka.”

Multinacionalne kompanije, vlasnici sveta, zahtevaju i politički korektnu umetnost, konceptualizam, postmodernizam…

“Umetnik je fokus jednog uviđenog sveta, a posmatrač je onaj koji je spreman da, videvši, osvetli svoj unutarnji svet, samim tim on ne zavisi od lažnog vladaoca sveta, on je vladar svoga mira, uz sadejstvo Tvorca. Nadriumetnici su samo eksperiment, tj. pokusne žrtve vladara novog svetskog poretka, i njihova uloga sastoji se u njihovoj “korektnosti”.

Sloboda u umetnosti postaje anarhija, iskrivljena slika vođena njihovim zahtevom, ali to nije odraz stvarnosti već naličje, ruganje Tvorcu. Izvitoperavanje je povod tatalne dekonstrukcije, umetnost tako gubi svoju harmoniju i sklad, pojavljuje se kao vid eksperimenta i potirući istraživački rad, postaje pogodno sredstvo na operacionom stolu sadašnjice. Pojavljuje se tamna senka, neistina, u vidu trenda, koja se oslanja na lažni status – estetiku ružnog. Ružno se tako uzdiže na pijedestal jedine neprikosnovene mogućnosti. Umetnost merena vremenskom ograničenošću, odgovara umetanju površnih ali i ometanju uzdignuća ka Duhu.
Stvaralac se izražava kroz vlastiti fokus, sagledavajući i ugledajući svet, oslobađa se svih tokova, te od svih izama jedino sledi individualizam. To pronalaženje sopstvenog, ličnog sveta za površne nadgledače dirigovane kvaziumetnosti -post post moderne,
konceptualizma…, predstavlja samu utopiju. Pošteno priznajem da je ta njihova opaska na svom mestu. Umetnik ako nema svoj svet, ostaje i bez svoje utopije. Iz ove pozicije i priča o utopiji dobija sasvim drugo značenje, pa možemo zaključiti da je utopija lična privilegija pojedinca. Ovaj iskaz je precizan jer prava umetnost, sazdateljstvo ljudskog duha, postaje Nojeva arka. Na njoj će opstati oni koji su izabrani. A ko bira? Stvoritelj bira stvaraoce!

foto Oksana Skendzic

foto Oksana Skendzic

Kako vidite srpsku likovnu scenu?

“Likovna scena u Srbiji u velikom je raskoraku, između onih koji nose mrežaste naočare, globalističkog brenda, težeći određenom, potcrtanom dijagramu, koji je sličan aparatu za merenje srčanih impulsa. Nažalost, prava linija otkriva njihovo stanje. Nadriumetnici su samo eksperiment, odnosno pokusne žrtve vladara novog svetskog poretka, i njihova uloga sastoji se u njihovoj “korektnosti”. Druga grupa pripada onima koji su zaista posvećeni. Oni ne robuju diktatima moćnika, ne pripadaju njihovim klanovima, oni slede upravo svoju utopiju, shvatajući da je tradicija važan deo daljeg putovanju ljudskog roda. Oni se ne bave provokacijama, zato i jeste umetnost za njih riznica, spremna da pokolenjima daruju neuništivu lepotu. Tradicija je spona, ona je deo njihovog zajedništva, ali ne onoga što je u njoj “prevaziđeno”, već ljubavi i poštovanja samog umetničkog čina, u kome se ogleda istinitost likovnog iskaza. Tajna je da Stvoritelj jedino kroz njih stvara!

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar