INTERVJU SANDRA SILAĐEV: Ne snimam klipove da bih bila zabavna

INTERVJU SANDRA SILAĐEV: Ne snimam klipove da bih bila zabavna


Možda sve te žene i nisu smešne, ali njihove poruke nas nateraju da se bar na trenutak zamislimo. I nema tu nikavog plana, niti scenarija. To je trenutak kroz koji smo prošli. Glumici Sandri Silađev i ne treba više. Inspiracija je postala poruka.Sve drugo je stvar izbora i spremnosti da reagujemo ili oćutimo.

Studirali ste sociologiju, Višu pedagošku, Fakultet dramskih umetnosti, bavili ste se vajarstvom, radili u lutkarskom pozorištu, koliko Vi to zanimanja imate i da li su sva ta interesovanja i poslovi deo priče o Dinji?

“Ne postoji nijedan lik u mojim klipovima koji se zove Dinja. To je samo naziv kanala. Kanal se prvo zvao Trolejbus, pa trola, pa onda Dinja. Promenila sam ga iz trole u dinju jer je neko mislio da sam trol. Dok sam menjala ime kanala stajala mi je dinja na stolu i to je prvo što sam odlučila da upišem u polje za ime kanala. Posle se ispostavilo da mi imamo sjajne poslovice koje sadrže reč dinja i to sam iskorostila i za svoje stripove, a i za stendap.
Što se tiče sociologije, više pedagoške, glume, advertajzinga, vajarstva i lutkarstva to je sve deo iste priče, a objasniću vam i zašto. Pored svega što ste naveli išla sam i u muzičku, svirala klavir, išla sam na pevanje, a bavim se i pisanjem. Sve to zajedno je igra. Gluma je igra, ples, lutke, pevanje, vajanje-sve je to igranje. Dakle ima veze sa decom. Pedagogija i sociologija su me zanimale takođe iz ugla nekoga ko voli decu i igru. Mene je oduvek zanimao socijalni teatar i društveno angažovane teme. Sociologija je u tom smislu dosta široka. Primenjeno pozorište je zapravo sociologija. Dakle, sve to čime sam se bavila je samo drugi ugao jedne iste priče i jednog istog cilja, a cilj je bio primena igre i dramskih tehnika na pozorište za decu i ugrožene marginalizovane grupe društva.”

Nemate glumački angažman u pozorištu, nema Vas mnogo ni na TV, a svi znaju za Vas. Vi ste iz one priče o čudima i čedima moderne tehnologije. Kako izgleda kad je telefon cela pozornica ?

Bilo je ponuda za pozorišne predstave ali nisam sebe videla u tome. Neke su ponude bile ispod svakog kriterijuma, a neke su mi delovale kao nešto što nema dodira sa mnom. Meni je potrebno da stojim iza onoga što radim. Ne mogu da prihvatam uloge samo da bi mi biografija bila punija. Što se tiče televizije bilo je ponuda za neke serije ali sam odbila jer se nisam videla u tome. Takođe, zvali su me da vodim silne kvizove i emisije, ali ni tu se nisam pronašla. Ja radim ono što osećam i što je blisko mom senzibilitetu. Moram da stojim iza poruke koja se nalazi iza toga što predstavljam ili bar da mi na neki način bude zabavno, inspirativno i primamljivo. Ne mogu da radim tek tako bilo šta.
Ono što trenutno radim i što me strahovito inspiriše i ispunjava je stendap. Ljudi iz organizacije standup.rs su me pozvali pre dve i po godine i postala sam deo tog pozorišta. Tu sam se pronašla jer je stendap nešto, što umetnik piše sam, stendap je lična forma, scenski nastup, izvođač je u direktnom kontaktu sa publikom, stendap je aktivistički, stendap je sirov i surov i na neki način dekadentan, a opet svrha stendapa je društvena angažovanost. Na sve to, stendap je polje crnog humora koji jako volim, a pruža priliku da performer edukuje publiku. Stendap je i veoma težak, dubok i mračan čak.


View this post on Instagram

Tipovi čistote kod žene

A post shared by Sandra Siladjev (@sandra.siladjev) on

Meni se dopalo što sam dobila priliku da sama pišem jer oduvek se bavim i pisanjem, a koristim glumu maksimalno tako da imam ne samo govorništvo nego i glumačke delove. Sve to me jako uzbuđuje i inspiriše i za sada je to, to. Svi nastupi budu rasprodati za jedan dan, a to znači i da je publici potreban stendap. Moj stendap ima jaku poruku u vezi sa pravima osoba sa invaliditetom, sa decom i sa ženama. Ljudi dolaze da čuju to jer ih ta priča oslobađa.Telefon koristim samo za uživanje. Klipove snimam iz čiste zabave kad mi se snima i evo već četiri godine ne zabavljaju samo mene nego i druge ljude jer je pratilaca sve više. Moram da naglasim samo da su društvene mreže i broj pregleda i lajkova potpuna glupost ako ne služe nekoj većoj svrsi kao što je posao ili aktivizam. Takođe, moj savet svima je da se ne oslanjaju na internet, jer to može da nestane za sekund. Dovoljno je da instagram blokira ili ti neko hakuje nalog i nema te više. Zato je važno ne oslanjati se na net nego na svoj rad i kvalitet svog rada u realnom životu.”

Kako definišete sebe kao glumicu? Da li Vam smeta kada Vas opisuju kao internet senzaciju?

“Po obrazovanju sam glumica, a i po opredeljenju. Ja sam rođena glumica! Prvo što sam rekla sa tri godine da ću biti kada porastem je to. Glumica. Od kad znam za sebe ja pevam, glumim, imitiram i pišem. Ja sam glumila svuda i uvek. To sam ja. Gluma me uzbuđuje ne kao javni posao nego kao igra i kao mogućnost da transformišemo glas, pokret, lice, i da kroz igru i transformaciju kažemo drugima neke važne stvari. Gluma leči, dosta se primenjuje u bolnicama, psihoterapijama, radnim terapijama, pa čak i zatvorima. Sebe definišem kao rođenu glumicu, ali nisam samo glumica. Volim i performanse, stendap, lutkarstvo i ostale izvođačke umetnosti i sve što uključuje igru i ispoljavanje sebe. Internet senzacija sam bila pre četiri godine kada sam se pojavila. Sada me niko više ne opisuje tako jer znaju za stendap i ostale angažmane.”

Da Vam ponude stalni glumački angažman šta biste igrali?

“Ne znam da li bih prihvatila to. Nudili su mi ali ja sam teška za tako rigidne i dugotrajne procese. Ovo što trenutno radim je sasvim ok. Stendap. Recimo da bih volela da to ostane moj stalni angažman. Nikada nisam priželjkivala neke uloge ako na to mislite. Mene je uvek zanimao proces igre i glumljenje svega. Čak i gluma kroz predmet,odnosno lutku. Važnija mi je poruka nego lik. Ponuda mora da me inspiriše i zabavlja i pokreće. Recimo, sad bih volela da dajem glas u crtaćima, da glumim animirane likove. Volim i radio drame. To sam isto radila i dopalo mi se. Volim da se igram glasom i da transformišem glas.”

Ljudi Vas doživljavaju kao prvu komšinicu, ali i kao “onu koja nema dlake na jeziku”. Jesu li te žene Vaša inspiracija, ili mislite da su se ljudi zasitili da gledaju glumce samo u uvežbanim ulogama. Šta je potrebno da se tekst uradi za nekoliko minuta?

“Ja ne radim tekst. Ne pišem tekst za klipove. Snimam u trenutku i improvizujem. Moja inspiracija je sve što me u tom trenutku isprovocira ili zbuni. Bilo da je to nešto što se dešava meni ili da mi je to neko prepričao. Mislim da se ljudi nikada neće zasititi da gledaju glumce. Glumci su lek za narod i za dušu i ljudi vole glumce. Što se mojih klipova tiče mislim da ih ljudi vole jer su neobavezni, spontani, brutalni i iskreni.”

Vi ste i scenarista i snimatelj i montažer. Jel to sticaj okolnosti ili istrajavate u nameri da dokažete da pozorište i scena ne moraju uvek da budu ono što publika očekuje ?

“Uvek sam se igrala, snimala sebe i druge kamerom i fotoaparatima i telefonima, to sam ja. Volim montažu, film, snimanje, fotografiju i slično. Zabavljaju me i kratke forme i koncepti, a fotografije i klipovi to jesu. S druge strane, ono što mi je zaparalo uši na edukaciji za primenjeno pozorište je jedna definicija istog, a to je: “Pozorište nije zgrada nego koncept”. Misli se na pozorište koje gostuje po bolnicama. Nekada, deca koja su sa invaliditetom ili su bolesni, ne mogu da odu u pozorište ali zato ono može da dođe kod njih. To je primenjeno pozorište. Pozorište van okvira zgrade. Pozorište kao koncept.Kada pričamo o pozorištu ono mora da bude živ kontakt sa publikom. Dakle mora da postoji performer i glumac u realnom prostoru okružen publikom. Nebitno je da li je to u zgradi ili bolnici ili na livadi. Zbog toga ne smatram da su klipovi koje snimam pozorište. Stendap jeste neka forma pozorišta. Klipovi ne. Klipovi su digitalni performans i vizuelna izvođačka umetnost.”


View this post on Instagram

Najbolja ortakinja lika iz kraja

A post shared by Sandra Siladjev (@sandra.siladjev) on

Malo je žena komičara kod nas, sve glumice žele da igraju heroine ili fatelne žene. Jesu li uloge običnih žena manje inspirativne ili je njih teže igrati?

“Ne znam šta žele druge žene, znam šta ja želim! Ne slažem se da sve žene žele da igraju samo heroine ili fatalne žene. Mislim da glumice žele da igraju svašta. Malo je tržište, a ne ceni se kultura ni umetnost i onda se pravi pometnja. Imamo mi sjajne glumice ali nema posla.”

Ko je hrabriji Vaši likovi ili Vi? Da li ste spremni da će oni možda postati dosadni publici?

“Đina, Rada, Gazdarica, Željka, Coka, su sve likovi iz moje mašte tako da o njihovoj hrabrosti možemo da pričamo samo ako je to deo karaktera tog lika. Što se tiče moje hrabrosti to nekako ide iz velike želje i ljubavi prema ljudima i poslu. Klipovi koje snimam su zabavni meni i ja ih snimam iz svoje potrebe da kažem to što mislim da je bitno. Nikada nisam snimala klipove niti sam bilo šta radila da bih publici bila zabavna. Meni je važno da je meni zabavno. Ne posmatram svoj posao spolja. Nije moj zadatak da nekome ne bude dosadno niti mene zanima to. Mene zanima da ja podelim svoj žar i svoju poruku.Šta ce biti posle? Biće nova dinja ili lubenica, breskva ili ću se preseliti na drugi deo planete i spašavati životinje, a možda ću i na kraju krajeva i umreti. Ne znam šta će biti. Nisam vidovita.

BEZ DISKRIMINACIJE, MOLIM!

“Nada u Beogradu” i “Rijaliti u invalidskim kolicima” su još jedna poruka. Možda i najvažnija jer je reč o inkluzivnoj predstavi, odnosno dokumentarnom filmu koji nas opominju da i ljudi sa određenim poteškoćama imaju pravo na život bez poteškoća. Sve dok ne sedneš u invalidska kolica ne znaš koliko je teško preći ulicu, ući u autobus, otići u apoteku. Sandra Silađev smatra da je njena dužnost da govori o marginalizovanim grupama, jer to je najbolji primer socijalnog teatra, ili kako je to jednom objasnila ” sociolog i pedagog u meni stalno analiziraju društvo, a glumac ima želju da tu analizu pokaže ljudima”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar