INTERVJU SANJA MALJKOVIĆ: Mi ne želimo da proizvodimo umetnost

INTERVJU SANJA MALJKOVIĆ: Mi ne želimo da proizvodimo umetnost

Sanja Maljkovic za intervju


Šta je potrebno da se napravi sopstveno pozorište? I zašto bi neko napravio svoje pozorište pored toliko drugih? I kako izdržavati to pozorište. Sve ovo pitamo Sanju Maljković,jer ona je osnovala pozorište Le studio. I kaže da je sasvim dobro imati baš takvo pozorište. Drugačije od ostalih.

Otkud Vama ideja da osnujete pozorište? Ljudi prave fabrike, otvaraju firme, a Vi pozorište.
“Da, zato što volim pozorište i to sam isplanirala još pre 10 godina. Završila sam arhitekturu i još na fakultetu sam da je pozorište moja strast, oblast u kojoj se najviše prepoznajem i ustvari prostor gde ja mogu da se osećam dobro kao čovek i kao profesionalac.Počela sam da istražujem svet pozorišta u Srbiji, upoznala Žan Batista, francuskog reditelja koji je došao ovde sa idejom da realizuje deo svog velikog projekta Pozorišta oko Mediterana. I čim smo se sreli shvatili smo da imam iste skoro iste vizije i tako je počelo. Krenuli smo da radimo razne stvari, na razne načine da u Srbiji pokušamo da napravimo pozorište, što uopšte nije jednostavna stvar i malo po malo formirali smo trupu, posle nekog vremena našli prostor, stigla je i publika. Sada imamo pozorište sa repertoarom koje podrazumeva pozorišnu porodicu.U početku smo bili samo nas dvoje , a sada je tu tridesetak ljudi koji su stalno sa nama i taj tim se stalno širi.”

Šta znači biti nezavisno pozorište?
“Nezavisno pozorište znači samostalno određivati put tog pozorišta, to je moja definicija. To znači takođe finansijsku nezavisnost, ali ono što je važnije mi smo ti koji odlučujemo na čemu ćemo da radimo, način na koji radimo, kako se obraćamo publici, s kim da radimo, zašto ćemo da radimo i tako dalje. To za mene znači nezavisno, ta sloboda u radu u umetnosti.”

Mira Trailović je jednom rekla da nije važno koliko ostvarite zarade od svoje ideje, nego koliko slobode osvojite. Pa osvajate li Vi sad neke nove slobode u Vašem teatru. Gde Vi vidite Vaše pozorište?
“Mi smo među prvima krenuli sa ovom vrstom priče, u smislu nezavisnog pozorišta sa stalnim repertoarom. Postoje nezavisne trupe koje su postojale naravno pre nas, nismo mi izmislili nezavisno pozorište, ali jesmo postavili neku vrstu priče gde smo jednom, dvaput nedeljno igrali predstave pred publikom u nekoj neformalnoj atmosferi, sa nekom drugačijom estetikom. Tako da, ako ništa drugo, mislim da smo podržali tu ideju o tome da je to moguće. S druge strane, mislim da mi nismo nekako deo, onog što ljudi obično posmatraju kao pozorišnu scenu ovde. Mi smo nekako andergraund, nekako smo ispod toga. I mislim da nas naša publika i ljudi koji nas prate, nekako više postavljaju u neku sferu sa nekim prostorima gde se muzika više razvija. Neka kao andergraund scena recimo.”

Sanja Maljkovic za intervju

Sanja Maljkovic za intervju

Šta to znači u današnjim okvirima?
“U današnjim okvirima to znači neku vrsta otkrića. Meni je jako zanimljivo kad ljudi dođu u moj studio i budu iznenađeni onim što su otkrili. ”

Imate li finansijsku podršku?
“Pa slabo. Mi smo, recimo, samoodrživi. Svi koji su tu su se nekako pronašli u toj priči i stalo im je do pozorišta kakvo pravimo, vole način na koji to pozorište funkcioniše. Tako da imamo sa jedne strane prednost a sa druge problem jer svi ljudi ovde imaju i druge poslove. Kažem prednost zato što nam to omogućava da postojimo, ali je sa druge strane problem zbog toga što je to u umetničkom razvoju vrlo ograničavajuće. Imam prihod od prodaje ulaznica, povremeno apliciramo na nekim konkursima, držimo časove glume. Naime, naš pristup je da se trudimo da kreativnošću nadomestimo nedostatak finansija. To nas motiviše da istražujemo razne pozorišne načine, kao što su načini glume, lutkarsko pozorište, video, pozorište senki, upotrebu muzike, pokreta.Ne želimo da ne idemo na uštrub kvaliteta u domenu estetike i sadržaja.Naš tim je sastavljen delom od profesionalaca (reditelj, scenograf, glumci), naših studenata, ali i gostujućih umetnika, najviše iz sveta muzike.”

Kako određujete svoj repertoar? Kako birate šta ćete igrati? Čija su to najčešće dela?
“Žan Batist je u principu zadužen za izbor predstava i postoji više kriterijuma. Kad kažem da je Le studio naš izbor to znači da je Le studio prostor gde mi možemo umetnički da istražujemo. Tako da je izbor pozorišnih predstava svakako jedna vrsta izazova koji postavljamo sebi kao umetnici. To su različite neke estetike ili tekstovi koji nam predstavljaju izazov kao što je na primer “Transsibirska proza”, kao što je “Pod mlečnom šumom” i tako dalje. S druge strane, to je prostor gde mi želimo da se bavimo nekim temama koje su nam važne,da promišljamo o nama u današnjem svetu. Tako nastaju neke predstave koje su istraživački rad, kao na primer, “Istrajnost”. To su na neki način zarobljeni momenti, a treća vrsta predstava su predstave koje nam pružaju neku vrstu zabave. I nama dok radimo, i kasnije publici. To su uglavnom komedije ili predstave koje radimo za kraći period.”

Ko je vaša publika?
“Naša publika, na prvu loptu bih rekla da su mladi ljudi, jer ovaj studio je nekako neformalno pozorište, u smislu da kad dođete tamo sedite na kaučima, slušate muziku, možete ostati posle predstave, pridružiti se glumcima. Međutim lagala bih kad bih rekla da su samo mladi. Dolaze nam ljudi iz najrazličitijih sfera. Uglavnom su ljudi koji su živeli u inostranstvu pa im je ova vrsta pozorišta bliska. Često mi kažu kako ih podsećamo na nekadašnji KPGT ili kako ih podseća na atmosferu nekih predstava koje su gledali na Bitefu. U razgovoru sa ljudima čujemo da je to neka vrsta pozorišta koja im je poznata i koju su iskusili u prošlosti i vole da mu se vraćaju.”

Koliko se dramaturzi, scenaristi i uopšte glumci koji rade u, uslovno rečeno, velikim pozorištima, interesuju za vaš rad? Za ono što vi nudite beogradskoj publici.
“Pa mogu da priznam da ne. Slabo. Ovaj studio nije baš integralni deo pozorišne scene.”

A da li biste želeli da budete?
“Pa iskreno ne razmišljam o tome. Zato što je za mene pozorište kao polje istraživanja važno i zanimljivo, ali mi nikad nije bilo važno da budem deo scene, nego da to što radim, radim na najbolji mogući način. Da se ja, kao umetnik, tu ostvarujem i razvijam i da stvaram neko pozorište za koje smatram da ima smisla. A pripadanje toj pozorišnoj sceni za mene je važno utoliko, koliko bi nam pomoglo da imamo više publike.”

Žan Batist je stigao iz Francuske i ostao ovde da živi. Kako je on prihvatio naš odnos prema teatru?
“Mislim da je u principu jedna od stvari zbog kojih je on izabrao da živi ovde upravo to što je ovde video prostor da nekako razvija nešto što bi ovde imalo smisla da se razvija. Tako da u tom kontekstu mislim da je on svesno izabrao Beograd zato što ta nezavisna pozorišna scena nije razvijena i nekako, kako bih rekla, njegov profesionalni rad ima smisla. On dolazi iz jedne drugačije pozorišne sredine gde je raznolikost u pozorištu jako prisutna. Ja sam scenograf, ali takođe radim pozorišne lutke, bavim se pozorištem senki, koristim dosta video u svojim predstavama i tako dalje. Kod nas je na primer lutkarsko pozorište za odrasle jako retka stvar, nažalost.To su neke stvari koje kod nas nisu dovoljno prisutne.”

Prvi put u Vašem pozorištu imamo publiku koja maltene učestvuje u predstavi, predstava se ne završava spuštanjem zavese.Koliko publika prihvata sve to, koliko želi da učestvuje?
“Pa da, izgleda da želi jer mi i pre predstave imamo kontakt sa publikom. Ja dočekujem publiku,volim da budem na ulazu i da dočekam svakog pojedinačno i taj početak cele večeri je već drugačiji. Nakon predstave pozovem publiku da ostane i kažem da će doći glumci i da će doći umetnički tim i da bismo voleli da oni ostanu da, između ostalog, podelimo utiske. I to se zaista dešava i to je zaista lepo. Umetnosti se nekako udaljila od publike, nekako sve konzumiramo preko ekrana, stalno smo sami. A važno je razgovarati o umetnosti i deliti je. Pozorište je kolektivni čin. U našem pozorištu ne postoje zvezde.Kad se glumci u našem pozorištu poklone, svi to rade zajedno. Za nas je pozorišna predstava važna jer da smo to zajedno napravili i to je ta veza sa publikom. Želimo da, kao pozorište, nekako stalno idemo dalje, da nemamo utisak da proizvodimo umetnost ili da je radimo za nekog ili zato što se to od nas očekuje, nego zato što nekako mislimo da je važno u ovom momentu.”

 

Opširnije pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar