INTERVJU SANJA MALJKOVIĆ: Mi ne želimo da proizvodimo umetnost

Šta je potrebno da se napravi sopstveno pozorište? I zašto bi neko napravio svoje pozorište pored toliko drugih? I kako izdržavati to pozorište. Sve ovo pitamo Sanju Maljković,jer ona je osnovala pozorište Le studio. I kaže da je sasvim dobro imati baš takvo pozorište. Drugačije od ostalih.

Otkud Vama ideja da osnujete pozorište? Ljudi prave fabrike, otvaraju firme, a Vi pozorište.

„Dok sam studirala arhitekturu shvatila sam da je pozorište moja strast, oblast u kojoj se najviše prepoznajem i prostor gde se osećam dobro kao ličnost, i kao profesionalac. Počela sam da istražujem pozorište u Srbiji, sa namerom da se profesionalno usavršavam,  i u to vreme sam upoznala Žan Batista, francuskog reditelja koji je došao u Srbiju sa idejom da realizuje deo svog  projekta „Pozorište oko Mediterana“. Prepoznali smo se i shvatili da imamo istu viziju, i tako je počela priča Le Studija.
Pokušavali smo na razne načine da napravimo pozorište, a ispostavilo se da to nije jednostavna stvar. Vremenom smo formirali trupu, našli prostor, stekli i publiku. Sada imamo pozorište sa redovnim repertoarom i našu pozorišnu porodicu. U početku smo bili samo nas dvoje, a sada je tu tridesetak ljudi, tim se stalno širi.“

Šta znači biti nezavisno pozorište?

„Nezavisno pozorište samostalno određuje svoj put.
Finansijska nezavisnost je s jedne strane vrlo ograničavajuća, ali s druge strane nam omogućava da samostalno odlučujemo na čemu ćemo da radimo, kako ćemo da radimo, sami biramo način obraćanja publici, sa kim radimo, zašto nešto radimo i tako dalje. Za mene je nezavisno pozorište pitanje slobode u radu u umetnosti.“

Mira Trailović je jednom rekla da nije važno koliko ostvarite zarade od svoje ideje, nego koliko slobode osvojite. Pa osvajate li Vi sad neke nove slobode u Vašem teatru. Gde Vi vidite Vaše pozorište?

„Prvi smo pokrenuli nezavisno pozorište sa stalnim repertoarom, gde se jednom, dvaput nedeljno igraju predstave pred publikom, u neformalnoj atmosferi, sa drugačijom estetikom. Verujem da smo svojim postojanjem podržali ideju o tome da je to moguće.
S druge strane, mislim da mi ne pripadamo onome što ovde ljudi doživljavaju kao pozorišnu scenu. Više smo andergraund. Mislim da nas naša publika doživljava kao da smo bliži sferi muzičke scene.“

Šta to znači u današnjim okvirima?

„To znači da nas treba otkriti. Često se dešava da ljudi slučajno dođu i budu pozitivno iznenađeni, a onda se redovno vraćaju na naše predstave.“

Imate li finansijsku podršku?

„Neznatnu. Recimo da smo samoodrživi. Ljudi koji su se pronašli u teatru Le Studio i koji ga čine, vole to što Le Studio jeste. To je sa jedne strane lepo i čini da pozorište postoji, ali sa druge strane, svi moramo da radimo druge poslove od kojih se izdržavamo i živimo, što je dosta ograničavajuće u smislu umetničkog razvoja.
Imamo, ne mnogo značajan, prihod od prodaje ulaznica, apliciramo na razne grantove, držimo časove iz domena pozorišta. Pored toga, trudimo se da kreativnošću nadomestimo nedostatak finansija. To nas motiviše da istražujemo razne pozorišne načine, kao što su razni stilovi glume, lutkarsko pozorište, primena videa, pozorišta senki, upotrebu muzike, pokret itd. Ne želimo da idemo na uštrub kvaliteta u domenu estetike i sadržaja. Naš tim čine školovani umetnici (reditelj, scenograf, glumci), naši studenti, kao i gostujući umetnici, najčešće muzičari.“

Kako određujete svoj repertoar? Kako birate šta ćete igrati? Čija su to najčešće dela?

„Žan Batist je zadužen za izbor predstava, pritom postoji više kriterijuma.
Le Studio je prostor gde možemo umetnički da istražujemo, na način da izbor pozorišnih predstava predstavlja ono što postavljamo sebi kao umetnički izazov. Često su to tekstovi koji nam dopuštaju da eksperimentišemo sa različitim estetikama i pristupima, kao što su npr. „Transsibirska proza“ ili „Pod mlečnom šumom“.
S druge strane, želimo da se bavimo temama koje su nam važne, i ove predstave uglavnom podrazumevaju ozbiljan istraživački proces. Tako su nastale predstave „Jedan zarez nešto“ (o odrastanju u zemlji koja se raspada), „Nemam da platim i neću da platim“ (o položaju radnika), „Istrajnost“ (o pitanju perspektive u Srbiji), „Zarobljeni momenti“…
Treća vrsta predstava su one koje nam pružaju neku vrstu zabave, i nama dok radimo, i kasnije publici. To su uglavnom komedije ili mjuzikli, i na njima radimo kraći vremenski period.“

Ko je vaša publika?

„Brzopleto bih rekla da našu publiku čine mladi ljudi, jer nas karakteriše neformalna atmosfera – sedi se na kaučima, slušate muziku, možete ostati posle predstave na piću. Međutim, lagala bih kad bih rekla da su samo mladi, dolaze i stariji. Dolaze nam razni ljudi, često oni koji su živeli u inostranstvu pa im je ova vrsta pozorišta bliska. Često mi kažu da ih podsećamo na nekadašnji KPGT ili da ih podsećamo na atmosferu nekih predstava koje su gledali na BITEF-u.“

Koliko se dramaturzi, scenaristi i uopšte glumci koji rade u, uslovno rečeno, velikim pozorištima, interesuju za vaš rad? Za ono što vi nudite beogradskoj publici.

„Slabo se interesuju. Le Studio nije baš integralni deo pozorišne scene.“

A da li biste želeli da budete?

„Ne razmišljam mnogo o tome. Pozorište je za mene važno kao polje istraživanja, i od toga da budem priznati deo scene, važnije mi je da to što radim, radim na najbolji mogući način. Da se kao umetnik tu ostvarujem i razvijam, i da stvaram pozorište za koje smatram da ima smisla. Pripadanje „pozorišnoj sceni“ je važno utoliko koliko bi nam pomoglo da imamo više publike.“

Žan Batist je stigao iz Francuske i ostao ovde da živi. Kako je on prihvatio naš odnos prema teatru?

„On je svesno izabrao da živi u Beogradu jer je video potencijal za razvoj vrsta pozorišta koje su mu bliske. On dolazi iz sredine gde postoji velika raznolikost u pozorištu, što kod nas nije slučaj.
Npr, kao scenograf pravim i pozorišne lutke, bavim se pozorištem senki, koristim video u svojim predstavama itd. a to nije uobičajeni pristup. U našoj sredini je čak i lutkarsko pozorište za odrasle retka stvar.“

Prvi put u Vašem pozorištu imamo publiku koja maltene učestvuje u predstavi, predstava se ne završava spuštanjem zavese. Koliko publika prihvata sve to, koliko želi da učestvuje?

„Publici to prija. Pre početka predstave, dočekamo publiku, često sam ja na ulazu i popričam sa svakim pojedinačno, i već stičete poseban utisak - došli ste na prijateljsko mesto. Žan Batist pozdravi publiku pred predstavu, kaže par reči o tome šta je Le Studio, o predstavi, pozove ih da ostanu na druženju nakon aplauza, kaže da će se i glumci pridružiti…
Publika zaista ostaje i nastaje lepo druženje, gde ljudi razmenjuju utiske, upoznaju se… Mislim da se umetnost udaljila od ljudi, najčešće je konzumiramo preko ekrana, sami, a veoma je važno razgovarati o umetnosti, razmenjivati stavove. Pozorište je kolektivni čin. U našem pozorištu ne postoje zvezde. Kad se glumci poklanjaju, to rade zajedno. Predstava je važna jer je rezultat zajedničkog rada, i jer nastaje veza sa publikom.
Želimo da kao pozorište nastavimo da idemo dalje, da nemamo utisak da proizvodimo umetnost ili da radimo nešto zato što se to od nas očekuje, već zato što smatramo da je to važno.“