Intervju
Srđan Marjanović: "Znam da više nemam puno vremena"
Za kantautora Srđana Marjanovića s pravom može da se upotrebi izraz “rok legenda“ jer ovaj vrsni muzičar to zaista i jeste.
U karijeri dugoj pola veka iznedrio je brojne hitove poput “Dragstor“, “Bebo, ne plači“, “Sentimenti“, “Idi“, ali je podjednako uspešan bio i kao književnik i muzički urednik koji je prvu šansu dao tada mladim a danas legendarnim bendovima kao što su EKV ili “Kerber“. Živim albumom “50 sentimentalnih“ u izdanju PGP-a Srđan Marjanović obeležava svoj vredan jubilej, a u intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ priseća se životnih i muzičkih početaka koji su doveli do jedne nesvakidašnje i uspešne umetničke karijere.
Kakav je osećaj slaviti pola veka muzičkog rada?
“Kad neko kaže 50 godina, to je ozbiljna cifra i za dužinu života, a kamoli za jednu karijeru. Prošlo je brzo. Pomalo me i plaši saznanje da je ispred mene manje vremena od onog koje sam već potrošio, ali čini mi se da je vredelo. Nešto sam i uradio. ’50 sentimentalnih’ je moj 18. album. Jedini snimljen uživo! Ostalo je valjda nešto…“
Kada se danas setite muzičkih početaka, kakvi su oni bili?
“Prvi bend imao sam još u osnovnoj školi. Živeo sam na Novom Beogradu. Tih sedamdesetih u svakoj ulici u mom kvartu bilo je po nekoliko bendova. Rokenrol je nezadrživo osvajao našu socijalističku zemlju, donoseći duh Zapada. Nije bilo škole za gitaru. Sam sam učio da sviram, pokušavajući da skinem ono što bih noću slušao na Radio Luksemburgu. Od stare očeve gitare, pokušavao sam, uz pomoć testere, da napravim električnu, stavljajući na nju magnet kupljen u ’Muzičkom magazinu’ na Terazijama! Devojčice su volele momke sa gitarama!“
Kakve uspomene imate na detinjstvo u Banjaluci?
“Banjaluka je grad zelenila. Voleo sam te ljude. Najbolji drugovi su mi bili Vehid i Vlado (Musliman i Hrvat). Rasli smo sa pionirskim maramama. Tamo sam završio četiri razreda osnovne i muzičke škole. Klavir, koji sam morao da sviram, nisam voleo. Pošto nije bilo para za taj instrument, majka mi je nacrtala klavijaturu na rolni papira, pa sam tako vežbao ’svirajući’ na kuhinjskom stolu!“
Kakav je bio Beograd Vaše mladosti?
“Moj otac dobio je posao u Beogradu i doselili smo se 1961. godine. Pamtim nepregledne peščane dine i solitere koji su nicali na Novom Beogradu, gde smo se nastanili. Čeznuo sam da jednog dana živim sa druge strane reke, u starom delu grada, jer mi je to bio Beograd, a ne ’gradilište’ u koje smo došli. Posle sam se navikao i zavoleo te zgrade i ulice, gde sam kasnije svirao u mnogim omladinskim klubovima.“
Sećate li se svoje prve gitare?
“Sećam se naravno. Prvu sam preuzeo od oca, onu običnu, akustičnu. Jednog dana, kasnije, kad sam već naučio pristojno da sviram, moj stari je dao celu svoju platu za električnu ’melodiju’ sa vibratorom. Niko nije bio srećniji od mene. Posle sam je prodao, da bih kupio bolju ’hofner’ gitaru. Prošlo je dosta vremena dok sam stigao do ’fendera’ i ’gibsona’. Danas ih imam sedam i sve ih volim podjednako.“
Kako je nastala grupa “Puma“ i da li je želja da budete solista dovela do prestanka njenog rada?
“U početku sam, već od trinaeste godine, svirao u mnogim bendovima. Pošto sam obično ja najviše znao o muzici, bio sam prinuđen da pomažem i učim ostale u grupi da prosviraju što bolje. Pravio sam pesme, radio aranžmane, organizovao svirke i pisao plakate temperama na pak-papiru. Na kraju mi je bio ’pun kofer’ pa sam neko vreme radio sam, ugledajući se na Boba Dilana i Donovana, koji su u to vreme bili popularni. ’Puma’ je nastala kasnije, posle prvog albuma koji sam snimio uz pomoć prijatelja iz ’YU grupe’. Trebao mi je prateći bend jer sam u to vreme već bio ozbiljno popularan. Radili smo uspešno gotovo 12 godina i snimili nekoliko albuma.“
Iza Vas je veliki broj hitova, ali da li se ipak može reći da je pesma “Dragstor“ (“Mi smo jedno drugom govorili vi“) ipak obeležila Vašu karijeru?
“’Dragstor’ je pesma od čije pojave su se promenili tekstovi u domaćoj rok muzici. Više se nije pevalo sa ’voli’ i ’ne voli’. Pesme postaju daleko kompleksnije i promišljenije. Trudim se da moje pesme budu mali ’filmovi’, da imaju priču. Da kad počneš da ih slušaš, ne možeš da predvidiš kraj. Naravno, od ljubavi nikad nisam želeo da pobegnem. ’Mi smo jedno drugom govorili vi’ jeste moja lična karta.“
Možda neki ne znaju, ali EKV je svoju prvu ploču snimio zahvaljujući Vama?
“Posle tri veoma uspešna albuma koja sam objavio za RTV Ljubljanu, pozvali su me da budem urednik u njihovom predstavništvu u Beogradu. Angažovao sam gotovo sve najbolje sa teritorije Srbije u to vreme za Slovence. ’Ekatarinu’ su odbili svi diskografi, a ja sam tu video potencijal. Milanove pesme tražile su promišljanje. Nisu bile na prvu loptu. Uzeo sam ih i napravili smo posao. Slično je bilo i sa grupom ’Kerber’. Mnogima sam omogućio albume u to vreme.“
Pola veka karijere obeležavate albumom “50 sentimentalnih godina“. Zašto ste se odlučili da na njemu budu lajv snimci sa koncerta, a ne originalni snimci sa prethodnih albuma?
“Imao sam već dovoljno kompilacija. ’50 sentimentalnih’ je, kako sam već rekao, moj jedini živi koncertni album sa 14 probranih pesama. PGP RTS je objavio CD, a ’Fidboks’ LP. Sve to prati dokumentarni film u kome su gotovo svi važni ljudi iz sveta rokenrola u regionu.“
Šta planira Srđan Marjanović u narednih 50 godina?
“Nema konkretnih planova. Muziku volim iz dubine duše. Verovatno ću se njom zanimati do kraja, a tu su i knjige, svojevrstan ventil za mene. Do sada ih je objavljeno četiri. Nadam se da ću imati snage za još neku. Gledam da mi svaki preostali dan donese bar malo radosti jer znam da više nemam puno vremena.“