INTERVJU VESNA ANTONIĆ: Platna zaboravljene slobode

INTERVJU VESNA ANTONIĆ: Platna zaboravljene slobode


Iz slika Vesne Antonić izbija krik, krik se pretvara u plamen, plamen u krv. Ona je slikarka divljine, njeni modeli su životinje iz sna i daljina, njene lisice nose plen. Tu je mladunčad najčudesnijih vrsta. Takva je i ona, neobična, hitra, sa podnožja Avale, po kojoj luta tražeći motive i priče. Tražeći onu nit koja spaja čoveka sa planinom. A opet tu u civilizaciji.

U veku u kojem vlada estetika ružnog, Vaše su slike pune lepote, optimizma, ljupkosti. Otkud to?

“Posmatranje prirode, makar ona bila i bašta u cvetu iza kuće u predgrađu, automatski me povede ka mom unutrašnjem bistrom izvoru. Svedoci smo ubedljivog privida da je ’estetika ružnog’ pobedila estetiku zdravog razuma. Osećaj mi kaže da umanjenje svesti čovečije o ukupnoj duhovnoj snazi koju ima, koja nam je Bogom data, stvara opsenu i deformiše temelj bića čovečijeg. Iako silan i lep, on prestaje da ima osećaj o svojoj realnoj snazi.

Sabijen između nosa i telefonskog ekrana, gubi kriterijume i svest o prirodi i lepom. Dovoljno je za početak izaći iz kuće, poći ka predgrađu, reci ili planini. Percepcija stvarnosti koju transponujem na slike se oslanja na realizam i lepotu različitosti u prirodi. Diverzitet tanušnih latica šljive dženerike, naspram krupnih, teških, mesnatih latica bundeve, dok ih gledam daju mi sadržaj za užitak u mom mentalno- emotivnom prostoru. Mera njihovih razlika može biti mera intelektualnog užitka, osećaja za unutrašnju slast, bogaćenje duha, radovanje činjenicom da je lepota svuda, da je fizički i okom opipljiva i svakodnevno vidljiva, živo prisutna. Namenjena nama.”

Ornamentalnost nije dobijena stilizacijom oblika, već, naprotiv, prenošenjem oblika živih bića, koje u prvi plan ističe naturalno savršenstvo, koje od pipaka i krljušti čini funkcionalne ornamente.

“Sva bezbrojna obeležja između vrsta, rasa živih stvorenja su za radoznalog posmatrača topografija, mape sveta, jednog izuzetnog spektra formi, boja, tekstura, funkcija. Iz te prebogate mreže izvlačim niti i uplićem ih najčešće kroz tehniku akvarela i ulja na platnu u svoje slike. Rezultat transponovanja karakteristika različitih životinja može da bude i ornamentalnost, na primer ako slikam ribe čija su tela prekrivena jasno oblikovanom krljušti, steći će se u oku posmatrača utisak ornamenta. To nije uvek tako i te razlike su očigledne, na primer, na telu jedne dvodihalice iz SAD, ribe karamuru i afričkog celekanta. To su drevne vrste riba koje su se malo menjale milionima godina.“

Podjednak utisak na gledaoca ostavlja sloboda igre bojama, potezima i oblicima.

“Na mojim radovima možete da vidite na koji način doživljavam slobodu, šta je sve ona za mene i kako kombinujem poteze koji reflektuju letenje, disanje, strujanje, koncentraciju životne energije u pokretu, pogledu, prisustvu. Kroz rad sam stekla veštinu da prirodu i dinamiku pokreta i refleks slobode predstavim na papiru i platnu. Dakle, strogo kontrolisani potezi iznedre utisak i potvrđuju moju potrebu za slobodom kao jednim od merila osećaja sreće, za mene i moju gorštačku prirodu u krvi, po ocu.”

Vaše slike su ubedljiv pokazatelj da se osećate integralnim delom sveta.

“Ako smo svi povezani na nivou kolektivnog nesvesnog, onda bih mogla da smatram da smo svi povezani sa celim pojavnim svetom i svime što ga čini na neki način. Konzumiramo ga svakodnevno, upijamo ga u sebe i obrnuto. Na primer, Nikola Tesla je bio mišljenja da svaka naša aktivnost, čak i misaona, postaje integrali deo etra iste sekunde kad se pokrene, nastane. Da takva, dakle čak i nematerijalna aktivnost, obiđe krug kroz nevidljivu energetsku mrežu koja prožima ceo vidljiv svet i samim tim vrši određeni uticaj na nju. Mene intrigira takav poredak tumačenja realnosti.”
Ti potezi odražavaju linije rasta i bujanja u flori i fauni…

“To ima veze sa periodom mog odrastanja, kada smo moje dve sestre i ja odlazile u šetnje sa ocem u prirodu. To su najčešće bile livade i šume oko Resnika i Avale. Naš, sada pokojni otac bio je prof. defektolog, dakle analitičan i empata, poreklom sa planine Manjače, i kao dete je upio u sebe sve te procese u prirodi. Učio je i nas da prirodu doživljavamo kao drugu kuću i uvek ćemo mu biti zahvalne na tome. Kao sasvim male, na Manjači, odakle su naši dedovi, pile bismo kišnicu sa bršljana koji se obmotao oko ogromnog stabla hrasta. Otac bi prislonio zelenu staklenu flašu na bršljan i ona bi se napunila kišom koja se slivala niz listove.“

Vaše slike poseduju osećanje retke iskrenosti za oslobađanje apstraktne likovnosti i grafizma u pozadinama.

“Iskrenost i oslobađanje ključne su reči za mene u samom pitanju, moj rad i jeste moje oslobađanje, posebno kroz apstrakciju i grafizam u pozadini mojih bestija. Tada kada uspem sebe, svoj nerv, iz mog mozga, kroz prste da prenesem na papir, doživljavam trenutke čistog uživanja. Ako posmatrača dodirnu ti titraji mog nervnog sistema i on na pozitivan način prihvati tu informaciju kroz moj crtež, sliku, akvarel, skulpturu i to postane trajan deo njegovog okruženja, za mene je onda to velika satisfakcija. Takva umetnost, vibrantne energetike ima potencijal da trajno animira oko posmatrača.”

scena b Vesna Antonic

Ko su biodiverzenti? 

“Rekla bih da je to kovanica koja označava ljude, ljubitelje biološkog diverziteta, to jest biološke raznovrsnosti. Biološki diverzitet podrazumeva posmatranje i očuvanje, konzervaciju biljnog i životinjskog sveta, ali i na globalnoj ravni, geoloških pa na neki način samim tim i kulturoloških razlika između nacija. Imala sam priliku 2015. godine da po pozivu ZZPSRB učestvujem na 3. svetskom kongresu biološkog diverziteta održanog na Mećavniku, Mokroj gori.“
Mladunče australijske kratkokljune ehidne ili aj aj otkrivaju za nas jedan potpuno nepoznat svet. A iz dubine divljeg gledaju nas vučje oči? 

“Pored vizuelno ekstremno neuobičajenih životinja, poput ehidne ili aj aja, koje su obe unikumi, zbog karakteristika svojih vrsta, volim da analiziram životinje utkane u naše narodne priče i verovanja, kao što su lisica i vuk. Ehidna je deo tkanja aboridžinskog kulturnog nasleđa, endemska vrsta, koja se leže iz jajeta baš kao i kljunar. Sisari koji se poput reptila legu iz jajeta, nežni i čudnovati ’cvetići’, plodovi prirode koji milionima godina egzistiraju malo promenjeni, za mene su savršena meta za analizu i izučavanje formi njihovih čudovišnih tela (Ehidna u grčkoj mitologiji majka svih čudovišta, kako su je imenovali prvi biolozi koji su je popisali i nabrojali njene karakteristike). Aj aj, unikum sa Madagaskara, plaše ga se i poštuju ga jer ga smatraju čuvarem i posrednikom između živih ljudi i sveta mrtvih.  Meni zanimljivo biće, jer ne može da živi u zarobljeništvu, on je suviše složen da bi mu bilo koji kazamat za životinje pružio prirodno utočište, makar i iz razloga konzervacije vrste. Što se životinja karakterističnih za naše podneblje tiče, najzanimljiviji su mi lisica i vuk. Vuk kao poslednji čuvar prirode, koji u savremenom društvu i dalje ljudima uliva strah pri pomenu. Dopada mi se njegova metafizička uloga u podsvesti ljudi. Vuk je samotnjak a i životinja čopora, strateg a i nagao, lovac, slobodan, divalj, alfa, drevni paganski totem, sinonim za snažnu i jaku životinju.

Lisica je, kako narod kaže, lukava životinja koju nije moguće pripitomiti. Zanimljiva mi je zbog svojih nebrojenih lukavosti koje su učvrstile njenu poziciju u narodnim pričama. Divlji i slobodni, oni tiho koegzistiraju uz nas i nikoga ne ostavljaju ravnodušnim u pri slučajnim susretima u prirodi. Promena u gestikulaciji svedoka tih susreta je meni posebno interesantna, uvek se prepričava kako su se životinje kretale, na kojoj su daljini bile, kakav su ulov nosile sa sobom i naročito se pamti i prepričava njihov pogled.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar