INTERVJU VIOLINISTA BRANKO RISTIĆ: Moja muzika je zapravo eksperiment

Priča je sasvim nestvarna, ali se dogodila. Da se dogodila u Americi, već bi bio snimljen film, ali u Srbiji je samo još jedan život u koji je ušetala slučajnost i crno-bela stvarnost dobila šansu da ima srećan kraj. Priča o violinisti Branku Ristiću je u stvari priča o jednoj drugačijoj umetnosti. Onoj koja počinje kad nemaš ništa, a želiš sve.

Predajete violinu u Londonu, nikada niste išli u muzičku školu, sami ste naučili da svirate na staroj na violini . Kako dete od desetak godina može samo sve to da nauči?

- Deda mi je kupio violinu kad sam imao sedam godina zato što je on bio odličan muzičar i želeo je da i ja naučim da sviram. Međutim, mene to tada nije zanimalo, nisam želeo da vežbam, više sam se igrao violinom nego što sam učio da sviram. Kada je deda umro imao sam devet godina i otac je prodao violinu i meni to nije bilo važno. Međutim, nakon nekoliko godina video je moje drugove kako sviraju i bilo mu je žao što više nisam imao instrument. Moja porodica i ja smo živeli u Gornjoj Grabovici, kod Valjeva, i moji nisu imali novac da mi kupe novu violinu pa je moja tetka koja je spremala kuću nekog profesora videla da on ima na zidu violinu i pitala da li bi je prodao. Njemu instrument nije trebao i on ga je poklonio tetki. Više se nisam odvajao od violine iako je bila veoma stara, čak je i gudalo bilo polomljeno. Niko me nije učio, ali su me mnogi hvalili i govorili da bolje sviram od svojih vršnjaka. Meni je to bio podstrek da još više vežbam i uskoro sam počeo malo i da zarađujem. Sećam se da sam od prvih para kupio nove žice i gudalo.

Dug put ste prešli od malog sela u Srbiji do Londona, kako je to uspelo jednom samoukom violinisti?

- Kada se setim svega, i ja se to pitam. Ljudi kažu imao si sreće, ali znam da sam imao vere. Moja porodica je veoma pobožna i ja verujem da je Bog uslišio moje želje, da mi je pomogao da dobijem svoju šansu. Želeo sam da sviram, da budem odličan vilinista, da jednog dana imama svoju porodicu jer mojoj baki nije bilo lako da me podigne.Sada sviram svoju muziku svuda po svetu i imam divnu suprugu koja me podržava i koja je u stvari najzaslužnija za ovo što sada radim. Ma koliko da sam vežbao i verovao u sebe, nisam moga ni da zamislim da će ljudi čuti moju muziku i na Novom Zelandu. Ni sam više ne znam gde sam sve gostovao. Ponosan sam na to kad vidim da ljude raduje moja muzika.

Oduševili ste i Nikolasa Hupera koji je radio na muzici za film"Hari Poter". Šta Vi to zapravo svirate?

- Mene niko nije učio da sviram violinu, ali ja sam se trudio da učim od svih. I zato valjda moja muzika zvuči kao eksperiment u kome ima od svačega, ali koja je od svega toga potpuno drugačija. Volim da eksperimentišem sa muzikom, da improvizujem. Uvek imam mnogo ideja kako bi nešto trebalo da zvuči. Moja velika inspiracija je naša narodna muzika. Nikolas je bio oduševljen kad me je čuo, jer mu se upravo to dopalo. Pitao me je koju sam školu završio, ja sam rekao da sam sve sam naučio, i da ja u stvari i ne znam da sviram kao što se uči u školama. On nije verovao. Rekao je da je to čudo.

Kako je došlo do toga da Vaš prvi album objavi „Vorld mjuzikl", je l' i to bila slučajnost?

- Moja supruga Fejt, koja se takođe bavi muzikom i svira sa mnom, imala je prijatelja koji je radio u „Vorld mjuziklu". Pitala ga je da li može direktor da čuje to što sviramo. Imali smo kratak nastup i on je bio izuzetno zadovoljan i zainteresovan. Rekao je da oni žele baš takvu muziku. I tako smo uspeli.

Podučavate studente u Londonu bez ikakvog klasičnog obrazovanja, da li Vam nedostaje školsko znanje?

- Kada sam došao u London, nisam znao engleski i bilo mi je veoma teško. Sada sam već solidno savladao jezik, ponudili su mi da na fakultetu SOAS, gde studenti iz celog sveta pročavaju nacionalne muzike, predajem srpsku i romsku muziku. Imam sjajne studente, volim da sviram sa njima i drago mi je kad vidim da im se dopadaju zvuci i ritam naše muzike. Ja se veoma ponosim i srpskom narodnom muzikom i romskom, naša muzika je zaista izuzetna. Ima dušu, ljudi je odmah prihvate i zavole. Sa studentima sviram i svoje kompozicije, tu, kako je ja zovem, eksperimentalnu muziku, jer mladi ljudi uvek vole nešto novo. Uostalom, oni su u tim godinama kad se osvaja svet, muzika, život.

Svirate li nekad klasičnu muziku?

- Za klasičnu muzuku treba dosta truda i naravno školskog znanja. Sviram ponekad pred kolegama neka dela, i ne zvuče loše, čak sam i veoma tačan. I mene ponekad zanima da li bih to umeo. Oni koji su čuli kažu da je prosto neverovatno jer o toj muzici ne znam ništa. Uvek me pitaju kako mi to uspeva, a ja mislim da je talenat jedino objašnjenje i želja da ostvariš svoj cilj. Verujem da bih i tu muziku dosta dobro svirao kada bih više vežbao i kad bi moj cilj bio da u tome uspem.

Vas je u stvari otkrila Fejt Eliot, koja je došla u Srbiju da proučava romsku muziku i eventualno nekog angažuje. A onda je čula kako svirate?

- Jeste, ona je boravila neko vreme u Srbiji i slušala je mnoge romske muzičare kako sviraju. Ljudi su joj preporučivali muzičare koji su već bili na glasu, ali mene je čula dok sam vežbao sa nekim drugarima. Prišla mi je i rekla da sam izuzetan violinista, što ja naravno nisam odmah razumeo, ali sam video da joj se sviđa kako zvuči to što sviram. Objasnili su mi šta ona u stvari radi u Srbiji i ja sam se odmah ponudio da joj pomognem oko nekih starih pesama koje se danas ređe sviraju. Tako je sve počelo. Ona se nakon nekog vremena vratila u London, ali je kasnije opet došla u Srbiju. U to vreme ona je bila i umetnički direktor jednog velikog internacionalnog cirkusa u Velikoj Britaniji. Čak je počela da uči da svira romsku muziku. Dugo smo se družili, mnogo smo jedno drugom pomogli. Ona mi je najviše pomogla da shvatim koliko dobro mogu da sviram i da to ne mora da bude samo u Srbiji. Danas je ona moja supruga i odlično svira našu muziku, kao da je Romkinja a ne Engleskinja.

Balkanski etno zvuk postaje sve popularniji i u svetu, kako publika reaguje, šta najviše želi da čuje?

- Možda zvuči neverovatno, ali ljudi u celom svetu vole balkansku muziku. Mnogi su mi to govorili, ali ja nisam verovao u to dok nisam počeo da sviram koncerte. Ti koncerti su uvek puni dobre energije, a ja osim dogovorenog repertoara uvek sviram i neke svoje kompozicije. Ljudi vole taj miks različitih zvukova, pogotovo što u tim kompozicijama ima malo i džeza pa čak i klasične nuzike. Sve je stvar obrade i naravno emocija. Publika vidi da zaista uživam u tome što sviram i da se trudim da im muzikom približim svet i zemlje o kojima ništa ne znaju. Volim da iznenadim i publiku i sebe.

Imate poziv da gostujete na BBC-ju, o Vama je pisao i „Gardijan". Znaju li oni odakle zapravo potičete?

- BBC je jako zainteresovan da Fejt i ja gostujemo ponovo i da sviramo baš romsku muzuku. Bili su veoma zainteresovani kad smo prvi put bili gosti u BBC-ju. Ostavili smo izuzetno dobar utisak, onda nas je i ABC televizija zvala da gostujemo. Naravno da uvek kažem da sam iz Srbije, pa ja se ponosim i svojoj zemljom i našom muzikom.

Nakon što je „Gardijan" pisao o Vama, najavljeno je i snimanje dokumentarnog filma, hoće li se snimati u Srbiji?

- Naravno, već se uveliko radi. Očekujem da će biti završen do kraja godine i dobar deo materijala snimljen je na turnejama i koncertima širom sveta. „Gardijan" je objavio veoma lep tekst o mojim počecima i poznanstvu sa Fejt, i dao veoma pohvalnu recenziju o mojoj muzici i nastupima. Bili smo veoma iznenađeni kada je tekst objavljen. Nisam očekivao takvu pohvalu.

Britanski mediji Vas opisuju kao violinistu za koga će se tek čuti?

- Na hiljade ljudi mi je čestitalo i reklo da sam fantastičan violinista, ali ja ne razmišljam tako. Srećan sam što ljude veseli moja muzika, što uživaju, ali ne zaboravljam da mi je Bog dao taj talenat. Ja ću za sebe uvek biti romski muzičar iz Srbije. Lepo je kad te hvale, ponosan sam na dug i težak put koji sam prešao, ali ne treba zaboraviti ko smo bili na početku. I ne treba zboraviti sve koji su nam pomogli da stignemo tu gde jesmo. Muzika je jezik duše i to je najvrednije što daješ publici. Pohvale su samo način da ljudi pokažu da su srećni zbog toga.

USKORO U SRBIJI

U avgustu dolazite u Srbiju na prvi Sabor violinista u Pranjanima?

- Jedva čekam, biću i mojoj Grabovici. Više od tri godine sam na turnejama po Evropi, Australiji i Novom Zelandu, svirajući festivale i spremajući album. Živim u Londonu, ali moja duša i srce su ovde. Pomerio sam sve obaveze da bih došao na Sabor violinista. Biću tu 16, 17. i 18. avgusta i jedva čekam da sviram u Pranjanima. Dolaze kolege violinisti, svi odlični muzičari, ali ja ne dolazim da bih se takmičio, već da bih svirao u mojoj Srbiji. Hoću da svi zajedno pobedimo, da naša muzika pobedi, da se čuje ta naša violina koju sviramo iz duše. Želim da podržim ovaj festival jer je to odlična zamisao i sjajna prilika da se svi, bez obzira na to gde živimo, vidimo u našoj Srbiji. Sviraću, ali i uživaću slušajući druge.