INTERVJU VLADIMIR RASTEGORAC: Smrt je najteže prećutati

INTERVJU VLADIMIR RASTEGORAC: Smrt je najteže prećutati


Smisao svog pisanja u ovom trenutku vidim upravo u beleženju onoga što me nejasno dotiče, a smisao čitanja u čitanju onoga što ne može da se svede na već poznato. Pomišljam ponekad da je baš to što se često olako (dis)kvalifikuje kao eksperiment plemeniti višak literature

 

Seksualnost i smrt su često za dete, roditelja, ali i nastavnika tabu, i o tim temama se najradije ne govori. Ali pesnik, pisac i docent na Učiteljskom fakultetu u Beogradu Vladimir Vukomanović Rastegorac u poslednje vreme iz naučnog i umetničkog ugla na inovativan način piše o smrti i ukazuje na mogućnosti koje tumačenje književnosti u vezi s njom otvara.

 
Vaša poema „Bajka o Smrti” i antologija „Ako ti jave: umro sam (pesme o smrti za decu i mlade)”, koje ste priredili, govore glasno o temi koju je najlakše prećutati. Obraćajući se u tim delima deci i odraslima, odlučili ste da nešto promenite.
– Smrt je zapravo najteže prećutati. Kroz nekoliko knjiga pokušao sam da uobličim iskustvo tišine iza koje sve vreme stoji krik. Za nekim bliskim, za nekim ko više nije tu. „Bajka o Smrti” je možda neobično uobličenje krika: to je pomalo uvrnuta poema za decu i odrasle. Ona je bila pokušaj da činjenicu smrti za sebe pripitomim. Da se, oblikujući Smrt kao siroče zaposleno u državnoj službi, pomalo i nasmejem toj sili koju ne mogu da pobedim. U izboru „Ako ti jave: umro sam” pokušao sam da objedinim i iz naučnog ugla sagledam stihove o smrti koje su napisali značajni pesnici za decu i mlade (Zmaj, Radović, Ršum i mnogi drugi). Šteta je što te njihove pesme, pune empatije, mudrosti i humora, do najmlađih ne dolaze kad su im potrebne.

 

O čemu još izbegavamo da razgovaramo sa decom?
– Padaju mi na pamet bolest i razvod. Sigurno ih ima još. Inače, ćutanje odraslih delimično se rađa iz plemenite želje da se dete zaštiti, da se ne dira mesto mogućeg bola. Međutim, meni se čini da dete, kao ni ma koji čovek, ne bira da li oseća bol. Ono jedino može da bira šta da uradi s tim. Uloga odraslog je da otvori kanal za razgovor. Ne da dijalog podstiče na silu, već da hrabro ostane uz dete kad se neugodna pitanja pojave.
Pravolinijski narativi, jednostavnost priče, zaokružena kazivanja, sve je to Vama, ali i književnosti nastaloj u poslednje dve dekade, daleko. Čini se da su pojmovi poput hermetičnosti, nejasnosti, naglašene asocijativnosti, eksperimenata s formom manje ili više opravdano postali opšta definicija svega novog što se napiše. Da li je to istina i hoće li naša nova književnost preživeti sud vremena?
– Rekao bih da je u književnom polju prisutno mnoštvo poetika i da se one ne mogu svesti na to što ste naveli. Takođe, „sud vremena” bih stavio pod navodnike jer je to sud konkretnih ljudi, koji zavisi od njihovog znanja, ali i od vanknjiževnih faktora. Ako nam je taj sud previše bitan, to nije dobro. Naše je da najbolje kažemo šta imamo, ne da mislimo kako će i da li će biti pročitano. To nije lako – ni sam nisam uvek na visini tog zadatka – ali je, čini mi se, jedino ispravno. U tom kontekstu, stvaralački postupci koji su mi bliski proizlaze iz pogleda na svet i doživljaja tog sveta. Meni je jasno da čitalac možda očekuje zaokruženost i smisao. To je neka vrsta hepienda čitanja, to kad kažeš sebi „razumeo sam”. Ja tako nešto ne mogu da pružim jer ni svet ni sebe ne razumem do kraja. Smisao svog pisanja u ovom trenutku vidim upravo u beleženju onoga što me nejasno dotiče, a smisao čitanja u čitanju onoga što ne može da se svede na već poznato. Pomišljam ponekad da je baš to što se često olako (dis)kvalifikuje kao eksperiment plemeniti višak literature.

 

rastegorac 02
Vaše knjige su prošarane ilustracijama i fotografijama koje dopunjuju izraz i atmosferu. Na primer, u „Kani” se pojavljuje fotografija Peđe Đonovića, „Bajku o Smrti” krase ilustracije Jane Rastegorac, a tu su sveprisutne neobične forme i pesnički oblici nalik dadaističkim. Moda, koncept ili nešto drugo?
– Kao minimalistički prikaz svadbe u „Kani”, fotografija Peđe Đonovića srodna je zbirci čiji je deo, i u tematskom i u poetičkom smislu. Jana Rastegorac je sa svojim ilustracijama praktično koautor poeme, jer se tekst i slika u „Bajci” neprekidno prožimaju. Tako i kad je reč o ispitivanjima pesničke forme: u procesu pisanja prisustvo vizuelnog uvek je izazvano konkretnim tekstom i njegovim značenjem.
Zbirku „(Takk)” ste objavili u samizdatu, a može se čuti i na Jutjubu u audio-formatu. Taj format nije slučajan, budući da je „(Takk)” komponovan tako da zvuči i rezonuje u prostoru. Koliko Vam je važan auditivni element?
– Dosta. I na više načina. U izgovaranju pesme ume da se projavi ono što je u nama bezglasno, a to je ponekad jednako važno za doživljaj stiha kao značenje izgovorenih reči. Takođe, neki stihovi su inspirisani kompozicijama u kojima su me privlačili atmosfera i glas oslobođen semantike, ponavljanje sekvenci i njihovo nijansiranje. Nasuprot svemu tome, obrađeni snimak majčinog govora u romanu „Od” ima drugačiji smisao. Taj snimak je kao iskopina srži romana koju je proces pisanja na svom kraju doneo. Slično je bilo s porodičnom fotografijom na kraju zbirke „(Takk)”.
Prošle godine je rukopis romana „Od” proglašen knjigom godine na konkursu izdavačke kuće „Areté”. Reč je o intimnoj i katkad gorkoj prozi gustog lirskog izraza ispričanoj kroz igru jezikom. Jeste li zadovoljni prijemom romana?
– Jesam. Knjiga je našla svoju publiku, i to je u velikoj meri zasluga izdavača. Komentari čitalaca koje sam čuo su podeljeni: jedni su se tekstu prepustili i pročitali ga u dahu, drugi su ga odložili posle nekoliko stranica kao zbirku besmislica. Pošteno.
Čitaju li Vas studenti kojima predajete? Razgovarate li s njima o književnosti koja nije deo lektire?
– Studente vidim, pre svega, kao sagovornike. Ne bežim od toga da im preporučim knjigu koju čitam ili film koji sam pogledao. Da li čitaju moje knjige, o tome malo znam. Deo njih pročitao je „Bajku o Smrti” i ta knjižica im se uglavnom dopada.
Roman „Od” predstavlja egzistencijalno uzdrmanog protagonistu Vladimiroviča u zagrljaju surove stvarnosti i na katkad morbidan način progovara o teškoćama savremenog čoveka, fakultetskog činovnika. Kako čuvate izraz neuprljan poslom kojim se bavite?
– Fakultetski posao ima dobre i loše strane. Pokušavam da u onim dobrim, poput nastave i čitanja literature, uživam. Isto tako, želim da u sebi zadržim slobodu i kritičku distancu prema onome što vidim kao loše. Deo te slobode ostvaren je kroz pisanje romana „Od”. U njemu je jedna linija priče oblikovana kao satirično-groteskni pogled na univerzitet i njegove nedostatke. Ta linija teksta ukršta se s tematizovanjem ludila, seksualnosti i smrti. Sve to zajedno čini Vladimirovičev svet i uobličava njegov pogled na taj svet.
Knjigu pesama „Upornost sećanja” objavili ste 2005, sa samo 19 godina, a sledeću pesničku zbirku tek posle osam godina. Do sada ste, za deceniju i po bavljenja književnošću, potpisali sedam naslova. Osećate li prvu knjigu i dalje svojom i šta je sledeće u planu?
– Prostor prve zbirke mi je danas, naravno, dalek. Ipak, ne osećam ga zbog toga kao manje svoj. Samo shvatam da se u međuvremenu prešao neki put i da se u ovom trenutku ne piše ista pesma kao tad. A planovi… Pisanje romana „Od” bilo je za mene dosta intenzivno iskustvo. Iza njega, izgleda, dolazi jedan period ćutanja i čitanja. Već neko vreme folderi su prazni. I mogu da kažem da to uopšte nije loše.

 

 

Poetske granice
Rođen 1986. godine u Kraljevu, Vladimir Vukomanović Rastegorac dolazi u Beograd, gde završava osnovne i doktorske studije na Filološkom fakultetu. Zaposlen je na Učiteljskom fakultetu, na predmetima Metodika nastave srpskog jezika i književnosti i Metodika razvoja govora, a objavio je pesničke knjige „Upornost sećanja”, „Kana” i „(Takk)”, te poemu „Bajka o Smrti” i roman „Od”. Takođe, napravio je izbor iz mlade srpske proze „Pucanja” i izbor iz srpske poezije o smrti za decu i mlade „Ako ti jave: umro sam”. U svom radu ovaj autor pokazuje dugotrajno i pedantno bavljenje književnošću, jezikom i formom, ne prelazeći tanku liniju između naučnog pristupa književnosti s jedne, i umetničke samosvojnosti s druge strane, dok ga na planu literarnog izraza najbolje određuju pojmovi lirskog i intimnog, autoironičnog i apsurdnog, koji na neočekivano precizan način svedoče o stvarnosti.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar