Scena
23.08.2019. 13:29
Dušica Anastasov
INTERVJU VLASTA VELISAVLJEVIĆ: Nisam voleo te lažne ratne filmove
Ulica kojom je dolazio na dogovoreni intervju sigurno se mnogo promenila za protekle 93 godine, ali gospodin sa kačketom se savršeno uklopio u fotografiju letnjeg predvečerja. Prolaznici su se znatiželjno okretali, ali za Vlastu Velisavljevića popularnost je tren koji se iznova ponavlja od uloge do uloge. A one i dalje pristižu.
Od prve u pozorištu Nušićeve ćerke čija je premijera otkazana jer je Nušić umro, do sada ste odigrali 178 filmskih uloga, a ukupno 350 uključujući pozorišne.
- Bio sam dečak kad je trebalo da igram u toj predstavi, ali se sećam kako je Narodno pozorište bilo uvijeno u crno. Njegov kovčeg je bio u foajeu i ljudi su obilazili okolo. Narod je poštovao Nušića. Nažalost, mi ga dovoljno nismo poštovali. Pominjete cifru za koju mi često kažu da sam toliko odigrao, ali ja zaista ne znam. Nisam nikad brojao uloge. Pamtio sam ih, ali ih nisam brojao.
Ali jednu veoma zanimljivu ste odbili. Niste želeli da igrate u "Balkanskom špijunu", zašto?
- To je bila prva uloga koju sam odbio. Jovan Ćirilov je održao govor i poželeo srećan rad, svi su bili tu, a onda sam ja ustao i rekao da hoću nešto da kažem. Ja ne bih da igram u tom komadu. Zašto? Zato što te komuniste svako može da igra, ali ja neću to. Ja nisam bio nikada član partije, i ne želim ni sada da imam bilo šta sa tim.
Ne samo da niste bili član Komunističke partije, nego ste bili i dva puta u logoru.
- Ja sam uvek bio crven malo. Zbog oca. Otac mi je ložač. Prošao sam sa njim mnogo teških dana, naročito u vreme velike ekonomske krize tridesetih godina. Ali znate, u svim tim vremenima jedno sam naučio - opstaje samo ono što je namenjeno da opstane. Tu, na kraju ove ulice se nalazi jedna divna zgrada. Na toj raskrsnici, dijagonalno od Zoološkog vrta, videćete jednu prelepu zgradu. To su te dvorske dame, i društveni krem, otvorile obdanište. To je zidano da bude obdanište. I to je danas obdanište. To važi za mnoge stvari i mnoga zdanja. Pogledajte Narodni muzej. To što je danas Muzej ni na šta ne liči zato što je to bilo državna hipotekarna banka. I ne može od toga da bude muzej. Može to da se krpi, da se na to troši mnogo para, da se prave ti lampioni, čuda, ali to ne živi kao muzej. Namena određuje svrhu i način života.
Koje ste uloge očekivali da Vam budu namenjene?
- Nisam ništa očekivao. Dolazile su same po sebi. Skoro sam odbio divnog pisca, jer ne volim te nekulturne producente. Rekao mi je koliko mogu da dobijem po danu za snimanje i to je lepa para, ali ne volim taj prostački pristup. To kod mene ne prolazi.
Ali, Vlasto, stalno snimate. Drugi glumci se muče da dobiju ulogu, a Vi stalno radite.
- Zato što su mnogi stariji glumci otišli. Nemaju koga. Samo zato. Znaju me kao poštenog glumca. Ni u pozorištu nisam nikada slagao.
Šta snimate ovih dana?
- Jednu malu ulogu koju sam imao nameru da odbijem, ali sam se dosetio. Gledao sam filmove tog reditelja i svideli su mi se. Dosetio sam se da je on ipak dobar reditelj. Pa kad me je pozvala njegova sekretarica, pita: Da li ste pročitali scenario? Pročitao sam. To je mala uloga, mala scena. Pa rekoh: Niste mi poslali ništa uz to. Ni telefon rediteljev, ni scenario. Da ja zovnem reditelja da razgovaram sa njim, jer ja treba prvi put da igram kod njega. Posle toliko filmova, a držim da je dobar reditelj. Onda me je on pozvao, valjda mu je sekretarica rekla. Ja mu kažem da imam samo jedan uslov, da nešto malo dopišem. Nije problem. U toj epizodi ja kao starac dolazim u kupleraj i hoću da koristim usluge. Scenario je dobar, ali ako mogu da malo dopišem ovaj dijalog oko seksa. Čovek se nasmejao, shvatio je zato što je dobar reditelj.
Šta je za Vas dobar reditelj?
- Poštenjačina. Prvo to. Zašto ja nikad nisam glumio u ovim ratnim filmovima. Ni slučajno. Zato što su sve lažovi. To koliki su lažovi smo videli. Pobili su sve Nemce po Beogradu. Oni ne znaju šta su Nemci bili. Koja je to ozbiljna vojska bila. On se pojavi na Slaviji, a mi kod Kalemegdana već bežimo. I nisu nosili nikad automate. Revolver, tabla, ovde. U paru. I sad meni pričaju bajke. Ti lažni reditelji mi ne odgovaraju.
Da li je nekada bilo lakše ili teže biti glumac nego sad?
- Sad je najteže za one koji dolaze.
Zašto?
- Mnogo krokodila, mala bara. I ono što iskoči odatle, to je stvarno vrhunsko. Stasala je jedna sjajna generacija u JDP-u, ali i oni već sada postaju srednjaci. Ali drže se. I podnose sve. Bilo je mnogo insistiranja da se menja naziv pozorišta, pa da se dovede ovaj ili onaj upravnik, ali je ansambl odoleo. Ja sam uvek bio protiv promene imena pozorišta i nisam imao problem da se pobunim. Čak su mnogi mislili da će mene uvek Mićunović zaštititi jer smo zajedno bili na Golom otoku, ali nije bilo tako. Sve se s vremenom promenilo.
Vaš život je, kad se sve sabere, bio kao film. Da li ste nekad želeli da neko snimi film o Vama?
- Taman posla. Ne može to da se napiše.
Zašto?
- Nema ko da piše.
A ko je bio Vaš omiljeni scenarista?
- Siniša Pavić, ali mi se nije dopalo kad je počeo da snima to gi-gu-ga.
Koju biste sad ulogu voleli da igrate?
- Onu koju mi ponude. Ja sam sada na čekanju. Na stend baju na srpskom.
Koja je predstava obeležila Vašu karijeru? Je l' to "Buba u uhu?
- Jeste.
Igrali ste je 1.600 puta.
- Ne samo to. Četrdeset godina. Ej! Ja najviše od svih. Čak više i od Nikole Simića. To je bila Ljušina diplomska predstava. Došlo je vreme da mi to odigramo bez ikakvog značaja za pozorište. Niko se nije osvrnuo na to. Čak je bilo predloga da se ne izađe sa tom predstavom. To je bilo neko umetničko veće u kome je bio i Ljuba Tadić. I on na toj kontrolnoj probi kada se odlučivalo da li će se predstava igrati, počne da se smeje i svi u komisiji počnu ozbiljno da gledaju predstavu. I to prođe tako. I odigramo tako sto predstava. Jedno veče dolazi Ljuša i kaže: Molim vas, stegnite to malo, dolazi komisija da položim. Zamislite, polaže posle sto predstava. Ali niko to nije zabeležio. Niko to nije fermao. Ni hiljaditu predstavu, ni desetu godinu, ali kad je došla ta četrdeseta godina, onda je francuska ambasada napravila večeru i pozvala sve glumce koji su u nekom trenutku igrali u "Bubi". To je komedija francuskog pisca Žorža Fejdoa, a Francuzi znaju za red.
Zašto sada nema predstave koja će kao "Buba" živeti 40 godina?
- Bila je na pomolu.
Koja?
- Opet Fejdo. Lane Gutović i ja smo igrali predstavu "Ne šetaj se gola". To je sjajna predstava. Ali ja sam pravu slobodu osetio tek posle 2000. godine. Verujem da se i teatar tada na neki način oslobodio.
Šta su Vama donele te promene u pozorištu, a šta danas mislite o tome?
- Meni je važno da sam slobodan. I mislim da je to za svakog čoveka najvažnije, ali mislim da smo ipak relativno slobodni. Još kad bismo se oslobodili malo tog nepravednog kapitalizma, ali to je problem druge vrste. Volim film "Mi nismo anđeli" jer on je kao sloboda. Bez selekcije i umetničkog veća. Mene su izbacivali iz BDP-a zbog rusofilstva. Zamislite. I nisam jedini otišao. A kad su otišli dobri glumci, nije bilo ni dobrih predstava. Zoran Radmilović i ja smo igrali u "Hamletu". On je bio Hamlet, a ja Horacije. To je propala predstava. Zoran nije mogao da bude Hamlet, a želeo je. Celo leto smo se spremali, i dođemo na prvu probu u BDP nabijeni željom. Upravnik dođe, reditelj ostane sa nama. Neću da mu spominjem ime. Kaže: Zatvorite tekstove. I on počne da nam priča o antimateriji. Mi gledamo... Šta mu bi?! Vrlo učeno nešto. Ajnštajn. Mi zabezeknuti slušamo sat i nešto. On dade pauzu. Gledamo se Zoran i ja. I naravno, tri predstave i gotovo.
Ali je zato Zoran u Ateljeu bio fantastičan.
- Jeste. Kad je persiflirao, kad je pravio ono, kad je dopuštao sebi, kad se izbori za to da to može da uradi. Tad je bio sjajan. Mi smo kumovi. Tako smo provodili dane zajedno. Boemisali po Beogradu. To je poslednje što je moglo da se desi u glumačkom ambijentu beogradskom. Kad je to otišlo, kad je otišao on, Đuza, Pepi... Jedno društvo. Iz Ateljea naravno. Onda je to odjednom nestajalo i više nema toga. Ovi splavovi su došli glave glumcima. Ne maštaju, ne pričaju o pozorištu.
ODLAZAK PRIJATELJA
Đuza Stojiljković je bio Vaš poslednji kolega sa klase?
- Mnogo sam voleo da se sa njim družim. Sećam se, radio sam u Ateljeu predstavu i jedva sam čekao da se u pauzi vidim sa Đuzom. Da se nađemo u onom bifeu. Konobar meni donese vino, a njemu viski i onda pričamo. Voleo sam te naše razgovore o pozorištu. Kada se razboleo, stalno sam ga obilazio. Odlazio sam da ga vidim čak i kad je bio smešten u onom domu, a onda jedno jutro dođem i vidim nema ga u apartmanu. Kažu, premešten je na infektivnu kliniku u Beogradu. Mene je osnivač te klinike lečio od šarlaha. Posle je sniman film, a meni je ponuđena uloga da glumim tog čoveka što je mene lečio. I eto, u toj klinici je bio on. Nisu mi dali da ga vidim, bio je u izolaciji. I tako je otišao moj Đuza.
Komentari
