INTERVJU NIKOLA BERTOLINO: Ispunio sam poslednju želju Crnjanskog

INTERVJU NIKOLA BERTOLINO: Ispunio sam poslednju želju Crnjanskog


Kakv je položaj prevodioca, zašto je prevodu samo original sudija i kako čitaoci doživljavaju prevode istih dela,u razgovoru za “Ekspres” objašnjava Nikola Bertolinu, jedan od naših najpoznatijih prevodioca.
Priredili ste i ukomponovali Knjigu o Mikelanđelu Crnjanskog, koja je izašla 1981. godine, četiri godine nakon smrti autora. Na koje ste probleme i nedoumice nailazili?
Zadatak je bio težak, do te mere da sam se bavio mišlju da odustanem. U rukama su mi se u stvari našli sasvim nesređeni fragmenti rukopisa za knjigu Kod Hiperborejaca, jer Crnjanski je o Mikelanđelu, kao i o Tasu, Ibzenu, Kjerkegoru i drugima, pisao radeći na tom delu. Na svakoj strani bila je oznaka Hyp s paginacijom. Uz to, bilo je tu mnoštvo stranica s istom paginacijom, a različitim tekstom. Iz toga se videlo da je rukopis knjige Kod Hiperborejaca postojao u najmanje šest verzija. Iz njih je Crnjanski nameravao izvući Knjigu o Mikelanđelu. Ali sve je to bilo toliko izmešano i haotično, da se ostareli pisac tu više nije mogao snaći. Izjavio je za „Politiku” da će to ostaviti „nekom mlađem”. Sticajem okolnosti to sam bio ja. I stoga nisam mogao, nisam smeo odustati.

Za prevodilački rad ste dva puta dobili nagradu „Miloš N. Đurić” Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Oba puta, 1973. i 2010. godine, nagradu ste dobili za prevode dela Viktora Igoa. Spremate li nov prevod nekog dela Igoa, i boje li Vas se mladi prevodioci?Prvu nagradu „Miloš N. Đurić” trebalo je po mom mišljenju da dobijem 1971. za prevod Cveća zla Šarla Bodlera. Ta nagrada me je zaobišla, iz subjektivnih razloga koje ovde neću da navodim. Ali kad sam dve godine kasnije dobio nagradu za Crna sunca Viktora Igoa, nju sam, verovatno bezrazložno, osetio kao pokušaj ispravljanja nepravde, pa se umalo nije desilo da je odbijem primiti. Jedan razumni prijatelj ubedio me je da to ne činim. A nagrada za prevod Igoove poeme Bog pričinila mi je veliko zadovoljstvo, pogotovo stoga što je to po svoj prilici moje poslednje prevodilačko ostvarenje. U osamdeset osmoj sam godini, pa su me u znatnoj meri napustili svežina misli, bogatstvo asocijacija, sposobnost komplikovane verbalne kombinatorike. U takvom stanju bilo bi neodgovorno upuštati se u teške i složene prevodilačke poduhvate. Mladi prevodioci tim pre nemaju nikakvog razloga da me se boje.

Kakav je položaj prevodioca u savremeno doba u odnosu na vreme druge polovine dvadesetog veka?
Skoro nepromenjen. S tim što je materijalni položaj prevodilaca još gori nego pre pet-šest decenija. Prevodilaštvo i dalje ostaje nedovoljno cenjeno i jedva priznato kao umetnost. Razlozi za to su u znatnoj meri psihološki. Čitalac koji čita, recimo, Rilkea, želi, makar samo podsvesno, da stvarno bude u duhovnom kontaktu s Rilkeom, njegovom mišlju, njegovom rečju, a ne s mišlju i rečju nekakvog posrednika, nekog Branimira Živojinovića, sem ako – sasvim retko – ne uvažava činjenicu da je Branimir Živojinović najbolji srpski prevodilac. Začuđujuće je to što ovakav način razmišljanja važi samo za prevodilaštvo, a ne i za druge interpretativne umetnosti, jer se, na primer, obožavaoci Betovena sasvim lepo mire s činjenicom da slušajući Devetu simfoniju istovremeno slušaju i sasvim specifični umetnički izraz jednog Herberta fon Karajana, ili Zubina Mehte, ili nekog drugog umetnika, bio on dirigent, pijanist, violinist, pevač… Različitost umetničkih interpretacija je nešto što samo u slučaju prevodilaštva, pogotovo prevođenja poezije, biva neshvaćeno, pa i osuđivano.

A koja je, po Vašem mišljenju, najlepša knjiga koju ste preveli?
Van svake sumnje, Cveće zla Šarla Bodlera.

Odgovara li savremena književnost našem trenutku ili nastaje u vakuumu i bez elementarnog dodira sa stvarnošću?
O našoj današnjoj književnosti možemo reći da odgovara našem trenutku, to jest, da zaslužuje da se zove „savremenom”, ukoliko je reč o delima nekih naših najistaknutijih pisaca (da navedem samo neke od njih: Bora Ćosić, Filip David, Dragan Velikić, David Albahari, Dragoslav Mihailović, Svetislav Basara…). Dela ovih pisaca i te kako imaju dodir sa stvarnošću, jer pokušavaju odgovoriti na pitanja što ih postavlja tragično vreme koje smo upravo proživeli i koje još živimo. Ali vidljiva je i hiperprodukcija delâ koja, nastajući u vakuumu, i sama predstavljaju književni vakuum.
Koju pesmu u srpskoj poeziji smtrate najlepšom i prevodi li se dovoljno naša književnost u Evropi?
Ima toliko pesama koje bismo zavisno od stanja duha, trenutnog raspoloženja ili nećeg trećeg, rado proglasili „najlepšom”. Verujem da svako od nas ima po nekoliko „najlepših” pesama, među kojima prednost daje čas jednoj, čas drugoj. Meni sad pada na um ona koju u poslednje vreme najčešće uzmem da pročitam, uvek uživajući u tome. To je pesma More Ivana V. Lalića. Što se tiče prevođenja naše književnosti u Evropi, imam utisak da se dosta prevodi.

Ceo intervju pročitajte u štampanom izadnju Ekspresa…

Pročitajte još: