Istočnonemačka Pompeja

Na književnu scenu stupila je 1999. romanom „Staro dete“. Nastavila novelom „Knjiga reči“, romanima „Pohođenje“, „Stvari koje nestaju“, „Noć bez svitanja“, „Nepravilni glagoli“ i „Kairos“.

Erpenbekova, jedna od najznačajnijih nemačkih spisateljica, dobitnica je brojnih nagrada, između ostalih i Međunarodne Bukerove nagrade 2024. godine za roman „Kairos“.

Kairos, najmlađi Zevsov sin, može biti i Merkur i Hermes jer nosi krilate sandale, smatra se bogom srećnog trenutka, koji se pojavljuje jednom u životu, dajući čoveku mogućnost da ga „uhvati za čuperak”. Međutim, njegovo dublje značenje je znatno mračnije. Oni koji zaobilaze probleme, koji su strašljivi i boje se promene, ne mogu da ga dosegnu.

Britva ili mač simbolizuju čelični steg koji dopušta smrtnicima da dotaknu novog čoveka u trenutku stvaranja, a da pri tom ne osete užas, samo sablazan, dok vaga meri ljudsku sreću, služenje trenutku.

U Istočnom Berlinu 1986, mlada devetnaestogodišnjakinja, kao Erpenbekova, u gradskom autobusu sreće starijeg muškarca u kasnim pedesetim godinama, deceniju starijeg od njenog oca, oženjenog i roditelja jednog adolescenta.

Ljubav je planula kao požar, uz zvuke Mocartovog „Rekvijema“. Bio je to Kairosov momenat nepomućene sreće. Ali, oni ga nisu mogli večito držati za njegov nemirni čuperak jer bi im odsekao prste onom svojom malenom britvom.

Katarina i Hans već su među ruševinama Zida koje se pomaljaju iz nevidljive senke. Pokušavaju da sačuvaju svoje vreme, kroz ličnu mitologiju, rituale, kultove i novouspostavljene običaje. Kako se vreme rušenja Zida približava, njihova lakoća i sreća pretvaraju se u nesreću, monstruoznost, manipulativnost, kažnjavanje, mučenje i trpljenje. Katarina, studentkinja koja po prirodi stvari treba da bude slobodoumna, emancipovana, feministkinja, preobražava se u žrtvu, potčinjenu ljubavnicu.

Jezik ljubavi postaje zmijski, kvareći se, politički mehanizam, razumljiv na jeziku Štazija. Nakon rušenja Zida, demontiranja tajne službe, DDR postaje Nemačka Pepeljuga, bez princa, slede nestašice, masovna otpuštanja, bacanje knjiga sovjetske provenijencije nalik na lomače Kristalne noći, opšte siromaštvo stanovnika Istočnog Berlina, čiji se miris bede ne može iskoreniti. Ljudi su izgubili svoje ušteđevine, nekretnine, mesečne prihode, niske rente, a dobili su divlji kapitalizam na delu i osećanje da su građani drugog reda. Obezvlašćena braća.

Katarina, rođena šest godina nakon izgradnje Zida, iskusila je, kao mnogi Nemci, odvajanje porodica, dok je Hans prohodao za vreme Hitlerovog uspona, bio član Hitlerove omladine, privilegovan pisac i kulturnjak.

Njih dvoje arhivirali su različita iskustva i sećanja, u kutijama bunkerima koje Katarini dve decenije nakon ujedinjenja Nemačke šalje Hansova udovica, a i ona sama poseduje svoj kofer uspomena, koji kao da je bio pohranjen u mračnim sefovima Štazija. Ni olimpijskog boga više nema kako se Zid ruši, ni ljubavi, ostaje samo Kairosov ćelavi potiljak za koji se niko više ne može zakačiti.

Rakurs oslobođenih nakon rušenja Zida drastično se razlikuje od oslobodilaca Zapadne Nemačke, mada su i jedni i drugi marionete suparničkih politika, nastalih pod ruševinama nemačke Pompeje.

Dženi Erpenbek: „Kairos“

Prevodilac: Ljiljana Ilić

Izdavač: „Booka.“