ISTORIJA POSLE OSAM VEKOVA

Miroslavljevo jevanđelje, odnosno 166. list koji nedostaje stiže iz Sankt Peterburga u Beograd da kompletira rukopis koji je u na našoj planeti u "Knjigu pamćenja sveta"

Sto šezdeset šesti list Miroslavljevog jevanđelja po drugi put dolazi u Beograd i tu definitivno ostaje. Stiže za nekoliko meseci i očekuje primeren doček. U suprotnom smeru, iz Beograda put Rusije, kreće sedam briljantnih slika velikog ruskog slikara Nikolaja Reriha koje se nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu, a za koje nemamo dokaz da nama pripadaju.
List koji nedostaje prvi put je gostovao 2014. u okviru jedne ruske izložbe u Galeriji Vuka i Dositeja, pa je vraćen u Nacionalnu biblioteku u Sankt Peterburgu, gde nezakonito boravi od 1845. Postoji priča da je u skoro tromesečnoj ruskoj postavci slika i drugih umetnina u Galeriji Vuka i Dositeja taj list iz Miroslavljevog jevanđelja posebno čuvan od probranih ruskih bezbednjaka, što u Narodnom muzeju u Beogradu ne potvrđuju. Nesporno je da je 166. list Miroslavljevog jevanđelja u sanktpeterburškoj biblioteci istaknut na primereno mu mesto, kao i da je o tom listu napisano više važnih istorijsko-kulturoloških radova i doktorskih disertacija.

Taj 166. list Miroslavljevog jevanđelja je veći od istorije, ima znamen nacionalnog bila, on je onaj mitski beleg našeg kulturno-istorijskog i državotvornog bića koji određuje ko smo i šta bi trebalo da budemo. Miroslavljevo jevanđelje ima 362 strane, a ukrašeno je inicijalima s likovima svetitelja, mučenika, ali i znamenitih protivnika Hristove vere. Taj 166. list je posebno zanimljiv i zbog inicijala sa slikom Vavilonske bludnice (jedini „pornografski" lik žene), metafore zla - Irodijade, žene cara Iroda, koja je od njega tražila glavu Svetog Jovana Krstitelja. Da 166. list nedostaje, prvi je 1874. u Kijevu (gde je bio izložen kao „Petrogradski list") otkrio Stojan Novaković, tadašnji upravnik Narodne biblioteke u Beogradu, koji je taj dokument fotografisao.
List koji nedostaje doslovce je ukraden, iz Miroslavljevog jevanđelja isekao ga je u Hilandarskoj biblioteci ruski istraživač Petar Uspenski i odneo ga u Rusiju. Srbi su više puta pokušavali da vrate taj list, ali bez uspeha. Konačno, dobrom voljom predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina, a na zahtev predsednika Srbije Aleksandra Vučića, postignut je dogovor. Očekuje se da se usaglase tehnički detalji oko realizacije ovog istorijskog dogovora.

Kad 166. stranica dokumenta, najstarijeg srpskog ćiriličnog rukopisa koji je ušao u „Knjigu pamćenja sveta" i jedne od najznačajnijih relikvija srpskog duhovnog bića, stigne u Beograd, biće to veliki dan.

U našoj javnosti ta informacija je pobudila veliku pažnju. O Miroslavljevom jevanđelju znamo dosta, ali o ruskom slikaru Nikolaju Rerihu i njegovim slikama nedovoljno. Najpre, Jelena Derdins, kustoskinja u Narodnom muzeju za inostrano stvaralaštvo, objašnjava da je Rerih vrlo zanimljiva ličnost, da u njegovom stvaralačkom opusu ima oko sedam hiljada slika. Kaže da se mnogi interesuju otkud te slike kod nas.

- Pred Drugi svetski rat slike su u Beograd i Zagreb poslate voljom samog Reriha. Slao je svoja dela u različite zemlje u kojima je imao dobru komunikacija sa intelektualnom i političkom elitom. S kraljem Aleksandrom Karađorđevićem je bio u prepisci i njegova ideja je bila da te slike budu izložene u Beogradu. Ugovarali su neki susret koji se nikada nije odigrao. Ali tih sedam slika ostalo je u Beogradu zbog rata - objašnjava Jelena Derdins. Ona objašnjava da su Rerihove slike posebne, prožete, pre svega, pravoslavnom duhovnošću.

Sam Rerih je govorio da mu nedostaju slike koje posebno voli, naročito dve: „Strani gosti" i „Slovenska zemlja". Jelena Derdins kaže da je fenomenalna slika „Strani gosti" među tih sedam slika koje će biti vraćene Rusima, ali da „Pravoslavna zemlja" nije stigla u Beograd iako su Rerih i kralj Aleksandar o toj slici pregovarali. Gospođa Derdins nema saznanja šta se desilo s tom slikom.
Bojana Bojić Brešković, direktorka Narodnog muzeja, objašnjava da Rerihove slike stoje na regalu u depou, kao i sva ostala kulturna dobra koja se čuvaju. One su pod stalnim nadzorom naših stručnih službi preventivne zaštite, i tako su čuvane od početka. Jedno vreme su izlagane nakratko, poslednji put 2015.

Jelena Derdins na naše pitanje da li će nam Rerihove slike faliti, odgovara da one pripadaju tom delu zbirke ruskih umetnika i bile su izložene u „Ruskoj sobi" na stalnoj postavci. Kolekcija ruskih slika predstavlja jedan od značajnijih segmenata celokupne naše zbirke koja se može pohvaliti najvišim delima francuske moderne umetnosti, italijanskog slikarstva starih majstora, flamanske umetnosti... Među njima je, znači, zbirka ruske umetnosti jedna od najznačajnijih. Tu su, pre svega, Rjepin, Kuznjecov, Ajvazovski, Maljavin, koji je slikao kraljicu Mariju, ali i umetnici iz perioda avangarde, Kandinski, Larionov...

U Narodnom muzeju, gde se čuva originalni rukopis Miroslavljevog jevanđelja, kažu da je povratak 166. lista fenomenalan događaj, ali napominju da naša šira javnost nije znala za taj dragocen dokument. Ono što je za nas od neobičnog značaja jeste da su naši stručnjaci prvi put videli nešto za šta naša javnost nije znala. Knjiga se nalazila u Hilandaru očigledno vekovima, jer su monasi svedočili kada su ih pitali otkad je ta knjiga. „Oduvek", odgovorili su. Odmah pošto je Stojan Novaković video 166. stranu, on je po nalogu kralja Aleksandra Obrenovića u Beču uradi fototipsko izdanje, koje se čuva u Narodnom muzeju.

Ipak će nam nedostajati
- Rerihova dela ne mogu se nadomestiti, kao, po mom mišljenju, nijedno umetničko delo, a posebno dela umetnika koji pripada periodu s kraja 19. veka, kad ruska umetnost ulazi u jednu turbulentnu fazu i kad najzad izlazi iz okvira akademizma i počinje da traži inspiraciju u narodu, u ruskoj duhovnosti, narodnoj radinosti i, pre svega, kroz pokret peredvižnika se otvara ka ruskom narodu, toj ogromnoj riznici inspiracije za njih. I Rerih u okviru tih tokova počinje da zauzima jedno posebno mesto i da stvara jednu zaista osobenu umetnost. Teško možemo da razgovaramo o tome kako se mogu nadomestiti ova dela, koja su ipak tu dugi niz decenija postala su deo identiteta Narodnog muzeja - objašnjava Jelena Derdins.
antrfile

Rekonstrukcija kolekcije kralja Milana Obrenovića
 - Kralj Milan je imao jednu izuzetnu kolekciju dela moderne umetnosti, što govori o njemu i njegovoj ličnosti. Znači, čovek koji je imao afinitet, u trenutku kada je to zaista bila umetnost koja nije bila opšte prihvaćena, da sakuplja i kupuje takva dela. I on je, naravno, bio u kontaktu s Volarom, ta dela je preko njega obezbedio. Ali, nažalost, nesrećnim sticajem okolnosti mi danas gotovo ništa ne znamo o njegovoj kolekciji, ali znamo da su se u njoj nalazila dela, recimo, Edgara Degaa i Tuluz-Lotreka. I evo nešto ekskluzivno, stručnjaci Narodnog muzeja u saradnji s Filozofskim fakultetom rade na projektu rekonstrukcije kolekcije kralja Milana, izuzetno značajne i za ono vreme retke privatne kolekcije. Da, polako otkrivamo te deliće mozaika - kaže ekskluzivno za „Ekspres" Jelena Derdins.