Preporuka za čitanje

"Pokušaj uzalud" - roman koji će vas nadahnuti i rastužiti

Knjiga, čitanje knjige — Izvor: Shutterstock

Jan Grue, rođen 1981, norveški je pisac, esejista i univerzitetski profesor koji u svom radu povezuje književnost, autobiografiju i društvenu kritiku. Autor je više od petnaest knjiga: memoara, kratkih priča, romana, knjiga za decu i akademske literature.

Na Univerzitetu u Oslu predaje retoriku i diskurs, a u akademskom radu bavi se prikazima invaliditeta, tela i marginalizovanih identiteta u savremenom društvu.

Teme o kojima piše uključuju telesnost, klasnu i institucionalnu isključenost, a njegov stil spaja lično i univerzalno, autobiografsko i analitičko.

Za svoj rad dobio je više priznanja, među kojima je Enkvistova nagrada i nagrada "Fritt Ord“ za doprinos javnoj debati i zastupanju prava osoba sa invaliditetom.

Roman "Pokušaj uzalud“ govori nam o dva prijatelja, kroz izuzetnu priču o ranjivosti, o dve srodne duše – Snoreu i Magneu, naročito o životu i invaliditetu, na marginama izuzetno socijalno osetljivog društva kao što je norveško.

Sudbina najboljih, nerazdvojnih prijatelja je različita, Snore ne upoznaje ljubav žene, želi da se istakne u univerzitetskom svetu, da doktorira i napiše roman o osobama sa invaliditetom, koji je mešavina istorijskih postavki, društava koja su svoje invalide ostavljala da umru u šumi, koja im nisu dozvoljavala ni da se rode, kao tokom eugenike i nacističkih eksperimenata nad ljudima.

Snore i Magne rodili su se u državi visokorazvijenog socijalnog staranja, koja svojim članovima, ako su osobe sa invaliditetom, obezbeđuje invalidska kolica, taksi prevoz od kuće do posla i obrnuto, prilagođavajući njihove donje kuhinjske elemente, toalete i stanove kretanju kolica. Ipak, vidimo da vozači gradskih autobusa invalidima najčešće ne spuštaju rampe, mnoge prodavnice i kafići imaju stepenike, bez rampi, a iz aviona invalidi čekajući svoja kolica najčešće čekaju "Godoa“, daleko posle poslednjeg putnika. Čak i u idealnoj Norveškoj ima nekoliko izuzetno mučnih procedura, ponižavajućih, tako osobe koje dodeljuju kućnu ili medicinsku pomoć ulaze sa invalidom u toalet i posmatraju ga i procenjuju kako vrši nuždu.

Magne mrzi zimu jer u Oslu se čiste kolovozi i biciklističke staze, za retke bicikliste, ali pešaci i invalidi se truckaju po ledu trotoara, proklinjući svoju sudbinu.

Magne je manje ambiciozan, nakon mastera ne može da doktorira, ali je zavoleo Hanu, studentkinju psihologije, koja mu je rodila dete. Njegova supruga mora da preuzme brigu o detetu tokom porodiljskog odsustva, kao i njegova majka koja ga je odgajala kao samohrana. Magne ne može da radi brzo, nije vešt, često je trapav, za sve mu treba više vremena. Njegov otac je poznati pisac u Norveškoj, ali nije učestvovao u njegovih prvih petnaest godina života, zato što prezire sina invalida koji je fizički njegova kopija.

Takođe, ako su socijalni standardi prema invalidima visoki u zemlji fjordova, predrasude su još markantnije, naročito kada se u ljubavi ukrste normalna devojka i invalid. Takvi brakovi su tabu. Dva invalida još i mogu da podnesu, po principu sličnosti, ali kombinaciju zdrave i bolesne osobe ne podnose, istim intenzitetom kao pećinski ljudi. Kao Spartanci. Ili nacisti. U istoriji, politici, umetnosti, književnosti, filmu.

Kako će se u romanu razrešiti sudbine glavnih likova? Da li će kola krenuti stranputicom? Ili će Grueovi junaci poleteti? Oni, marginalci i odbačeni u realnom svetu. Istražite dubine i ponore ovog književnog bisera, remek-dela, koje će vas nadahnuti i ražalostiti.

Književnica NATAŠA LESTER o romanu "Kuća na Rivijeri", o ženama u ratu...