Jun Fose, "Trilogija"

Preporuka za čitanje: Ljubav živi na drugom svetu

Juna Fosea, rođenog 1959, mnogi smatraju jednim od najvažnijih savremenih evropskih i svetskih pisaca.

Rođen je u oblasti Haugesund na zapadu Norveške, gde i danas povremeno živi, kao i u Austriji, ali i u "Pećini” u Oslu, počasnoj rezidenciji od nacionalnog značaja koju je kralj Norveške namenio isključivo za najvećeg živog umetnika. U svojoj bogatoj spisateljskoj karijeri napisao je više od 20 proznih dela, 30 pozorišnih komada i osam zbirki poezije. Preveden je na većinu svetskih jezika i dobitnik je nekih od najznačajnijih umetničkih priznanja, kod kuće i u inostranstvu: Nobelove nagrade za književnost 2023, Evropske nagrade za književnost, nagrade Nordijskog saveta za književnost i Švedskog saveta za književnost, Ibzenove nagrade i mnogih drugih. Danas je Fose jedan od najizvođenijih savremenih dramskih pisaca u svetu.

Najpoznatija dela: "Melanholija“, "Septologija“, "To je Ales“, "Jutro i veče“, "Pas i anđeo“, "Ja sam vetar“, "Izabrane drame“, sve redom u prevodu Radoša Kosovića, bez obzira na izdavačku kuću koja ih je izdala. Fose i Kosović su dve sjajne konstante.

"Trilogija“ Juna Fosea uvodi čitaoca u atmosferu kišnog Bergena, gde Asle i Alida, sedamnaestogodišnjaci iz provincije, i tamo bez doma i sigurnosti, sada lutaju ulicama velikog grada u potrazi za utočištem i novim početkom.

Zbirka povezanih kratkih romana, novela – "Besani“, "Ulavovi snovi“ i "Umor“ – čini "Trilogiju“ jedinstvenim književnim iskustvom, za koju je autor dobio, i pre Nobelove nagrade, pohvale kritike zato što je po njihovom sudu stvorio jedno od ključnih dela savremene evropske književnosti, a Nordijski savet za književnost nagradio ga je 2015. godine za njegov doprinos.

Da li su Asle, koji svira violinu kao i njegov otac, i Alida prognani ili samoprognani iz mesta u kojima su živeli sa svojim roditeljima, a sad, kad roditelja više nema, nema ni skloništa u kome glavu mogu sakriti. Njihova ljubav i planine pomera, ali im krov nad glavom ne može naći. Njihova odiseja ka velikom gradu započinje s tankim entuzijazmom, koji se gubi kao Arijadnina nit.

Naime, ovaj mladi, ubogi par, ne može da iznajmi sobu jer Alida nema prsten, a treba da se porodi. Niko ne želi da im iznajmi sobu. Oni su promrzli, gladni, umorni, pokisli i svi ih stanodavci odbijaju, čak i u svratištima nalik štalama, za koje para nemaju, a u kojima ih čudno gledaju. Mladić je nameravao da se zaposli u pristaništu, čim se negde smeste, ali lihvari i moralisti smatrali su ih posrnulima, preljubnicima, a Alidu nazivali kurvom.

Ales nema izbora, on mora da pomogne svojoj ljubavi. Da joj osuši mokru odeću, da je nahrani, da je stavi u krevet, u gluvo doba noći i po nevremenu pronađe babicu jer porođaj počinje.

Ales i Alida imaju jedno drugo i rađa im se u toj opakoj bergenskoj noći sin, zbog čijeg dolaska su oni neizmerno srećni.

Sistemom složene repeticije, rođenje deteta nije i njihovo izbavljenje. Oni su u borbi za preživljavanje već prešli Rubikon i povratka više nema.

Ljubav koja i planine pomera, koja ih kao dva jelena na izvoru ostavlja žedne, nije dovoljna da im obezbedi mesto na ovom svetu. Oni pripadaju jedno drugom, jedno su u drugom, pripadaju nebu i moru i blistavom fjordu. Rastanak je neminovan. Ili je ostalo još malo nade? Jer emocije im neće obezbediti usoljenu ribu, suv krevet, toplu sutrašnjicu.

Ono što daju jedno drugome jeste ljubav, besmrtno seme, nešto što im preostaje i kada se raskusuraju sa ovim svetom.

Zoran Petrović o romanu "Boja straha", o tome da li AI može da ugrozi pisce...