Roman o opsesiji i igrama moći

"Očaj je cena koju plaćate za samospoznaju. Zavirite duboko u život i uvek ćete pronaći očaj".

Usred depresivnih, postprazničnih dana, na uzglavlju pod drugim knjigama pretrpanim prašinom, stajao je roman "Kad je Niče plakao". Čekao je neke bolje dane. One kada se teško štivo o ličnim preispitivanjima može svariti.

Ipak, u trenucima dokolice, kada je svaki izbor bolji od "knjiga o kojima se priča", čitaj popularne psihologije, roman Irvina Jalom nametnuo se kao osvežavajuća, pitka priča o samospoznaji.

Ovaj roman okuplja mnoge istorijske ličnosti - poznatog bečkog lekara Jozefa Brojera, utemeljivača psihoanalize i učitelja Sigmunda Frojda, takođe jednog od junaka, filozofa Fridriha Ničea, njegovu ljubavnicu Lu Salome, Brojerovu pacijentkinju Bertu Papenhajm, poznatiju kao Ana O...

Filosofkinja i ćerka nemačkog generala Lu Salome dolazi u Beč kod Jozefa Brojera kako bi ga nagovorila da pomogne njenom prijatelju i nekadašnjem ljubavniku Fridrihu Ničeu, ali tako da on za to ne zna.

Brojer očaran ženom koja je bila facinacija mnogih filozofa, uprkos prvobitnom premišljanju, pristaje da leči "teškog" Ničea, ne shvatajući da će kroz razgovore mnogo više otkriti o sebi i svojim opsesijama. Njihov odnos vremenom prerasta u prijateljstvo.

Radnja je smeštena u Beč 1882. godine, u vreme koje su nazivali "godinom opsesije". Tada religijska ubeđenja gube na težini, konvencije postaju besmislene, a sve to dovodi do unutrašnjih borbi u ljudima.

Jalom kombinuje istorijske činjenice i fikciju, psihologiju i filozofiju, razum i nagone. Pokušava da zaluta u intelektualne umove Fridriha Ničea i Sigmunda Frojda - savremenike koji se nikada nisu upoznali, a otkrili su dublju, mračniju stranu čovekove ličnosti i nijanse ljudske duše i karaktera.

Pisac, inače profesor psihijatrije na Stenfordu, oslanja se na ono što je moglo da se dogodi, na susret koji bi bio neverovatan i inspirativan, koji bi možda izrodio i više od onoga što su Niče i Frojd ostavili, a toga je već previše.

Začetke psihoanalize uvodi Jozef Brojer koji sa Ničeom čini okosnicu romana. Nadmudrivanje dva genijalna uma, unutrašnji monolozi i pretenciozni pokušaji nadjačavanja u igrama moći, mnogo su privlačniji i životniji od psihotične usamljenosti. Opsesivna zamajanost opsesijama i emotivnim posrtajima, varka je uma koji se u slučaju Ničea ovaploćuje u migrenioznim napadima, za koje sam filozof tvrdi da su "moždani trudovi".

Ovakvim opisom, pisac sugeriše neminovnost mukotrpnosti koju nosi svaka introspekcija, svako suočavanje sa strahom od samospoznaje.

"Sada verujem da se strahovi ne rađaju iz tame. Pre su strahovi poput zvezda - uvek su tu, ali su zamračeni odsjajem dnevne svetlosti."