Kapric je žanr svakidašnjice

Knjiga „Zbir-ka-priča" makedonskog autora Tomislava Osmanlija pojavila se nedavno u prevodu Zorana Ž. Paunovića i u Srbiji. Ona donosi delikatne priče sa ivice, sa onih prelaza i margina na kojima čovek često i nenadano boravi i u kojima egzistencijalno izgara. Zbog toga i ne čudi što je, prema priznanju autora, knjiga sva satkana na osnovu susreta lirskog i epskog, unutrašnjeg i spoljašnjeg, što je, s jedne strane, u njoj reč o realijama i životnim društvenopolitičkim okolnostima u kojima se savremeni subjekat obreo, ali što je s druge strane, one za literaturu daleko važnije, sve to ispripovedano iz ugla jednog zrelog i iskusnog pripovedača, koji se na književnoj sceni regiona dokazao s više od dvadeset dela. Sve to govori o istrajnosti, kvalitetu i originalnosti koju Osmanli ima, o čemu nedvosmisleno svedoči i njegova najnovija knjiga.

U predgovoru kažete da je ova knjiga svojevrstan umetnički kapric. Da li nam je to nedostajalo?
- Pa, iskreno, meni jeste. „Capriccio" je žanr naše svakidašnjice. Mi ga u stvari naseljavamo, a time sve više i on nas. Preplavljeni smo kapricioznom ironijom u stvarnosti koju živimo tu, tik iza ruba ovog kontradiktornog stoleća, koje bi da se predstavi kao uznapredovano, u dobu u kojem ponovo oživljavaju fantazmi konzervativizma, profiterstva, egoizma, anksioznosti na individualnom i konfliktnosti na socijalnom planu, time i omasovljenih sociopatija. Pojedinac pritisnut takvim okolnostima još je usamljeniji, i ta osećanja prema svetu u kojem živimo valja iznova i književno izraziti.

Elegije i groteske, apsurdi u prozi, podnaslovno je žanrovsko određenje Vaše knjige „Zbir-ka-priča". Ipak, te priče su daleko od apsurda jednog Harmsa ili Joneska. Je li naša stvarnost potpuno relativizovala granicu između apsurdne proze i proze realističnog prosedea?
- Upravo tako. Ti veliki autori koje pominjete su modernistički reskiji i sarkastičniji, dok smo mi iz epohe postmodernizma nešto više sentimentalni čak i u pomenutim žanrovima, gde ironizujemo stvarnost u koju smo potopljeni. Socijalni adekvat groteski i apsurdu jeste stvarnost otuđenja. Mi koji nismo smo rado čitali mladog Marksa (teoriju o otuđenju) i zrelog Brehta (začudnost-alijenacijski efekat-Verfremdungseffekt) i živeli u lajbnicovskom uverenju da postojimo u najboljem od mogućih svetova u šezdesetim i sedamdesetim prošlog stoleća (meni se danas, tim više, čini da je to tako i bilo!), sada na delu živimo stvarnost totalnog protokapitalističkog otuđenja. Otuđen je i globalni savremeni svet kao i naše već neprepoznatljive matične sredine. Elegijom se i lirizmom lečimo od bezdušnosti vremena u koje smo od/bačeni. Ovo je, stoga, vreme surovosti i ujedno vreme poetičke nežnosti.

Čitajući priču „Šešir profesora Daštevskog", divnu minijaturu, srećemo stručnjaka za otpornost materijala koji svoja predavanja počinje time da je „principijelnost kvalitet ljudskog materijala". Kako smo dozvolili da ovakvi stavovi postanu puka naivnost, fantastika, groteska?
- Mi ovo vreme birali nismo. Neko ga je cinično odabrao za sve nas. Mi smo živeli na „brdovitom Balkanu" i redovno bili pelcovani od svih bolesnih zaraza, svojski smo se nakon onog prethodnog svetskog rata bili pomirili, proklamovali zajedništvo i živeli u velikoj, lepoj i poznatoj zemlji, u kojoj je pozni socijalizam bio daleko liberalniji od ove profiterske melase bez političkog oblika koja tobože počiva na neoliberalnim vrednostima. Po meni, ona (ta melasa) vri u Ali-babinoj pećini, u kojoj vlada merkantilno bratstvo-jedinstvo kriminalaca, klanova, bandi, pokatkad i u samim vrhuškama „svih naših naroda i narodnosti", s tim da se ova posttranzicijska pećina ne otvara čarobnom lozinkom („Sezame!"; pre će biti „Zeza me"), već bankarskim kodovima, ofšor računima u lokalnim prekograničnim biznisima, po čemu smo već u novoj budi-bog-s-nama uniji. Te se pećine s pokradenim blagom stradnih naroda nalaze po jevropejskim bankarskim metropolama i po slobodnim carinskim zonama koje bezbedno nadzire Veliki Brat. Društvo je sve reskije podeljeno na dva dela, na povlašćene i na obezvlašćene, veliki svet je podeljen na Evroaziju, Istaziju i Okeaniju, Orvel je dobrano živ, a ako ovo nije 1984, onda je samo neka godina pride iz hronologije očajnog svršetka prošlog stoleća. Nikako, međutim, ne i kraj druge dekade 21. veka. O tome sam napisao roman koji se tako i zove („Dvadeset i prvi") i koji je u Srbiji objavila kuća „Dereta" pre četiri godine, a zatim i svoj drugi, kompleksniji roman („Iza ugla"), koji se pretprošle godine pojavio u izdanju „Albatros plus".

„Zbir-ka-priča", između ostalog, sadrži grafike Maksa Ernsta koje ilustruju i dopunjuju neke narative. U Ernstovom muzeju u njegovom rodnom Brilu nema ni pomena od jugoslovenskih nadrealista i pored toga što su sarađivali. Jesmo li dobili šta smo zaslužili?
- Šteta što ih nema. Ali mi se brojnim rezultatima, stvaralačkim, estetskim, čak društvenim i političkim, s pravom ponosimo jugoslovenskim nadrealistima. Ernst je odličan, ali nikada nije izvršio takve široke uticaje kakve su kod nas izvršili Oskar Davičo, Vučo, Dušan Matić, ali i Marko Ristić i posebno sjajni nadrealista i politički moralista Koča Popović u ratnom, diplomatskom, ali i društvenom životu Jugoslavije. Meni se čini da bi, da nije bilo nadrealista i slobodoumnih intelektualaca u vrhunskim organima političke moći, te uticajnih esteta poput Moše Pijade i Miroslava Krleže, i Jugoslavija bila jedna boljševička varijanta izvan tog vojnog bloka. Nadrealisti i humani intelektualci građanske provenijencije oplemenjivali su i ulivali demokratski logos u jakobinsko društveno ustrojstvo i pored jednopartizma, a zemlju uputili ne samo na Treći svet već i na treće i ine liberalnije vrednosti u vreme oštre, crno-bele podele na šahovskoj ploči hladnoratovskog sveta. To je ono na šta smo (mi, neki!) danas jugo/nostalgični. Jugoslavija je u jednoj metafizičkoj vizuri bila jedan prilično nadrealni projekat. Poput sna. Java, s druge strane, izgleda - ovako.

Termin „jugoslovenska književnost" u vremenu posle devedesetih zamenjen je terminom „književnost južnoslovenske interliterarne zajednice". Postoji li ta zajednica samo u akademskim krugovima i za potrebe komparativne književnosti?
- A zašto? Nije li dovoljno da se naša književnost (ja ne prestajem i prestati neću da je smatram zajedničkom, dakle i svojom) naziva jugoslovenskom književnošću ili makar južnoslovenskom, kao što se književnost stvorena u Austrougarskoj monarhiji naziva srednjoevropskom. Ili: kako ćemo imenovati filmove koji su stvoreni u jugoslovenskoj kinematografiji, učešćem autora i glumaca i producenata iz različitih kulturnih i etničkih sredina, i da li bi se Jugoslovenska kinoteka, koja sve to blago decenijama sakuplja i čuva, mogla zvati Kinoteka interkinematografske zajednice? Mogla bi, svakako, ali bi to imenovanje bilo apsurdno, rogobatno i smešno. Elem, postoje nacionalne književnosti jugoslovenskih literatura, dela pisana različitim pismima ili na različitim jezicima, čak i na istim jezicima, ali i/j/ekavicom, i te književnosti ne treba osporavati. To je izražajno bogatstvo. Ipak, postoje vrednosti i pripadnosti koje su inherentne svim tim književnostima i delima stvaranim u periodima od ilirizma do dveju jugoslovenskih državnih zajednica, one druge nacionalno i multikulturalno još otvorenije, i koje bih ja bez zazora nazvao delovima jugoslovenske književnosti. Ona je vitalna i funkcioniše čak i nakon svega i uprkos svemu što nam se događalo na ovim bespotrebno razdraženim i tako žestoko rasrđenim prostorima.

Kakva je recepcija makedonskih pisaca u Srbiji? Ima li odjeka kakav Vaša scena zaslužuje?
- Pa to je pitanje koje bi možda ja trebalo da postavim vama. Nedovoljna, svakako. Ja se lično ne mogu požaliti: u poslednjih pet godina sam kod tri prestižna srpska izdavača objavio svoje tri prozne knjige, dva romana i knjigu „Zbir-ka-priča". Ima, međutim, autora, i starijih i mlađih, koji žele da budu objavljeni u Srbiji, koji to svakako zaslužuju, ali čekaju interesovanje srpskih izdavačkih kuća. Možda se tu nešto može učiniti na planu međudržavne saradnje i književne razmene.

A obratno? Prevode li se srpski pisci u Makedoniji u dovoljnoj meri?
- Takođe nezadovoljavajuće, ali se srpski autori čitaju, a deo književnosti se prati izvorno, jer deo makedonskih čitalaca čita srpske autore na originalnom jeziku. Obratno bi, čak i kvalifikovanom srpskom čitaocu, uveren sam, bilo jako teško.

Koji srpski pisci su najčitaniji u Makedoniji?
- Ja to ne mogu da kažem za druge čitaoce u mojoj zemlji, jedino za sebe. Ukoliko mi je to dozvoljeno, moji su omiljeni srpski pisci: Crnjanski, Kiš, Andrić, Davičo, Pekić, Ćosić, Tišma, Dragoslav Mihailović, Pavle Ugrinov... a od savremenih Dušan Kovačević, Goran Petrović, Filip David, Svetlana Velmar-Janković, Danilo Nikolić, Svetislav Basara, Mira Otašević, David Albahari... nemoguće ih je sada na mah sve pobrojati. To je ukratko plejada srpskih autora raznovrsnih i raskošnih viđenja i doživljaja, stvaralaca sugestivnih likova i atmosfera, sjajnih stilista, majstora pripovedanja, tragike i duhovitosti, koje volim da ponovo iščitavam i čiji daroviti rad pokušavam da pratim.

Kako biste okarakterisali današnjeg intelektualca? Koliko se taj status promenio u poslednjih 20-30 godina?
- Obično se kaže da se pojam „Intelektualac" teško definiše. Tome imam da dodam jednu, skoro pa metafizičku jeres: da je, naime, „Intelektualac" (veliko ga slovo odlikuje i izdvaja!) pojam koji se približava apsolutnom, jer je sam pojam „Intelektualac" jedna etička konstanta poput Ludolfovog broja u matematici, poput proporcija zlatnog reza u geometriji i estetici... „Intelektualac" je, rečju, beskompromisni prosuđivač vrednosti jednog vremena (evo vam i jedne oveštale definicije). Danas je, pak, „Intelektualac" onaj koji na taj način prosuđuje vladajuće bezvrednosti i skrivene pragmatične agende ove beskompromisno merkantilne sadašnjosti! Ovo doba pornografije novokomponovanih vrednosti, golog i golišavih izgleda, skandalizacija intimnim privatnostima, komunikacije što je moguće kraćih tekstova, postova i statusa, deliterarizacije, primitivizovanog govora botoksiranih usana, „Farmi" i inih rijalitija, gde medijski moguli od ljudi prave ponižavane domaće životinje (zoon teleoptikon!), od medija arene, u ovim kulturnim prostorima beskompromisno utaču imperijalizam potrošačkog društva, a od društva čine - masmedijski obor. Nikada se nije više komuniciralo i nikada nismo bili društveno usamljeniji. Na licu je kolosalna manipulacija individualnošću, privatnošću i suverenošću subjekata, individualnih i onih društvenih! „Intelektualac" jeste postojeći, ali ujedno i sve ređi (dakle i dragoceniji) „lik", jer je i etička intelektualnost potopljena u inflaciji komercijalizovanih inteligenata pod vlašću različitih moći u svim domenima, od politike, preko medija, stručnih, vladinih i nevladinih asocijacija, do umetnosti i obrazovanja. To je slobodni prosuđivač među namnoženim, brzopotezno promovisanim doktorima nauka po novokomponovanim univerzitetima, ličnost koja nema svog boga niti idola, koja dakle ne odgovara ni pred vladom, ni pred partijom, ni pred poglavarom, ni pred gazdom, ni pred birokratizovanim autoritetima što podržavaju ovo bedno stanje stvari, uhlebljenih ili tolerantnih prema njegovim bezvrednostima - u bilo kojoj oblasti... Biti „Intelektualac" znači biti za odbranu neotuđujućih vrednosti.

Uživate li status pisca u svojoj zajednici, i da li takav status uopšte postoji u 21. veku?
- Ne uživam status, ali bogu hvala uživam poštovanje moje matične kulturne zajednice. Tome je doprineo višedecenijski raznovrsni stvaralački rad, objave u inostranstvu, na popularnim jezicima, ali i na egzotičnijim jezicima poput arapskog, ivrita i ladina, na koje su prevođeni neki od mojih proznih radova. Respektabilni bi status pisca trebalo da postoji, ali tek potvrdom kroz uspešan rad, koji ne mora nužno biti i dugogodišnji. Ipak, postoji jedno doba koje iskusnom piscu pripada i gde bi izvesnim beneficijama društvo moglo da mu uzvrati za najznačajnije i najtrajnije investicije i dogradnju književne kulture jedne sredine. To, nažalost, nije tako.

Knjige koje ste napisali bliže se brojki dvadeset pet. Je li klupko tek počelo da se odmotava i jeste li zadovoljni urađenim?
- Uglavnom jesam. Idem, međutim, dalje. Ja, eto, bez pisanja ne mogu da postojim. Ono mi je i smisao i oslobođenje.

Elegije i apsurdi
Tomislav Osmanli, makedonski pisac, rođen je 1956. godine u Bitolju, u Makedoniji. Objavio je više od 20 knjiga različitih žanrova i tematike, a za svoj književni i publicistički rad krajem prošle godine nagrađen je državnom nagradom „Sveti Kliment Ohridski", najvišim makedonskim priznanjem za dugogodišnji doprinos kulturi i umetnosti. Čitaocima u Srbiji poznat je po romanima „Dvadeset i prvi: knjiga fantazama" (2012) i „Iza ugla" (2017), koji su naišli na pozitivne kritike i recenzije, a nedavno se pojavila i njegova „Zbir-ka-priča" - elegije i groteske, apsurdi u prozi, koju je, kao i sva dosadašnja Osmanlijeva dela, preveo Zoran Ž. Paunović. Osmanli je član makedonskog PEN kluba i Društva književnika Makedonije. Živi i radi u Skoplju.

© Zabranjeno je preuzimanje tekstova kao i njihovih delova. Neovlašćeno preuzimanje smatra se kršenjem autorskih prava.