KASNI JADI: Zašto je danas važan Danilo Kiš?

KASNI JADI: Zašto je danas važan Danilo Kiš?


“Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se izrazi, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide naruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan takozvane društvene strukture.” Danilo Kiš (1973), Poetika, knjiga druga, 1974 (intervjui).

Turobno i mračno. Tako je pisao Kiš. I možda niko nije umeo kao on da sažme svu strahotu ljudske prirode i ljudskog društva. Njegova dela su tegobna, istinita, bolna… jer čoveku je najteže da proguta pepeo sopstvenih ideologizacija. Kišovo nasledstvo je neprolazno, ono raskrinkava sve zablude jednog vremena, u svim njihivim obrisima, u svim njihovim ovaploćenjima.

Danilo Kiš
Bio je kosmopolita koji nikada nije zaboravio svoje poreklo. Nije voleo “izme” i pokoravanje vremenu. Voleo je cigarete, vino. Bio je glasan, ali i tajanstven. Autentičan, neobičan i nedokučiv. Ostao je dosledan sebi, nepokoriv, veliki antikomunista, antinacionalista… Protivio se zato što je tako morao. Sve drugo bila bi izdaja sopstva.
Za svoj roman “Peščanik”, pukotinu kroz koju se ulazi u knjigu, dobio je prestižnu Ninovu nagradu. Istu je vratio iz političkih razloga. Objavio je 1976. knjigu “Grobnica Borisa Davidoviča” i vratio se u Beograd iste godine samo da bi osporio tvrdnje da je plagirao delove romana. Marsističke teme i napad na staljinizam romana bili su u tom trenutku nepodobni. Kiš je odgovorio na kritike pisanjem polemike “Čas anatomije” u kojem je kritičare optužio za nacionalistička mišljenja i antiknjiževnost.
Rekao je sve, i preselio se u Pariz, pritisnut optužbama za plagiranje. Delo “Enciklopedija mrtvih” objavio je 1983. i ponovo za glavni motiv iskoristio smrt. Kao i u knjizi “Grobnica Borisa Davidoviča”, predviđao je apokaliptični kraj civilizacija.
Danilo KIš
Književno stvaralaštvo pisca, koji nikada nije dobio Nobelovu nagradu (mnogi veruju samo da nije bilo njegovo vreme), prikaz je jedne literarne slobode, toliko retke među piscima. Kiš je razumeo da je “za dobrog pisca važno da izmeša svoje ideje, odnosno da jedan istorijski dokument – ali ne istoriju – izmisli, da ga, ako hoćete, falsifikuje kako bi na taj način, posredstvom imaginacije, ponovo identifikovao istorijsku stvarnost”.
Umeo je da svedoči o vremenu, da prepozna ljudsku potrebu da se u odsustvu velikih ideologija, koje su nastale da bi ispunile prazninu postojanja, “čovek vraća totalnom i totalitarnom objašnjenju sveta”. Da mu prijaju različiti oblici vere, pa i misticizma.
Tako se smenjuju ideologije i mitovi.
I za to saznanje zaslužan je Kiš. I zato je važan.
I danas, i juče, i možda sutra.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar