INTERVJU

Dragan Radojčin o knjizi "Čudesni manastiri SPC“, zaboravljenoj istoriji...

Manastiri Srpske pravoslavne crkve već vekovima predstavljaju bastion naše duhovnosti i kulture i nacionalnog identiteta. Ti hramovi vere i kulture, ne samo u matici, već i van nje, neprolazni su simbol svega onoga što čini srpski narod i srpsku crkvu.

Manastiri su bili prve škole našeg naroda, prve bolnice i medicinske ustanove, u njima su objavljene prve knjige i oslikane prve slike u vidu ikona i fresaka kojima se i dan-danas divimo.

Odigrali su značajnu ulogu u očuvanju nacionalne svesti, kulture i pravoslavne tradicije. Malo je zaista naroda koji se mogu pohvaliti takvim istorijskim i kulturnim blagom i pravo je pitanje da li su i današnje generacije svesne toga i da li umemo da na pravi način to blago vrednujemo i čuvamo.

U izdanju "Mladinske knjige“ pojavilo se kapitalno izdanje "Čudesni manastiri Srpske pravoslavne crkve“ u kojem je autor Dragan Radojčin na gotovo 600 stranica predstavio 150 manastira iz 23 eparhije SPC. O ovom izuzetnom delu, pravoslavlju i duhovnosti danas, kao i o tome koliko kao nacija poznajemo svoje pretke i istoriju, u intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ govori diplomirani teolog i publicista Dragan Radojčin.

Koliki je izazov bio napraviti jedan svojevrstan enciklopedijski zbornik srpskih manastira?

"Bio je to veliki izazov. Napraviti svojevrstan enciklopedijski zbornik srpskih manastira značilo je objediniti istoriju, duhovnost, umetnost i predanje u jednu celinu, a da knjiga pritom ostane čitljiva i bliska savremenom čitaocu. Svaki manastir predstavlja sopstvenu priču. Najveći izazov bio je u izboru: šta sažeti, a šta istaći, a da se ne izgubi duh mesta. Trudio sam se da knjiga ne bude samo katalog činjenica, već svedočanstvo o živim svetionicima naše duhovne i kulturne baštine koja se nije ni u jednoj epohi prekidala.“

Da li ste o nekom manastiru pronašli neke posebno zanimljive istorijske podatke, koje ranije niste znali?

"Da, gotovo o svakom manastiru sam otkrio nešto što ranije nisam znao, ali ono što me je najviše dotaklo jesu male, često zaboravljene epizode iz njihove istorije. Recimo, zapisi o manastirima koji su više puta rušeni i spaljivani, a ipak su se uvek iznova podizali zahvaljujući veri naroda i upornosti monaha, o tome koliko su srpske vladarske porodice i privatno bile vezane za manastire i život monaha. Posebno su me fascinirali podaci o uticaju Jermena i Jermenske crkve na ustrojstvo naših manastira, kao i na povezanost sa zapadnom crkvenom tradicijom uprkos Velikom raskolu iz 1054. godine. Ti detalji nisu uvek deo opšteg znanja, ali upravo oni otkrivaju pravu snagu manastira – ne samo kao svetinja, već kao tihih čuvara pamćenja i duhovnog kontinuiteta jedne nepodeljene hrišćanske crkve, kakva je bila prvih deset vekova.“

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Црквене Продавнице СПЦ (@atosspc)

Danas su u najširoj javnosti najpoznatiji manastiri Ostrog, Tumane i naravno Hilandar, Žiča, Gračanica... Koliko po Srbiji i regionu ima tzv. malih manastira SPC koji u sebi kriju bogatu kulturno-duhovnu istoriju?

"Pored najpoznatijih svetinja koje su s razlogom u žiži javnosti, po Srbiji i čitavom regionu postoji na desetine, rekao bih i stotine tzv. malih manastira koji se nalaze u jurisdikciji Srpske pravoslavne crkve. To su često skromne, skrajnute svetinje – u klisurama, planinama ili pored zaboravljenih sela, ali sa izuzetno bogatom kulturnom i duhovnom istorijom. Ako govorimo o aktivnim manastirima, reč je o više od dve stotine, ali kada se uključe i manastiri koji su manje poznati, obnovljeni ili tek delimično prisutni u kolektivnoj svesti, taj broj se penje na nekoliko stotina. Upravo ti ’mali’ manastiri često najneposrednije svedoče o veri običnog naroda, o stradanju, tišini i istrajnosti kroz vekove. Njihova veličina nije u raskoši, već u dubini priče koju nose.

Da pomenemo neke od njih: Nimnik ‒ sa grobom deteta ‒ Svete Nikoline, koja iako nije zvanično kanonizovana, u predanju i svesti naroda prepoznata je kao sveta; Sisojevac – skriven u klisuri Crnice, sa snažnim isihastičkim nasleđem i freskama iz vremena kneza Lazara; Trška crkva – u srcu Homolja sa čudotvornom samoniklom lozom identičnom onoj koja raste u Hilandaru na Svetoj Gori, a koja leči neplodnost; Podvrh u Crnoj Gori, iznad ulaza u Đalovića klisuru, jedinstven po tome što se u spoljašnjem izgledu ne razlikuje od obične seoske kuće; Gorioč na Kosovu i Metohiji, manje poznat široj javnosti, ali sa dugom tradicijom monaštva; Ježevica podno planine Jelice sa neprocenjivom i bogatom riznicom za koju s pravom možemo reći da je svedok vekova; Zavala – hercegovački dragulj monaha eremita u stenama, jedan od najstarijih u Eparhiji zahumsko-hercegovačkoj Srpske pravoslavne crkve…“

Zanimljivo je i poreklo same reči "manastir“. Šta ona zapravo znači?

"Reč manastir potiče od grčke reči μοναστήριον (monastirion), što u bukvalnom prevodu znači ’mesto gde neko živi sam’. U korenu je grčka reč μόνος (monos) što znači ’jedan, sam’, a iz toga izvodimo reč μοναχός (monahos), grčka reč koja u prevodu znači monah. Dakle, iz samog naziva proizilazi osnovna ideja manastira: to je mesto gde monasi ili monahinje nastoje da žive u posvećenosti, molitvi i duhovnom miru, bilo kao isposnici ili eremiti, bilo u organizovanoj opštežiteljnoj zajednici koju uglavnom i poznajemo kao manastire.“

Koliko današnje mlade generacije poznaju srpske manastire? Nekada je to bio obavezan deo školskih ekskurzija, što danas, nažalost, nije slučaj.

"Nažalost, današnje generacije sve manje poznaju srpske manastire. Tome smo ponajviše krivi sami. Nekada su posete manastirima bile sastavni deo školskih ekskurzija, prilika da deca neposredno vide kulturno i duhovno nasleđe, da osete istoriju i tišinu tih svetih mesta. Danas, nažalost, takvih prilika ima sve manje pa mnogi mladi manastire poznaju tek kroz slike ili medije, a ne iz ličnog iskustva. Upravo zato sam želeo da moja knjiga bude most između prošlosti i sadašnjosti – da na jedan popularan, ali opet ozbiljan način približi manastire, njihove priče i vrednosti svima, posebno mladima, i da ih na neki način zainteresuje i podstakne da krenu pokloničkim putevima i obiđu manastire o kojima će u knjizi čitati i lično ih upoznaju.“

Da li se kao nacija vraćamo svojim korenima i duhovnosti, kakvo je Vaše mišljenje?

"Mislim da postoji određeni interes i potreba da se kao nacija ponovo povežemo sa svojim korenima i duhovnošću. Ljudi traže identitet i smisao, a manastiri, crkva i tradicija su živi svedoci naše istorije i vere. Međutim, u pitanju je proces koji je spor i često individualan. Ne dešava se preko noći, ali je ohrabrujuće videti ljude, a posebno mlade, i porodice koji traže dodir sa tim vrednostima, bilo kroz posete manastirima, odlaskom u hramove na liturgije ‒ nedeljom i praznikom, prisustvovanjem na raznim duhovnim tribinama i razgovorima o veri ili jednostavno kroz proučavanje kulturne baštine, što između ostalog uključuje i čitanje knjiga poput ove koju sam napisao.“

Treba li veronauka umesto izbornog da postane obavezan školski predmet?

"Prema mom mišljenju, veronauka ne treba da postane obavezna u strogo formalnom smislu. Njena vrednost je u slobodnom izboru i ličnom interesovanju – kada deca žele da uče o veri i tradiciji, tada im to zaista ostaje u srcu. Obavezno uvođenje može da stvori otpor ili površno ’odrađivanje’, umesto istinske radoznalosti i razumevanja. Tada dobijamo efekat gde smo sve naučili i znamo, ali suštinski ne znamo ništa i sve nam je strano, jer naučeno niti praktikujemo niti mu pridajemo važnost. Veronauka ipak nije nešto poput matematike, maternjeg jezika ili fizike. Važno je, međutim, da se deci i mladima pruži prilika da upoznaju svoju duhovnu i kulturnu baštinu, a veronauka tu predstavlja prvo mesto.“

Da li će se ubuduće manastiri, ali i ostala dela neprolazne umetničke vrednosti obilaziti iz svojih fotelja virtualno umesto fizički zbog sve bržeg prodora veštačke inteligencije u naše živote?

"Virtualne ture i digitalne tehnologije svakako mogu doprineti boljem upoznavanju manastira i umetničkih dela, posebno onima koji ne mogu da ih posete uživo. Međutim, nijedna virtualna reprodukcija ne može potpuno da zameni iskustvo fizičkog prostora, tišine i atmosfere svetinje – miris tamjana, zvuk zvona, prisustvo kraj svetih moštiju i relikvija ili pogled na ikone i freske u originalu. Tehnologija treba da bude dodatak, most koji približava kulturno i duhovno nasleđe široj publici, ali ne i zamena za stvarno iskustvo. U krajnjem slučaju, nada leži u tome da će virtualno iskustvo koje nam donosi veštačka inteligencija probuditi želju da ljudi jednog dana manastire posete lično.“

Planirate li u budućnosti neko slično delo kao što su "Čudesni manastiri SPC“?

"Da, apsolutno. Upravo radim na jednom takvom projektu koji će meni lično, a nadam se i čitaocima ’Čudesnih manastira SPC’ obeležiti nastupajuću 2026. godinu. Za sada o detaljima ne bih govorio, neka to bude iznenađenje.“

MAJA ROGAN: "Prvo upoznajte svoju zemlju, a posle putujte gde god hoćete"