Preporuka za čitanje: Antičke misterije

Njen prvi roman, “Tajna istorija“, objavljen je 1992. godine, a pisala ga je sedam godina, od druge godine fakulteta. Za svoj roman “Mali prijatelj“, koji je bio nominovan i za Nagradu “Orindž“ za fikciju, 2003. dobila je Nagradu “V. H. Smit“. Njen poslednji roman, “Češljugar“, osvojio je Pulicerovu nagradu i Karnegijevu medalju za fikciju.

Knjiga koju predstavljamo objavljena je pre 32 godine, a kod nas kod dva izdavača, “Lagune“ i “Derete“. U “Laguni“ izdata su prva dva romana Tartove, a u “Dereti“ prvi i poslednji roman autorke, i to obrnutim redosledom. Zato smo “Češljugar“ svojevremeno prikazali u ovoj rubrici.

Radnja “Tajne istorije“ odvija se u izmišljenom prestižnom koledžu Hemden u Novoj Engleskoj. Pripoveda nam je brucoš došao iz bleštave i pomalo lakomislene Kalifornije, Ričard Pejpen. Jedinac vlasnika seoske benzinske pumpe, suočen sa bogatstvom svojih kolega brzopleto je izjavio da mu je otac naftaš. Priča nam o elitnoj grupi studenata, pet mladića i jednoj devojci, koje je izabrao briljantni profesor Džulijan da studiraju klasične jezike, pre svega grčki. Pored klasične ljubavi, među njima ima incesta i homoseksualnosti, poslednje odomaćene u antici.

Isidora Radonjić: "Negativni fenomeni su uvek atraktivni za umetnike"

Intervju

Intervju

Scena 19.11.2024. 18:35

Isidora Radonjić: "Negativni fenomeni su uvek atraktivni za umetnike"

U koledžu u Vermontu zime su oštre, hladne i snežne. Čak je i zimski raspust produžen do februara, kako bi se izbeglo grejanje u najhladnijem delu godine. Već na prvoj strani mi saznajemo da je telo jednog člana grupe nakon što je ubijen, deset dana, neplanirano, pre nego što je otkriveno, bilo prekriveno snegom, koji je počinioce iznenadio u aprilu.

Da li ćemo zbog ovog otkrića, ne samo ubistva, već i njegovih počinilaca, na prvoj strani romana, biti demotivisani, nezainteresovani da nastavimo čitanje? Nikako. Jer ćemo do poslednjeg retka tražiti objašnjenje i pokušati da shvatimo zašto. Zašto su se petorica podigla protiv jednoga? I zašto ih ni u jednom trenutku eksplicitno ne osuđujemo?

Vidimo elitnu grupu studenata koji uz pomoć samo jednog profesora, kakvog je imao Aleksandar Makedonski u obličju Aristotela ili grčki junaci i bogovi u ličnosti mitskog kentaura Hirona, uranjaju u grčku kulturu, duboko do drevnog, paganskog sloja. Jer grčka kultura nisu samo mitologije, grčke tragedije i drame izvedene u amfiteatrima, uzvišena umetnost, Ilijada i Odiseja.

Postoji jedan sloj, koji je za naše vreme ostao tajni, a to su misterije – orfičke, eleuzijske, dionizijske u kojima su učestvovale bahanatkinje. Iste one koje su Orfeja tokom svojih bahanalija rastrgle. Da li to znači da su u misterijama prinošene ljudske žrtve? To ne znamo, jedino zato što se ne udubljujemo. Što to smatramo za tabu.

Svi učesnici drevnih obreda, čitaj svi stari Grci, da bi sreli svoje bogove licem u lice, polagali su pre inicijacije zavet ćutanja, čije kršenje je kažnjavano smrću. Pomenuću najpoznatije učesnike: Solona, Perikla, Temistokla, Herodota, Platona, Sokrata, Plutarha, Homera, Eshila, Sofokla, Fidiju, Lizipa, Praksitela, careve Avgusta, Hadrijana, Lucija Vera, Julijana ili Galijena. Mogla bih nabrajati do sutra. Cela antička kultura odnela je tajnu misterija u grob. Ne zaboravimo da reči grob i telo imaju isti koren u klasičnom grčkom jer je telo grob besmrtne duše.

Zato je “Tajna istorija“ Done Tart proboj misterija u naše doba. Tragedija nastaje kada jedan od aktera odluči da prekrši zavet ćutanja.