Preporuka za čitanje
Dopuštene laži u islamu
Karin Tuil rođena je 1972. godine u Parizu. Studirala je pravo i radila kao advokatica, ali je od advokature odustala i odlučila da se posveti pisanju.
Autorka je dvanaest romana od kojih su “Ljudska posla“ i “Odluka“ prevedeni kod nas. Pisala je kratke priče i tekstove za časopise, i dobitnica je više nacionalnih književnih nagrada. Njena dela su adaptirana za pozorište i film, a ona je odlikovana Ordenom reda umetnosti i književnosti u rangu oficira.
Glavna protagonistkinja u romanu “Odluka“ Alma Revel kao istražna sutkinja u antiterorističkom odseku mora da odluči da li mladić koji je osumnjičen da se pridružio teroristima treba da bude krivično gonjen ili pušten na slobodu.
Da li će istruliti u zatvoru, kako bi država Francuska bila sigurna da neće počiniti delo teškog terorizma, a porodice žrtava na indirektan način obeštećene, jalovo i bespotrebno, ili će biti pušten na slobodu, uz sve rizike i konsenzus struke, sa šansom da se resocijalizuje. U oba slučaja, a naročito u slučaju oslobađajuće presude, postoji šansa da presuda bude pogrešna.
Takija ili ketman je dozvoljena mera samozaštite u islamu, kojom je optuženom dopušteno da laže, skriva svoju veru, ispoveda veru nevernika, koristi svaku moguću mimikriju i tehniku adaptacije, u slučaju da se oseća ugroženo kao pripadnik muslimanske populacije u sekularnoj državi kakva je Francuska.
Kakva god da je presuda Alme Revel, rizici su višestrani. Ako je optužujuća i mera joj je dugotrajan zatvor, rizikuje se indoktrinacija potencijalno nevinog zatvorenika od strane drugih. Ako je oslobađajuća presuda u pitanju, rizik je da tokom istrage koristi verom dopuštene laži koje će ga odvesti do oslobađanja.
Istovremeno, dok joj se brak raspada, Alma ima strastvenu vezu s advokatom koji zastupa osumnjičenog. I moralne dileme. Pored stalnih pritisaka i pretnji, svakodnevno se bori sa suprotstavljenim emocijama, svesna da kakvu god odluku bude donela, ona može imati dramatične posledice i po društvo i po nju samu. Kako u situaciji neprekidnog stresa na poslu, konstantnih anonimnih pretnji smrću, slomu svog braka i društvene osude poslovno nedopustive ljubavi pronaći ravnotežu?
Dvadesettrogodišnji mladić dosledno poriče svoju upletenost u terorističku organizaciju u Siriji, gde je otišao zajedno sa svojom trudnom ženom, navodno ne slutivši visok stepen radikalizacije borbe protiv nevernika i militantnu surovost u kampovima za obuku. Izjavljuje da je njihovo zajedničko putovanje bila greška, ali da li je iskren ili bezočno laže, to će vreme nakon donošenja presude pokazati. Drugačije ne može biti.
Mladići rođeni u Francuskoj preziru svoje sunarodnike, smatrajući ih poročnima i nevernima. Zato što konzumiraju alkohol ili se izazovno oblače, ili se nađu na javnim mestima, oni postaju legitimne, nasumične mete terorista-samoubica. Čak i nevina deca, nedužne žene, starci, bolesnici, na mestima javnog okupljanja kakvi su metro, škole, autobuske stanice, vozovi, koncertne, sportske hale, aerodromi, bolnice, kompanije ili veliki šoping molovi, svi oni, mesta i ljudi, jednako su provokativne mete u očima ubica za veru.
Svaki terorista, nakon izvršenja terorističkog čina, promovisani je mučenik čija duša u slučaju samoubistva odlazi u raj. Od smrti ga može odvratiti jedino državni aparat, ostavljajući ga kao aktera na ogromnoj krvavoj prestravljenoj fresci budućnosti, koja se eksponencijalno širi, kao svemir.