Preporuka za čitanje
Džepna amazonka
Filip Džijan je francuski pisac jermenskog porekla rođen u Parizu 1949. godine.
Studirao je književnost i žurnalistiku i bavio se različitim poslovima, od tabloidnog novinara preko inkasanta na naplatnoj rampi pa do magacionera. Presudan uticaj na njega i njegov stil imala je američka bit književnost i pisci poput Selindžera, Karvera i Brotigana.
Prvu knjigu, zbirku priča ”50 contre 1“, objavio je sa 32 godine. Proslavio se trećim romanom, ”Beti Blu“, po kojem je Žan-Žak Beneks 1986. snimio istoimeni kultni film s Beatris Dal.
Autor je više od 20 romana, među kojima je i roman ”Oh“ koji je osvojio nagradu “Interallié“ 2012. i po kojem je Pol Verhoven 2016. snimio film ”Ona“
Nakon četrdeset godina roman “Beti Blu“ podjednako fascinira i osvaja nove čitaoce, mlade generacije, zadojene AI asistentima, iako vrca od strasti, ili one starije, romantičare i emotivce, klasične, inertne, koje je svojevremeno zaobišla ova knjiga, kao jato nasmejanih delfina ostrvo nesrećnika.
Moram priznati da sam prvo odgledala film, a kasnije pročitala roman koji je žešći, istinitiji, potresniji od markantnog ostvarenja sa velikog platna, koje prati tradiciju dobrog evropskog filma, daleko od holivudskog klišea.
Džijan ispisuje priču o ljubavi između tridesetpetogošnjeg pisca još uvek neobjavljenog i tridesetogodišnjakinje koja bezuslovno veruje u njega, smatrajući ga najtalentovanijim autorom svoje generacije.
Beti je glavna heroina, impulsivna i divlja, nepredvidiva i neodoljiva, kojoj se taj opušteni muškarac, domar u mediteranskom naselju bungalova, bezrezervno predaje. Kao par oni savršeno funkcionišu, hemija čini svoje, ljubav raste kao kvasac.
Ali, Beti ima ispade. Agresivne incidente, koji jedan nakon drugog, kumulativno, vode tragičnom kraju. Ubrzo vam je jasno da neće biti hepienda. Niti svetle budućnosti.
Podnaslov knjige je “37,2 ujutru“.
Ne radi se o temperaturi vazduha, letnjoj sparini, već o telesnoj temperaturi koja je svojstvena kod nekih mentalnih bolesti, najviše kod šizofreničara.
Da li će ljubav muškarca da isceli ludilo na početku vidljivo u iskricama, a kasnije očigledno? Ne zna se do samog kraja.
Nekoliko stvari koje je učinila senzualna Beti izigravajući ljudsku stihiju nećete nikada zaboraviti: spaljivanje bungalova u kome su živeli nakon konflikta sa gazdom, kao kutije šibica, ubadanje džangrizave žene viljuškom, gošće u piceriji u kojoj je Beti radila i povređivanje izdavača koji je ne samo odbio da izda knjigu njenog dečka, već je i vređao njegov stil, podsmevajući mu se nadmeno.
Njeno šokantno samopovređivanje.
Knjiga “Beti Blu“ dnevnik je jednog ludila, ambis iz koga se naša tragična heroina ne može više izvući, kao što se i iz smrti niko nije vratio.
Muškarac je njen zaštitnik do samog kraja jer brani svoju muzu dok ona tone u ludilo, čuje glasove u svojoj glavi i umrtvljuje svoje ultrazgodno telo.
Par koji tutnji kroz ovu knjigu pokreće animalna strast, impuls jedne generacije, mladosti iz osamdesetih godina prošlog veka, njih dvoje su kao olimpijski bogovi, čiju predistoriju, detinjstvo, aspiracije ne znamo. Ono što je vrh ledenog brega, što je golim okom vidljivo, hridine su dostojne orkanskih visova.
Ni posle četrdeset godina ova ljubavna priča nije usahla, presušila, niti se transformisala u nešto obično, a naravoučenije je da se mehanizam tragedije ne može prepraviti, ublažiti i poništiti, čak ni najčistijim željama srca.