"KO JE TAJ USAMLJENI STARAC" Almodovar: Ne mogu više da se krijem

"Bez stvaranja filma, moj život je besmislen", kaže Salvador Malo, depresivni režiser u srcu novog filma Pedra Almodovara. Ostario je, bolestan je i živi sam u velikom stanu prepunom sećanja, piše The Guardian. Svi prijatelji su mu otišli, i boji se da je njegovo najbolje delo ostalo iza njega. Vreme prolazi, telo mu se raspada. Kada se Malo uputi u pozorište na rutinsku operaciju, to bi skoro mogla da bude proba za njegovu smrt. Prenosimo najinteresantnije delove intervjua Pedra Almodovara u The Guardian-u:

Almodovar ističe da je film fikcija. Ne zanimaju ga dokumentarci i nikada nije mislio da će snimiti taj film. Dakle, lik Malloa nije on, ne baš, iako je Antonio Banderas obukao režisersku odeću za potrebe filma, iako je enterijer filma sniman unutar rediteljevog stana, iako Maloov život u velikoj meri odgovara njegovom.

Njegova odbrana pada - on diže ruke: "Pokušavam da se uverim da govorim o liku“, kaže on. "Ali duboko u sebi znam da govorim o sebi. Samo napred, pitajte me bilo šta. Ne mogu se više skrivati iza Salvadora Maloa."

Novinar The Guardiana ističe da su se on i reditelj sreli u njegovoj produkcijskoj kancelariji u Madridu. Almodovar je besno sedeo za svojim radnim stolom, snežnokosi muškarac s osmehom i tužnim očima i beležnicom u rukama na koju nalikuje dok govori. Zid iza je uokvirenim slikama: Penelopa Kruz; potpisan portret Bilija Vajldera. Mnoge slike prikazuju režisera u njegovim mlađim danima, kada mu je kosa bila tamno crna, a pogled ljupkiji. Duhovi prošlosti su mu bukvalno na leđima, opisuje novinar - Zapravo, mislim da se Almodovar nikada nije skrivao iza svojih filmova. Ili ako jeste, prerušavanje nikada nije bilo više od razigranog smokvinog lišća, malo praha i boje. U svojoj nepristojnoj, bučnoj mladosti napravio je nepristojne, smešne slike. U dobro tapaciranom srednjem veku napravio je plišane melodrame i trilere. Ali sada kuca na vrata 70-e godine i trpi zbog neprimerene komedije o problemima s leđima, zujanju u ušima i duhovnom slabošću. "Bol i slava" (Almodovarov novi film) dakle, ispovednica je starca. Možda se ispostavi da je to njegovo remek-delo.

https://www.youtube.com/watch?v=7v9kR4Ruosk

Režiser klima glavom: "Izuzetno sam ponosan na film", kaže on, a zatim žuri da razjasni. Svi njegovi filmovi imaju mane, neki imaju samo manje nesavršenosti od drugih. "Pa možda bi trebalo reći da sam izuzetno ponosan na određene scene u ovom filmu".

Almodovarovi filmovi puni su uznemirujućih ljudskih drama obrubljenih udarnom farsom. U "Bolu i slavi", malo se svađa sa prijateljima, vodi razgovor uživo i leči se opijatima. Ton je merkuralan, kompenzuje patos sa humorom. Almodovarova paleta je potamnela i misli su mu se okrenule prema unutra. Međutim, kao stvaralac filma njegov je korak verovatno lakši nego što je to bio slučaj u prošlosti.

"Bol i slava" vode nas na veseli ples. Unutar kancelarije, Almodovar žurno razgovara, prelazeći sa španskog na engleski i opet nazad. Bez stvaranja filmova, Malov život nema smisla. I da, naravno, to misli i reditelj. To se verovatno oseća. Ali ovih dana bubnjevi postaju samo sve glasniji. "Oslanjam se na to, to je zavisnost, potreba da se pričaju priče. Ako ništa drugo, moja veza sa filmom postala je napetija, više problema, jer uvek postoji to pitanje: kada će moje vreme nastupiti? Da li će ovo biti poslednji film koji sam snimio?"

Nacrtao je horizontalnu liniju na jastuku; stavlja zarez blizu kraja. "Možda je to razlog što u životu nisam razvio druge aspekte. Sasvim suprotno, mislim da sam odustao. Tako sam sada došao do tačke u kojoj je film jedino zbog čega se osećam celim. Bioskop je jedino što imam. Završio je tako što je za mene i kraj i smisao."

Shutterstock

"Lično sam se navikao da mi drugi ne trebaju. Pustio sam ih. Odsekao sam ih. Pretpostavljam da bih ih mogao vratiti ako želim. Ali treba mi podsticaj. Treba mi razlog."

Almodovar je rođen u gradiću La Manča. Otac je vodio benzinsku pumpu, mama vinariju. Stvaranje filma "Bol i slava" podrazumevalo je kopanje u prošlost. Pred kraj filma, Malo se obraća svojoj majci koja umire i kaže: "Razočarao sam te jednostavno zbog onoga što jesam".

Opet, to je osećanje koje on može povezati sa sobom. "O da", kaže i pročisti grlo. "U stvari nikad nisam bio sin kakvog su moji roditelji želeli. Mislim, mislim da su me stvarno voleli. Ali to je nešto što sam shvatio od malih nogu. Rođen sam 1949. i La Manča je bila vrlo konzervativna, izuzetno zaostala. Moji roditelji su stvarno živeli u 19. veku i rodili su sina koji je bio gotovo kao dete 21. veka. Dakle, postojao je ogroman jaz između njihovih očekivanja i mojih. Želeli su da ostanem u selu, venčam se, pronađem posao u banci. U stvari, našli su mi posao u banci, a ja sam ga odbio."

Shutterstock

Almodovara je 1970. godine u Madridu usvojila "divlja" nova porodica. La Movida Madrilena je bila labava koalicija umetnika (muzičara, umetnika, pozorišnih grupa) koja je cvetala nakon smrti generala Franka. Almodovar objašnjava da je La Movida preuzela vođstvo u skoro svemu - od britanskog punk-a i glamura, do američkog novog talasa, seksualne revolucije 60-ih...

Almodovar je noću pisao priče o stripovima, pevao u bendu. Kupio je kameru Super-8 i snimio tihe seksualne komedije i lažne biblijske priče koje bi potom projektovao po zidovima u noćnim klubovima i barovima, često stojeći pored ekrana kako bi pružio komentar. Ali danju je zadržao posao u Telefonici, državnoj telefonskoj kompaniji. 12 godina radio je kao kancelarijski administrator, čuvajući kartice na vraćenim neispravnim telefonima, a prestao je tek u 80-ima nakon što mu je krenula filmska karijera. Kada su 1988. godine "Žene na ivici nervnog sloma" pokupile nominaciju za Oscara, njegova majka je rekla da je ovo verovatno dobro vreme da nazove Telefonicu i zatraži povratak na posao. Zapravo, kaže, plata je bila zaštitno sredstvo, posao ga je držao prizemnim.

Pročitajte još: Šta donosi drugo izdanje "Dunav film festa"

"La Movida je bila otvorena, bila je permisivna i noć je samo trajala i nastavljala. I da, imao sam iskustva iz svega toga, beskrajne noći, ali meni je bilo drugačije jer sam narednog dana morao da ustanem. A možda me je to spasilo. Bio sam okružen svim viškovima, svim drogama. Ali znao sam da moram pisati svoje skripte kod kuće i da moram svako jutro da idem na posao. Svake žurke na koje sam išao, uvek sam bio prvi koji je otišao kući. "

Shutterstock

Poput La Movide, Almodovarovi su filmovi nastali iz širokog spektra izvora: sjajne holivudske melodrame Daglasa Sirka i Džordža Kukora; sjajne perverznosti Alfreda Hičkoka; grubi prestupi Vorhola i Džona Votersa. I kako je reditelj sazrevao, njegov rad se takođe promenio, premeštajući se od šiljaste bujice slika poput "Lavirinta strasti" i "Veži me" prema bujnoj, tečnoj egzotičnosti "Sve o mojoj majci" i "Slomljeni zagrljaji".

Slava je, možda, najgora stvar koja se može dogoditi širokim prizorima kao što je La Movida. Svaki bljesak reflektora izbeljuje njegove mračne uglove. Svaki džinovski skok napred rizikuje izdaju osnovnih principa.

Banderas mi je jednom rekao da se Almodovar osećao nervozno i izdano kada se glumac preselio u SAD. Reditelj trepće kada to spomenem: "Da li je? Nisam znao da sam se usudio da mu to kažem u lice. Ali da, pretpostavljam da jesam. Mislim, bio sam srećan zbog njegovog uspeha. Ali on je bio glavni junak skoro svih mojih filmova 80-ih. I osećao sam se kao majka koja je izgubila sina. Kao da je otišao od kuće. A očito je za mene kući značilo biti u Madridu, raditi za mene."

Iz filma "Bol i slava"

Pre nego što je umrla 1999. godine, Almodovarova majka je sela da napravi vlastitu sahranu. Odlučila je kakva će biti usluga i koju haljinu će obući. Čula je da pogrebnici imaju naviku da vežu stopala leša kako ne bi ispadali iz kovčega i zaključila da će, ako se to dogodi, njena deca morati odmah da je odvežu. Nije želela da joj stopala budu vezana; planirala je da pobegne. Vraćajući se ovoj uspomeni, pišući scenario za "Bol i slavu", Almodovar se iznenada raspao u suzama.

Njegova majka, kaže, nije se plašila smrti; uvek se tome divio. "Ali to je jedna od mojih briga, ne mogu to prevladati u glavi. Mislim, ne mogu se čak ni pomiriti sa činjenicom da je smrt stvarna. Plus sam ateista, tako da ne verujem u zagrobni život. Smatram da je cela stvar neprirodna, znam da to zvuči čudno. Pa da, definitivno se bojim da umrem."

"Da sam mogao pogledati unapred i videti sebe sada, ne mislim da bi taj pogled pozitivan. Ne bih voleo to u šta sam se pretvorio. Pogledao bih i pomislio: Ko je taj usamljeni starac?"