Koliko košta biti slavan na Stazi slavnih

Koliko košta biti slavan na Stazi slavnih


Svake godine se dodeli dvadesetak zvezda ukoliko budući vlasnik za to ima novca. Jer ta javna ličnost mora da plati 30.000 dolara za ceremonijalne troškove i njenu ugradnju. Mnogima je to sitan trošak, ali ponekad se slavni i odreknu svoje zvezde jer im je skupa. Džejms Duan, koji je u originalnim „Zvezdanim stazama” glumio Skotija, morao je 2003. da skuplja dobrovoljne priloge kako bi pokrio troškove, koji su iznosili 15.000 dolara

Njujorčani kažu da turiste prepoznaju uvek po istom detalju, svi prolaze podignute glave pokušavajući da očima dodirnu vrh nebodera, ali u jednom gradu, u jednoj drugoj ulici turisti se prepoznaju po pognutim glavama. Nemoguće je videti sve zvezde na tom asfaltu jer ih ima 2.528. Staza slavnih je možda i važnija od onih slova na brdu jer je nezamislivo doći u prestonicu filma i glamura a ne proći ovom ulicom. Uostalom, zašto onda uopšte i dolaziti u Los Anđelos?

A to mesto gde su filmski bogovi ostavili svoj znak je u stvari samo deo bajke osmišljene tako da se dobro proda još jedna iluzija. I tako od početka šezdesetih kada je prvu zvezdu, znak besmrtnih, dobila Džoana Vudvard.
Stazom slavnih, od Holivud bulevara, kroz ulicu Vejn, svake godine prođe nekoliko miliona ljudi. Samo nešto više od dva kilometra puta je dovoljno da za ovo mesto na planeti zna ceo svet. Od svih zvezda koje su na Stazi slavnih, 47 odsto su slavni iz sveta filma, 24 odsto iz sveta televizije, 17 odsto su muzičari, 10 odsto su radio-zvezde, a manje od dva odsto su pozorišni glumci.

“Nekad mi deluje kao da posetioci misle da su ti ljudi tu sahranjeni. Pridaju neku simboličnu važnost imenu upisanom u pločnik. Kao da je to neki univerzalni jezik”, objasnio je svojevremeno Keri Morison iz Holivudske zajednice zemljoposednika, jer ovim projektom ne upravlja nikakva zajednica, ni udruženje umetnika, već Privredna komora, Okružna uprava za poslovni razvoj, Holivudska zajednica zemljoposednika, Holivudska istorijska fondacija, Odeljenje za transport grada Los Anđelesa i okružnih oblasti (imaju dve metro stanice na Bulevaru) i drugi. Bilo kakav pokušaj da se ovde nešto odradi obično se pretvara u noćnu moru birokratske akrobatike.

Začetnik ovog unosnog posla je E. M. Stjuart, bivši predsednik Holivudske privredne komore, koji je osmislio Stazu slavnih još 1953. pokušavajući, kako je objasnio, „da se održi slika slavne zajednice čije samo ime unosi glamur i uzbuđenje u domove širom sveta”. Projekat je koštao 1,25 miliona dolara, a finansiran je podizanjem poreza na obližnje zemljište – na šta su vlasnici odgovorili tužbom. Zbog brojnih zakonskih i građevinskih poteškoća, Staza je otvorena tek 1961, ali je ubrzo postala izuzetno popularna. Staza slavnih je 1978. proglašena spomenikom od kulturno-istorijskog značaja za Los Anđeles.

Iako većina turista misli da je zvezda još jedna privilegija slavnih, to je samo početak priče. Jer nakon što se podnesu nominacije obožavalaca, prijatelja, filmskih agenata, članovi Privredne komore glasanjem biraju koga ovekovečiti. Ali ni to nije dovoljno.
Svake godine se dodeli dvadesetak zvezda ukoliko budući vlasnik za to ima novca. Jer ta javna ličnost mora da plati 30.000 dolara za ceremonijalne troškove i njenu ugradnju. Mnogima je to sitan trošak, ali ponekad se slavni odreknu svoje zvezde jer im je skupa. Džejms Duan, koji je u originalnim “Zvezdanim stazama” glumio Skotija, morao je 2003. da skuplja dobrovoljne priloge da bi pokrio troškove, koji su iznosili 15.000 dolara.

Iako je zarada delimično bacila senku na sjajnu sliku glamura i bajke o filmu, na Stazi slavnih ipak je mnogo onih pred čijom zvezdom većina turista zastane. Ime Heti Mekdenijel mnogima više ništa ne znači, ali njena zvezda je i dalje nešto posebno. U jednom od najgledanijih filmova “Prohujalo sa vihorom”, Heti Mekdenijel je maestralno odigrala ulogu crne služavke. Uloga robinje joj je donela čak i Oskara, ali ne i priliku da premijeru filma gleda u istom redu sa ostalim glumcima. Rasna segregacija bila je i te kako prisutna i u bajkovitom Holivudu pa je Mekdenijelova sedela u dnu sale. Producent filma Dejvid Selznik je čak lično morao da interveniše da bi glumicu pustili da uđe u hotel “Ambasador”, jer crncima nije bio dozvoljen ulazak sve do 1959. godine. Ona čak u pojedinim američkim državama nije mogla ni da uđe u bioskop. Heti Mekdenijel je prva Afroamerikanka oskarovka, a njena zvezda na Stazi slavnih je decenijama više od privilegije.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar