Kosa, trenutak bez predrasuda

Jovan Ćirilov je tvrdio da je „Kosa" bila senzacionalan događaj u američkom pozorištu jer se u „jednom zabavnom žanru odigralo nešto najkritičnije prema tadašnjem društvu". A u časopisu „Njuzvik" 7. jula 1969. godine objavljeno je da su Njujorčani Džerom Ragni i Džejms Rado, autori „Kose", izjavili da im je beogradska postavka najdraža od svih verzija njihovog mjuzikla koje su videli. Kada su prisustvovali ateljeovskoj „Kosi", autori su se popeli na pozornicu. Kasnije su izjavili da „Beograd nema malograđanskih predrasuda"

Presudno je bilo gostovanje Ateljea 212 u Americi 1968. godine. Predstavu "Kosa" na Brodveju gledali su Mira Trailović, Jovan Ćirilov i Muharem Pervić. Mira je bila oduševljena, i kako se kasnije prepričavalo, upravo je Muharem predložio da se predstava igra u Ateljeu. Samo je Ćirilov u početku bio malo skeptičan.
Predstava je bila revolucionarna, a pre nego što će stići na daske beogradskog pozorišta, igrana je u Londonu, Parizu, Diseldorfu. Beograđani su je prvi put gledali 19. maja 1969. godine. Komad je preveo Jovan Ćirilov, adaptirao ga je Bora Ćosić, a režirali su ga Mira Trailović i Zoran Ratković.

Priča o Kosi bila je više od mita i legende, a ono što je pleme izvelo pred njima niko nije očekivao, na sceni se pojavila glumica obnaženih grudi i još nekoliko muškaraca samo u pantalonama. Predstava je odmah postala više od predstave. Stigla je posle studentskih pobuna, i sama činjenica da je niko nije cenzurisao ni zabranio bila ja veliki uspeh. I to ne samo da niko nije dovodio u pitanje izvođenje, već je dva puta igrana pred Titom, ali oba puta bez svlačenja i cepanja vojnih knjižica. Jednom 25. maja i drugi put u Domu omladine. Fotografija Broza sa "beogradskim plemenom" je obišla svet, a mnogi su tvrdili da je čak Tito na jednom dočeku 1970. pevušio "Daj nam sunca". Predstava je odigrana više od 200 puta, videla ju je publika širom ondašnje Jugoslavije, ali i posetioci na Bitefu i Festivalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu. Nakon februara 1973. godine više nije igrana. Odluka je doneta posle jednog popodnevnog izvođenja pred vojnicima i vojnim starešinama. Scena u kojoj akteri „Kose" cepaju vojne knjižice okarakterisana je kao loš uticaj na mlade vojnike. A upravo zbog cenzure Atelje 212 odbio je da gostuje u Trstu, nisu dopustili Italijanima da bilo šta izmene.

Već je bilo dogovoreno gostovanje u Trstu kada je na kraju domaćin pitao Ćirilova šta će biti sa scenom u kojoj pleme peva "Daj nam sunca" a svi su obnaženi, jer se to u Italiji ne može prikazati. Ćirilov je telefonom javio Miri da Italijani, katolici, ne pristaju da se ta scena odigra pred publikom. Mira je smislila da obećaju kako će je izostaviti, a da se sa glumcima dogovore da se svuku. Italijanski producenti su kazali Ćirilovu da bi se taj pokušaj završio zatvorom za sve aktere, a Mira je odgovorila da u tom slučaju nema gostovanja.

Jovan Ćirilov je tvrdio da je „Kosa" bila senzacionalan događaj u američkom pozorištu jer se u „jednom zabavnom žanru odigralo nešto najkritičnije prema tadašnjem društvu". A u časopisu „Njuzvik" 7. jula 1969. godine objavljeno je da su Njujorčani Džerom Ragni i Džejms Rado, autori „Kose", izjavili da im je beogradska postavka najdraža od svih verzija njihovog mjuzikla koje su videli. Kada su prisustvovali ateljeovskoj „Kosi", autori su se popeli na pozornicu. Kasnije su izjavili da „Beograd nema malograđanskih predrasuda".
I bili su u pravu jer sve što se događalo na predstavi i oko predstave postalo je istorija teatra i velika pobeda Mire Trailović. Rad na „Kosi" trajao je oko osam meseci i malo je ljudi znalo šta se tačno priprema, a ansambl je okupljao pedesetak učesnika. Dragan Nikolić je igrao glavnog hipika Džordža Bergera, a Miša Janketić glavnog junaka Kloda Bukovskog. Branko Milićević Kockica je, sticajem okolnosti, igrao skoro sve glavne muške uloge. Isprva, kao izvođač songova umesto Miše Janketića, kasnije je bio i Klod Bukovski - zamenjivao je Dragana Nikolića dok je ovaj bio u vojsci, kao i Vulfa umesto Ljube Moljca. Šili, bogatašicu zaljubljenu u provincijalca Kloda, odnosno glavnu žensku ulogu, igrala je Mirjana Peić, a Seka Sablić je igrala trudnu hipi devojku Dženi koja ne zna čije dete nosi. Kada joj je bilo samo 16 godina, Nada Blam je zaigrala u „Kosi" kao član plemena, a tri godine kasnije zamenjivala je Seku Sablić u ulozi Dženi. Glavne solo numere izvodio je Dušan Prelević.

Publika je bila oduševljena, pevala je sa akterima. I kada su Rado i Ragni došli u Beograd, posle predstave su otišli sa glumcima u diskoteku kod Laze Šećerovića i nisu krili svoje oduševljenje predstavom, posebno Preletom. Po povratku u Njujork su za američki "Njuzvik" izjavili da je posle brodvejske i londonske, to najbolja predstava koja je odigrana u Americi i Evropi.

Prevodilac Lazar Šećerović je potomak porodice na čijem je negdašnjem posedu podignuta zgrada Ateljea 212. U njegovom delu kuće bila je prva diskoteka u Beogradu, a prva velika žurka povodom "Kose" je održana upravo u njoj. "Bilo je to kada su na beogradsku 'Kosu' iz Njujorka došli autori Ragni i Rado. S 'Kosom' je u Beograd došao dah slobode. Pleme nas je sačekivalo na ulici, delili su nam cveće. Od tih 210 predstava, ja sam gledao više od 120. Kada su došli Rado i Ragni, sačekivali su publiku u holu i delili nam indijanske kožne vrpce koje smo vezivali oko ruke ili oko vrata. Sedeo sam sa Ragnijem u prvom redu kada su nas izvođači popeli na binu i svi smo zajedno pevali na kraju 'Daj nam sunca'. Posle toga je pleme sa glumcima i gostima došlo u našu famoznu diskoteku. Rado i Ragni su ostali sa nama do šest ujutru", pričao je Šećerović.

"Kosa" je ostala u teatru i kad više nije igrana. I ne samo u Ateljeu 212. Ostala je na svim pozornicama jer je bila smela, otvorena, hrabra, svoja, sveža. Sve što očekujemo od nekog drugačijeg teatra. Dovela je svet u publiku. Neki drugi svet, koji je pristao da razmakne zavesu i drugačije doživi to vreme u toj državi. Bili smo ponosni. Naučili smo da mladima treba više izazova, da ne smemo da ih sputavamo čak i kad ih u prvom trenutku možda ne razumemo. Da je sutra često važnije od danas. Naučili smo da je ovim prostorima u korak sa vremenom, pa i ispred njega prolazila i Mira Trailović. Žena za koju je teatar bio mesto uzbudljivog života, vizija umetnosti u kojoj nije bilo mesta osudama i predrasudama.