KRUG DVOJKE JE POSLEDNJA ADRESA JUGO-ELITE

Mi se, na žalost delimo, na ljude koji su afirmisani u Srbiji i ljude koji su afirmisani u inostranstvu ili to pokušavaju da budu

Nikola - Kolja Božović odbija da se odrekne optimizma, ne želi da ode iz Srbije i veruje da Beograd ima energiju na kojoj mogu da mu pozavide mnogi gradovi. Njegova dela su često predmet polemike, ali on kaže da je srećan jer su ga mimoišli svi šabloni.

Pre nekoliko godina ste izjavili da bi u Srbiji najzad trebalo da se steknu uslovi za to da se čuje reč umetnika. Je su li se stekli ti uslovi?

- Pa, čini mi se da je su. Kultura je svakako mnogo više u fokusu nego što je bila i ja, iako vidim da optimizam i dalje
nije u modi, ne mogu da ne budem optimista. Vrlo sam zadovoljan time kako je Oktobarski salon prošao. Na Oktobarskom salonu su bile predstavljene svetske zvezde iz oblasti savremene umetnosti i ljudi koji nikada ranije nisu izlagali u Srbiji. Mislim da je vrlo bitno što su naši mladi umetnici i studenti mogli da vide te radove uživo, a i mi
te inostrane umetnike na neki način navikavamo da se predsta vljaju u Srbiji. Istakao bih i dobru saradnju državnih institucija. Muzej sa vremene umetnosti u Vojvodini je zajedno s Muzejom sa vremene umetnosti u Beogradu predsta vio retrospektivnu izložbu Ili je Šoškića, što je primer dobre saradnje. Otvaramo kulturni centar u Pekingu, kustoskinja Marijana Kolarić će otvoriti izložbu krajem novembra. Na inicijativu premijerke Ane Brnabic formiran je Savet za kreativne industrije, i vrlo sam zadovoljan što smo uspeli da i oblast sa vremene umetnosti na neki način pridružimo inicijativi i da postanemo deo kreativne industrije, iako je uvek diskutabilno da li je umetnost deo kreativne industrije. U svakom slučaju, deo je kreativnog procesa, i to je ono što je zajedničko svim tim za nimljivim fenomenima koji se kod nas dešavaju, i to je jedna od najbrže rastućih grana naše privrede. Što pre to shvatimo i priznamo, to ćemo bolje moći da iskoristimo ono što se dešava. Mladi ljudi to osećaju i mi danas imamo primer mla dih koji uspevaju da budu konkurenti u svetskim okvirima u dizajnu, programiranju igrica, u umetnosti... Da bi sve njih bolje predstavili napravili smo platformu srbija kreira. Mislim da Srbija treba da ih podrži, ali istovremeno da se
na neki način okoristi o njihov uspeh. Imaćemo veliku izložbu Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti,
što je vrlo bitno. Marina sa sobom nosi jednu atmosferu savremenosti, modernosti, ali i atmosferu snage svojih predaka. Smatram da je ne smemo propustiti kao mogući brend Srbije.

Znači, Oktobarski salon je definitivno postao svetska vest?

- Oktobarski salon samo što nije postao svetska vest. Ima li smo rekord od 40.000 posetilaca. Poznajem ljude koji nikada nisu bili na izložbi sa vremene umetnosti, a koji su došli na Oktobarski salon. Znači, ta izložba je postala deo njihovog života. To smatram i ličnim uspehom.

Često se čuje da Beograd dobija jednu energiju kakvu je imao Pariz s početka 20. veka Kakav je Vaš doživljaj ?

-Ja nisam nikad pronašao dovoljno snage da napustim Beograd. Beograd je meni veoma inspirativan, dinamičan, drag grad, ja volim ovaj grad. Mislim da je to jedna od prilika koje ne smemo da propustimo. Otvaraju se neke mogućnosti koje nismo ranije imali ali da bi ih iskoristili moramo da stvorimo uslove. Između ostalog, potrbni su nam i zakonski okviri koji će omogućiti privatnim galerijama da bolje funkcionišu. Država mora da razume da je to prilika da zaradi novac. Sadašnja trgovina umetničkim radovima je u sivoj zoni, država nema nikakvu korist od toga. Ako bi država nekim olakšicama i odgovarajućim zakonima regulisala rad galerija, one bi ušle u legalne tokove i onda bi i država od njih imala koristi a da ne pričam o tome da bi možda neki stranci otvorili galerije u Beogradu i dovodili svoje kolekcionare i klijente u Beograd.

Jednom ste predložili da bi bilo dobro da država Srbija kao Norveška daje platu svojim umetnicima. Mislite da je to izvodljivo?

-Ja nisam finansijski stručnjak, ne znam da li je to moguće ali bi u svakom slučaju veliku korist Srbija imala od takve vesti. Jer, kad bi mi tako nešto implementirali kod nas, to bi postala svetska vest. I danas ljudi, države i društva imaju koristi kada postanu svetska vest.

Izlagali ste u Beču, u Kelnu, u Moskvi, Pekingu. Kažete da ne možete da se odvojite od Beograda. Da li mislite da je neophodno da se ode u inostranstvo da bi se postigao uspeh?

-Mi se, nažalost, delimo na ljude koji su afirmisani u Srbiji i ljude koji pokušavaju ili su afirmisani u inostranstvu. I oni su na neki način u nekoj vrsti sukoba i borbe oko uticaja u Srbiji. I voleo bih takođe da ta vrsta, da sve vrste antagonizama u društvu, prestanu da postoje jer onda ćemo mnogo lakše funkcionisati. Mislim da je za svakog mladog čoveka korisno da se predstavi u inostranstvu ali i da je dobra prilika za Srbiju da srpska umetnost savremena postane izvozni artikal. Mi možemo da izvozimo našu umetnost kao jedan od proizvoda koji se u Srbiji stvara.

Kada govorimo o savremenim umetničkim pravcima jugosloveske umetnosti dvadesetog veka, vi ste u svojim delima odbacili taj zvanični jezik. Jeste li pronašli svoj?

-Trudim se, mada , ne bih baš rekao da sam odbacio. Imao sa drugačiji put verovatno i zbog određenih okolnosti,nije mi nametnut određeni šablon koji je postojao na Filozofskom fakultetu i na likovnoj akademiji. Tako da se u tom smislu smatram srećnikom jer nisam bio opterećen tim šablonima koji su formirani u staroj Jugoslaviji. I čini mi se sad, da upravo i umetnici koji su pronašli snage da funkcionišu mimo zvaničnih, proklamovanih tokova, da su upravo napravili najveće rezultate.

Jedan ste od osnivača asocijacije umetnika „Umetnost realnosti". Šta je zapravo danas umetnost realnosti?

- Kad smo bili mladi umetnici to svakako nije bio dominantan pravac kao što nije bio ni pop art i imali smo potrebu da se izražavamo na taj način i da osnažimo tu vrstu scene u Srbiji. Mislim da smo i u mnogo čemu uspeli jer nakon nas se pojavila čitava jedna generacija mladih umetnika koja je na neki način bila ohrabrena time što smo mi krajem devedesetih pokušali da stvaramo. Kasnije je svako od nas na neki način pronašao svoj put ali mislim da je realnost u svakom slučaju velika inspiracija za umetnike.

Bavite savremenim društvom iz, kako ste objasnili, perspektive konzumerskog kapitalizma. Kako publika prepoznaje vašu umetnost, kao kritiku ili eho svakodnevice?

-Čovek je jedinstveno biće na ovoj planeti i ono je sposobno, ne znam za druga bića, možda i druga bića, da oseća različite emocije vezane za istu stvar i ja sam kao mali već bio svestan da mrzim i volim školu istovremeno. Tako da mislim da je to čoveku blisko i ta ljubav koju sam ja kao mlad osećao prema "Najk" patikama je bila obogaćena tom svešću da "Najk", kao proizvod masovne kulture, u mnogo čemu oblikuje našu sudbinu i naš sistem vrednosti i da to u svakom slučaju donosi mnogo negativnih osobina za naše društvo. Te "Najke" su bile jači simbol od državnih simbola. Ako ste imali nove "Najke" 98. godine vrlo je moguće da bi neko pokušao da vam skine na ulici i da se vratite bosi kući. Ti zanimljivi fenomeni savremenog društva vas određuje da li nosite Adidas ili patike i to je već onako jedna novija podela u odnosu na već neke starije podele kao što su navjači Crvene zvezde i Partizana. Pop kultura i savremeno društvo donose sa sobom te nove ljubavi.

Kad smo kod simbola, čega su vaša dela simboli? Kako se vi odnosite prema tim višedecenijskim mitovima i simbolima?

-Mislite na društvene simbole? Pa mislim da se čovek menja i ja se menjam kroz sve ove godine a neke stvari ostaju iste. Imam petogodišnjeg sina i on mi omogućava i pomaže da se setim sebe sa pet godina.Neke stvari se stvarno nisu promenile uopšte, a neke stvari se menjaju iz godine u godinu.

Kad govorimo o simbolima i o mitovima, koji fenomen kulturološkog razvoja je vama posebno zanimljiv?

-Upravo to koliko se čovek menja kroz vekove i da li se uopšte menja. Nemam negativan stav o mitovima, mislim da su mitovi neophodni čoveku kao što mu je neophodna ljubav. Čovek bez ljubavi i bez mitova ne može, čini mi se, da funkcioniše. Mislim da ljudi koji se oslobode mitova i ljubavi često se osećaju praznim i svesni su da im nešto nedostaje. Koliko su mitovi povazani sa sistemom vrednosti, trenutnim sistemom vrednosti i uopšte sistemom vrednosti u određenom vremenskom periodu u istoriji, to nisam siguran i to pokušavam da na svoj način istražujem.

Šta je za vas fiktivni svet u umetnosti i koji deo stvarnosti on odražava u vašim delima?

-Čini mi se da ja uopšte ne razlikujem fiktivni i realni svet. Ponekad ne mogu da se setim da li se nešto stvarno desilo ili sam ja izmaštao. U današnje vreme tako brzo živimo da mislim da se to događa mnogim ljudima. Od tog trenutka kad počnete da se bavite umetnošću obično se to krene od slikanja mrtve prirode, morate da napravite od sebe određenu kreativnu mašinu.Od nečeg običnog ili realnog morate da napravite nešto kreativno,izuzetno. Tako da su mene struka i moj posao jednostavno oblikovali da ne razlikujem mnogo realnost od imaginarnog sveta. Život nas stalno potvrđuje u tome utoliko što se stalno događaju neverovatne stvari.

Mi smo ovde i dalje tradicionalno okrenuti ka nekoj vrsti realne umetnosti uslovno rečeno. Vi zagovarate neki drugi oblik, pravac, izraz. Koliko publika u Srbiji prepoznaje vaš izraz ili možda bolje prepoznaje u inostranstvu. Koliko smo mi ostali u Srbiji zarobljeni u tom nekom tradicionalnom odnosu prema umetnosti?

-Ja u to ne verujem. Mislim da je narod na planeti vrlo sličan tome. Ono što je bitno jeste da umetnici zasluže poverenje publike, običnih ljudi. To znači da vi ne možete običnom čoveku izgledati kao prevarant. On mora prepoznati trud, rad i vašu želju da ga osvojite. Kada to prepozna on će u sebi pronaći prostora da razume i nešto za šta nije školovan, što i nije njegova obaveza da razume. Nisam pristalica osuđivanja nezainteresovanog naroda za savremenu umetnost, a to primećujem i kod studenata. Za studente je mnogo značajnije da prepozna kod profesora strast prema umetnosti nego same neke podatke i samu tehniku kojoj ćete ga naučiti. Mislim da je najznačajnije da mi uspemo da prenesemo našu strast običnim ljudima i onda će oni u sebi naći snagu i sposobnost da razumeju i savremenu umetnost. Naravno nemam ništa protiv takozvane realne ili predstavne umetnosti i mislim da i ona spada u umetnost i mora da dobije prostor u izlagačkom svetu isto kao i konceptualna i pop art i svaka druga umetnost. Tako da tu nemam nikakve predrasude.

Ko su bili vaši uzori kada ste bili student a ko su uzori vašim studentima?

-Internet je mnogo promenio. Mi smo morali da se snalazimo, da idemo po bibliotekama, da idemo po stranim kulturnim centrima, da obilazimo pijace i tražimo polovne časopise koji se bave savremenom umetnošću. Danas imamo internet, studenti imaju mnogo lakši pristup. Nama, kao profesorima, je glavni zadatak da ih sprečimo da odu pogrešnim putem, to je ono što bi moglo da se definiše jer internet im pruža tu mogućnost da zalutaju. Inače moji uzori su bili dobri slikari tad kao i sad i dobri konceptualni umetnici i dobri fotografi.Neke stvari ostaju iste, ali internet pruža stvarno velike mogućnosti.

Šta vaši studenti na Fakultetu likovnih umetnosti misle o vašem doživljaju Marka Kraljevića koji je
izazvao onoliko polemika?

Moji studenti na odseku zidno slikarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti imaju svoj pogled i mišljenje.Naravno to se menja, vi imate studenta na drugoj godini koji je potpuno drugačiji na trećoj ili na četvrtoj godini. Oni su kao mladi ljudi, što je potpuno u redu, puni sumnje, voleo bih da su još više znatiželjniji. Vrlo je zanimljivo gledati kako oni gledaju na to i koliko se i oni promene, koliko su i oni u stanju da promene svoj stav posle godinu i dve. Jednostavno, postoji dobra i loša umetnost u to je poenta.

Gde vidite Beograd na evropskoj mapi umetnostosti?

-Pa možda to da li Beograd ima potencijal da bude kao Berlin. Beograd ima potencijal da bude kao Berlin. Zato što, ako gledamo recimo istoriju Njujorka, kad je Njujork bio najjači u kreativnom smislu, to je bio trenutak kada nisu bile tako skupe nekretnine u Njujorku i mislim da je ista stvar i sa Berlinom, on ima takođe vrlo razumne cene za iznajmljivanje i kupovinu nekretnina i mislim da je to šansa Beograda, da okupiu sto više umetnika ne samo iz Srbije nego iz celog sveta.

Mislite da nam je to velika prednost i kada govorimo o razlici između Praga, Rima, Londona?

-Pa znate šta, sve su to zanimljivi gradovi. Beograd ima jednu savremenost koja je danas neophodna i ima jednu dinamičnost i uvek je neophodno otkriti nove gradove. Tako da je Beograd za mnoge ljude novo otkriće i sad samo treba iskoristiti taj trenutak.

Mnogo ste putovali i , izlagali, kakva su vaša iskustva među umetnicima kada se sada pomene Beograd u odnosu na pre desetak, petnaest godina? Koliko uopšte oni znaju za Beograd?

-Čini mi se da se stvari menjaju. Eto baš kada je u pitanju Oktobarski salon, 40 veoma uticajnih ljudi na svetu je prvi put bilo u Beogradu i iznenađeni su i vrlo su zadovoljni. Neophodni su vam brendovi, srpski brendovi, na koje ćete se vi kao neko ko je došao u Njujork, osloniti i koji će vam pomoći. Meni je lično u razgovoru u Njujorku sa ljudima iz našeg sveta, pomoglo što su oni čuli za Marinu Abramović i Novaka Đokovića i to je već jedna vrsta sticanja poverenja kod tih ljudi, jer znate kad oni ne poznaju nikog iz vaše zemlje onda jednostavmo nemaju poverenja u vas. I ono što se razlikuje na našoj sceni i što se razlikuje od scena koje sam video, scene u svetu nisu toliko prožete antagonizmima i sukobima kao kod nas. Ti sukobi su na neki način tradicija, čini mi se da sežu još od početka pedesetih godina kada je vama bilo neophodno da se deklarišete na određeni ideološki način da biste bili definisani u društvu kao podobni.To postoji i danas kod naše intelektualne elite i to je velika smetnja napretku.U današnjem postmodernom svetu, ljude više ne zanima toliko kako se vi deklarišete i to umara i sprečava ljude da ostvaruju svoje snove. I mislim da gubimo energiju na te stvari umesto da pronađemo zajedničke interese i da pokušamo da postignemo neke ciljeve od kojih će većina imati koristi.

Kako vi doživljavate danas taj izraz građansko društvo i intelektualna elita? Ko su danas ti ljudi u Srbiji?

-Ono što mi i dalje zovemo elitom, to su ostaci jugoslovenske elite. Mi smo na žalost poslednji od svih jugoslovenskih republika koji stvaramo svoju državu. Ovo kroz šta mi danas prolazimo, Hrvatska i Slovenija, pa i Bosna čak, su počeli još devedesetih. Tako da je ovo vrlo bolan i težak period zbog toga naročito što je celokupna jugoslovenska elita došla u Beograd tokom devedesetih. Svi ostaci saveznog sistema, savezne uprave i vlasti, savezna policija, većina njih je došla u Beograd da živi i tu je pronašla poslednje jugoslovensko utočište. I taj bolan proces umiranja Jugoslavije se sad trenutno dešava pred nama i nadam se da ćemo iz njega izaći uskoro i da će jedna od posledica biti nova elita koja ne mora da bude skroz nova. Uvek je dobro da postoji bilo kakav kontinuitet.

Ko su ljudi koji čine brend u umetničkom svetu Srbije? Koga vi doživljavate kao brend, a koga inostranstvo doživljava kao naš brend?

-Mi imamo lokalne brendove koji su deo starog sistema koji su ustrojeni u prethodnim godinama i oni naravno imaju svoje vrednosti. To je uvek diskutabilno. Uvek imate ljude koji su za i protiv. Bitno je da ne gubimo energiju na to ko je za a ko je protiv. Postoje umetnici kao što je Paja Jovanović koji postoji na svetskim aukcijama, ali ono što je neophodno našem društvu, to je da nemate samo stare umetnike koji su prepoznatljivi na svetskim aukcijama nego da se pojave i novi, mladi ili umetnici srednje generacije koji će biti predstavljeni na svetskim aukcijama. Ja sam razgovarao sa ljudima koji su učestvovali u tim projektima, recimo u Kini i koji su radili na promociji i stvaranju takozvane kineske scene u svetu ili sa Rumunima oni su sad već skoro uspeli u tome. To je jedan savršen spoj državne strategije, privatnih galerija i umetnika. Taj trougao kad se dobro organizuje sa dobrim namerama, onda imate dobre rezultate kao što su uspeli Kinezi ili Rumuni. I vi danas u svetu imate deset kineskih umetnika koji su prepoznatljivi i koji su deo svetske scene. Nadam se da ćemo i mi u tome uspeti. Da bismo uspeli u tome, mi moramo da imamo na svakom značajnom bijenalu naše predstavnike u glavnom programu, ne samo u nacionalnim paviljonima. Moramo da imamo naše umetnike koje kupuju naši kolekcionari u stranim aukcijskim kućama i moramo da imamo reprezentativne smotre naših umetnika u svetskim muzejima.

Naša elita je jugonostalgična. Oni su svesni da su deo jugoslovenske elite a pošto to konačno umire, oni kroz jugonostalgiju pokušavaju sebi da produže život. Težak je to proces, ali jednostavno to nam se desilo. Neophodna je sloboda misli, a to je ukinuto. Mladi uzimaju to od starijih to da se definišu kao pripadnici te grupe kao da su u nekom ratu. I kada iscrpimo sve naše podele onda postoji ono dežurno objašnjene ,,Ah ti si deo kruga dvojke". Pa to je ustvari jugoslovenska elita. Jer se nov krug dvojke pravi. I biće kul neki ljudi koji sad nisu zanimljivi.