KULTURNI MANIFEST LJUBIŠE RISTIĆA: Ko reši krizu u kulturi, rešiće krizu u društvu

KULTURNI MANIFEST LJUBIŠE RISTIĆA: Ko reši krizu u kulturi, rešiće krizu u društvu


Bizarna pojava u našoj pop kulturi je da se komercijalna preduzeća kao Egzit, Guča i slične operacije samoproglašavaju vrhunskim nacionalnim kulturnim vrednostima, podržavaju u reklamnoj halabuci medija, koji su većinom u vlasništvu stranih i domaćih zainteresovanih korporacija, da bi se sve prizemno završilo zahtevom da ih država subvencioniše i dopunjuje gubitke i dugove jer se njihova zarada od zloupotrebe alkohola i droge ne može prikazati jer je nezakonita i neoporezovana

Strategija kulture je, suprotno uobičajenom mišljenju, osnov svake druge strategije u državi: ko rešava krizu u kulturi, imaće mogućnost da reši krizu i u društvu. Ko produbljuje krizu u kulturi, neće nikada podići ekonomiju na noge, niti odbraniti suverenitet zemlje i identitet stanovništva. Zato ovih nekoliko blagih reči u odbranu kulture, koja je jedina prava odbrana zemlje.

Ljubisa Ristic by Nemanja (3)Državni institucionalni kulturni podsistem nalazi se, u celini, u veoma teškoj situaciji, o čemu postoji nepodeljena saglasnost u svim segmentima društva. Uzroci takvog stanja takođe nisu sporni: opšta ekonomska situacija, koja onemogućava adekvatno finansiranje institucija i programa, neefikasna i neekonomična organizacija i metodi rada institucija, uz prenatrpanost viškom stručnog, umetničkog i neumetničkog osoblja, slaba tehnička opremljenost i opšta zaostalost koncepta, programiranja i upravljanja.
Paradržavni podsistem sačinjavaju organizacije, privredni subjekti, nezavisne grupe i pojedinci koji deluju u oblasti popularne kulture na komercijalnoj osnovi. Njihovo delovanje uređeno je zakonodavstvom koje uređuje privredu, odnose na tržištu i sve oblike ostvarivanja profita.

Ova kriza ne rešava se godinama, između ostalog i zato što se krivica za stanje prebacuje sa države na radnike u kulturi, i obrnuto, čime se samo zamagljuje osnovni problem – odsustvo jasne državne strategije u kulturi, koja bi odredila mesto i ulogu kulture u državnom sistemu.

Pogrešni recepti za rešenje ove krize počinju od pomodnih neoliberalnih zahteva da se sve institucije, pojedinci i kultura u celini upute na tržište da tamo u darvinističkoj utakmici reše pitanje opstanka. Prethodna greška u ovom „razmišljanju” leži u previđanju, slučajnom ili namernom, činjenica o opštem osiromašenju stanovništva i privrede koji nisu u stanju da ponude uslove za stvaranje bilo kakvog tržišta za umetnost i kulturna dobra. Stanje loše beskonačnosti snažno podržava grčevita borba za održanje stečenih prava i privilegija u institucijama kulture, po cenu urušavanja programa i umetničkih rezultata.

U državi, s druge strane, postoji snažna tendencija da se u moru teško rešivih političkih, ekonomskih i međunarodnih problema godinama razvija kapitulantski instinkt eliminisanja kulture kao prve žrtve naraslih teškoća.

Ljubisa Ristic by Nemanja (2)Agresivni primitivizam „advertajzinga” i idolatrija „brendiranja” i „marketinga”, preneseni s područja deterdženata i piva na operu, balet, pozorište i akademsku muziku, već proizvode poraznu konfuziju u formulisanju prioriteta kulturne politike i „modernizacije” razumevanja kulture

Vaninstitucionalni deo kulturnog podsistema posebno je neuređen i haotičan. Na njega su upućene hiljade mladih i školovanih ljudi, koji su pred zatvorenim vratima kulturnih institucija brutalno izbačeni iz sistema društva. Na ulici, bez sredstava za život i mogućnosti zaposlenja, pretežno umetnici, ali i školovani za razna zanimanja u oblasti kulture, oni su fizički deo pauperizovane inteligencije i intelektualni proleterijat izložen brutalnim pritiscima politike iznutra i spolja, laka žrtva koruptivnih ucena ovdašnjih partija i stranih interesa kroz fondacije i fondove državnih i paradržavnih agencija stranih prijateljskih i „prijateljskih” država. Mnoštvo nezavisnih „nevladinih organizacija”, koje su upućene na državne fondove svoje zemlje i drugih država, prirodno razvijaju indiferentnost prema svemu što nije u funkciji dobijanja sredstava i postaju potpuno zavisne od davalaca sredstava. Sredstva za projekte, stipendije za školovanje u zemlji i naročito u inostranstvu, učešće na festivalima, gostovanja u inostranstvu, nagrade i pažnja kontrolisanih medija, instrumenti su uticaja i nimalo suptilne manipulacije grupama i pojedincima iz kulturnog miljea i posebno podmlatka, koji često u sledećem koraku, po poznatoj frojdističkoj formuli „identifikacije sa agresorom” ili „stokholmskog sindroma”, postaju vatreni zastupnici sopstvenog porobljavanja i „nezavisne” zavisnosti.
Ekonomske nemogućnosti države i „preča posla” političkih elita sprečili su obezbeđivanje dovoljnih sredstava za programe vaninstitucionalne scene i time šireg zapošljavanja stvaralačkog potencijala i stvaralačke energije čitavih generacija umetnika i kulturnih radnika svih vrsta. Oblast vaninstitucionalne kulture postala je problem socijalne politike koliko i problem kulturne politike. Odavno je postao vidljiv i širi politički kontekst problema u čitavoj oblasti kulture – u institucijama i pored njih.
Paradržavni kulturni podsistem, oblast popularne kulture, komercijalnih derivata umetnosti iz svih njenih oblasti, od muzike do primenjenih umetnosti, ima tendenciju da se u uslovima smanjenog tržišta i nejake privrede panično baca u zagrljaj države, tražeći za sebe beneficirani položaj oficijelne kulture i pozivajući se na zasluge za imidž države, promociju nacionalnih vrednosti i sl. Otuda bizarna pojava da se komercijalna preduzeća kao Egzit, Guča i slične operacije samoproglašavaju vrhunskim nacionalnim kulturnim vrednostima, podržavaju u reklamnoj halabuci medija, koji su većinom u vlasništvu stranih i domaćih zainteresovanih korporacija, da bi se sve prizemno završilo zahtevom da ih država subvencioniše i dopunjuje gubitke i dugove jer se njihova zarada od zloupotrebe alkohola i droge ne može prikazati jer je nezakonita i neoporezovana.
Popularna kultura neosporno ima pored svog komercijalnog aspekta i ostale socijalne, političke i šire kulturne aspekte. Njen položaj u društvu određuje, ipak, samo njen uspeh na tržištu, i država mora da omogući uslove za nesmetani i slobodni razvoj tog tržišta kao i svakog drugog. Naša situacija pokazuje da se i popularna kultura kandiduje za položaj dotirane privrede, što je posledica ekonomske krize i uskih partijskih interesa u borbi za glasove u oštrim izbornim sukobima. U tome pop kultura prati trend oficijelne kulture, pa obe endorsirajući razne političke opcije očekuju benefite svojih političkih opredeljivanja nakon izbora, beskrupulozno menjajući strane, stranke i ideologije. Ova tužna praksa nema za posledicu bogatiju kulturu i značajniju umetnost, već samo dalje opadanje i kompromitaciju kulture i umetnika.
Važan aspekt uređenja ove oblasti biće striktna zaštita tih institucija od delovanja tržišta i eliminacija komercijalnih izgovora za svesno snižavanje nivoa umetničkih zahteva.
U oblasti popularne kulture i njenog tržišta, država može mnogo da uradi uređivanjem kroz poresku politiku, jasno definisanje statusa radnika u ovoj oblasti kroz socijalnu politiku, deregulaciju i zakonsko ograničavanje političkih uticaja i zloupotreba.

Ljubisa Ristic by Nemanja (1)Učešće na festivalima, gostovanja u inostranstvu, nagrade i pažnja kontrolisanih medija, instrumenti su uticaja i nimalo suptilne manipulacije grupama i pojedincima iz kulturnog miljea

Jedan od paradoksa naše perverzne kulturne krize jeste u svetu nezabeležen primer i raširena praksa inverzije u povezivanju korporacija i privrede uopšte s kulturom i kulturnim tržištem. Svuda u svetu, korporacije, banke i privreda uopšte, poreskim sistemom i poreskom politikom upućene su da deo profita koji država inače oporezuje usmere ka umetnosti i drugim kulturnim potrebama. Sredstva tako usmerena zakonom su određena kao umanjenje poreskih obaveza. Posebne tzv. fundraising agencije i eksperti savetuju svoje klijente kuda da upute novac koji se odbija od poreza, u skladu s potrebama formiranja slike u javnosti dotične kompanije ili poslovne grupacije. Kompanije formiraju i sopstvene fondacije, u koje usmeravaju deo profita koji neće biti oporezovan, i kroz njih finansiraju orkestre, baletske i pozorišne trupe, galerije, muzeje, festivale i sl. i stipendiraju mlade umetnike i škole koje ih školuju.
Naša praksa pokazuje obrnutu situaciju. Naša siromašna privreda nema nikakve olakšice ako pomaže umetnost i kulturu, čak je porezom destimulisana da to čini. Ako negde i upućuje svoj novac, onda ulaže u komercijalne filmove, pop muziku, turbo-folk i sl., očekujući za sebe komercijalni efekat na osnovu odziva publike na komercijalne sadržaje i njihovo povezivanje s njihovim proizvodima.
Agresivni primitivizam „advertajzinga” i idolatrija „brendiranja” i „marketinga”, preneseni s područja deterdženata i piva na operu, balet, pozorište i akademsku muziku, već proizvode poraznu konfuziju u formulisanju prioriteta kulturne politike i „modernizacije” razumevanja kulture.

ALTERKULT SRBIJA

Vaninstitucionalni deo državnog kulturnog podsistema je oblast u kojoj su moguće najozbiljnije i najdalekosežnije intervencije države s najsnažnijim i najbržim efektima uz nesrazmerno mala ulaganja. To je prvi razlog što je pravi predmet razmatranja u ovim prilozima za jednu moguću strategiju kulture u Republici Srbiji – razvijanje projekta pokreta koji ima naziv Alterkult Srbija.
Arheologija ideje Alterkulta, njena predistorija i istorijski izvori, dotiče pojavu prosvetiteljstva i francuskih enciklopedista kao najave velikih revolucija 18, 19. i 20. veka, sa idejama emancipacije, slobode i ravnopravnosti, te prosvećenosti naroda kao preduslova napretka društva i pojedinca.
Osnovna pismenost, umetnost koja nije isključiva privilegija elita, kultura koja je proces usavršavanja sreće svakog čoveka, žene i deteta, bez obzira na rasu, nacionalnost i socijalni položaj, sazrevaće kao ideje i praksa kroz tri veka, mučno se probijajući kroz krvavu istoriju obračuna suprotstavljenih religija, ideologija, nacija i klasa.
Demokratizacija umetnosti, demetropolizacija kulture i sloboda stvaralaštva tri su principa i tri cilja tri pokreta na čije se nasleđe poziva i na čije se iskustvo oslanja Alterkult Srbija: pokret proleterske kulture Proletkult, nastao u Rusiji 1917, Pokret Federal Project Number One, nastao u SAD 1935. i Pokret Maison de la Culture, nastao u Francuskoj 1959.
Pokret Maison de la Culture, najviše pod uticajem ideja Andre Malroa, prvog ministra kulture francuske Pete republike i prvog ministra kulture u istoriji, nastao je u Jugoslaviji, Brazilu i Indiji šezdesetih godina 20. veka kao deo svetskog pokreta demokratizacije kulture. Alterkult Srbija pripada konceptu planirane, široke i centralno vođene akcije države u kulturi kao odgovoru na društvenu i ekonomsku krizu, nezaposlenost i raspad sistema vrednosti. Istorijski primeri pokazuju kako kulturni pokreti tako osmišljeni pokreću čitavu zemlju u krizi, ne samo njenu kulturu, i kako planu preokreta društva u agoniji dodaju ključnu kulturnu dimenziju, koja osposobljava zajednicu za pokretanje pozitivnih energija i preokret spirale pada u hipotenuzu rasta i razvoja.

Proletkult
Vodeće ličnosti Proletkulta, filozofi Aleksandar Bogdanov, Anatolij Lunačarski i pisac Maksim Gorki, u septembru 1917. osnivaju pokret proleterske kulture kao odgovor na sveopštu krizu društva, koja će mesec dana kasnije eksplodirati u Oktobarsku revoluciju.
Oko ideje da novo revolucionarno društvo zahteva i novu kulturu i umetnost – koje će zameniti staru, buržoasku kulturu i umetnost – okuplja se čitava ruska umetnička avangarda, predvođena Ejzenštajnom, Mejerholjdom, Majakovskim, Šagalom, Tatljinom i stotinama najvećih umetnika toga vremena. U čitavoj Rusiji širi se mreža federacije Proletkulta sa više od 300 lokalnih studija, klubova i fabričkih grupa, koji do 1920. imaju 84.000 aktivnih članova i 500.000 neformalnih učesnika umetničkih aktivnosti koje animiraju, predvode, edukuju i s kojima aktivno zajednički stvaraju poznati i nepoznati, priznati i početnici, stvaraoci nove umetnosti, koja će obeležiti čitav vek. Na radikalni zahtev leve inteligencije i umetničke avangarde da se buržoaska kultura i umetnost moraju potpuno ukloniti „s parobroda savremenosti” i zameniti proleterskom kulturom i umetnošću, Boljševička partija i Lenjin lično, inače oštar kritičar Bogdanovljevog „empiriokriticizma” i „reakcionarnog, nemarksističkog mahizma”, odgovaraju da se uporedo sa stvaranjem proleterske kulture i umetnosti moraju sačuvati za proleterijat i učiniti pristupačnim proleterijatu velika dostignuća kulture i umetnosti čovečanstva, uključujući demokratizaciju svega onoga što je bilo privilegija elita i vladajućih slojeva kroz čitavu istoriju.

Federal Project Number One
Odgovor novoizabranog predsednika SAD Franklina Delana Ruzvelta na Veliku depresiju, koja je razorila američku ekonomiju nakon pada Njujorške berze 1929. godine, bio je „New Deal” – pokretanje čitave zemlje i njene privrede ogromnim javnim radovima i otvaranjem miliona radnih mesta za armiju nezaposlenih i gladnih, čija je radna mesta država subvencionisala da bi stimulisala potrošnju i time proizvodnju i ekonomiju u celini.
Drugi „New Deal”, započet 1935, sadržao je, na inicijativu najbližeg predsednikovog saradnika Harija Hopkinsa i posebno na insistiranje prve dame Eleonore Ruzvelt, program pomoći i olakšanja položaja hiljada umetnika – glumaca, pisaca, slikara i muzičara. Ovaj program nazvan Federal Project Number One, ili popularno Federal One, zaposlio je od leta 1935. u sledećih nekoliko godina 40.000 nezaposlenih umetnika i otvorio mogućnost za razvoj mladih talenata koji će kasnije odigrati ključnu ulogu u usponu američke i svetske kulture. Dovoljno je spomenuti samo Orsona Velsa, Artura Milera, Eliju Kazana i Džeksona Poloka, uz stotine drugih koji su od žrtava ekonomske krize postali vodeći umetnici epohe.

Maison de la Culture
Krajem tridesetih godina prošlog veka, aktivisti Lige intelektualaca protiv fašizma, Andre Malro i Gaetan Pikon, prvi put u Francuskoj iznose ideju o domovima kulture kao odgovoru Narodnog fronta na uznemirenje koje fašizam donosi Evropi. U Alžiru 1937, Alber Kami već rukovodi jednom Maison de la Culture.
Fine-Theater1Posle rata, vodeći ljudi pozorišta, Žan Vilar, Žan-Luj Baro i Žorž Vilson pokreću Avinjonski festival i osnivaju TNP (Theatre National Populaire), u nastojanju da umetnost i kulturu približe publici izvan metropole – Pariza, i onim slojevima društva kojima je elitistička umetnost i kultura nedostupna.
U permanentnoj političkoj krizi i moralno posrnula u Alžirskom ratu, francuska Četvrta republika, dvadeset godina kasnije, ustupiće mesto Petoj republici, koju će povratkom na vlast za šest meseci vanrednih ovlašćenja uspostaviti general De Gol. Jedan od prvih i najvažnijih dekreta u prvim danima Pete republike bio je onaj kojim je De Golov saborac iz antifašističkog Pokreta otpora u Drugom svetskom ratu, proslavljeni pisac Andre Malro, postavljen za ministra kulture. Kao prvi ministar kulture u istoriji, on će te 1959. formirati i prvo ministarstvo kulture i odmah na Kanskom filmskom festivalu najaviti široke mere demokratizacije i demetropolizacije kulture u Francuskoj. Malro će De Golovoj „politici veličine” – Politique de Grandeur – dodati dimenziju Francuske koja predvodi svetsku kulturu obnovom pariskih fasada, slanjem „Mona Lize” iz Luvra na američku turneju i naročito inauguracijom pokreta Maison de la Culture s namerom da se za četiri godine širom Francuske otvori 20 domova kulture koji će postati kičma novog sistema kulture koji je potreban novoj Francuskoj republici. Ova ideja je, razumljivo, imala ogroman odjek u Evropi, i naročito u zemljama Trećeg sveta, Indiji, Brazilu i, naravno, u Jugoslaviji.
Prvi Maison de la Culture svečano je otvoren 1961. u Le Havreu, u novom Muzeju moderne umetnosti, koji je projektovao arhitekta srpskog porekla Žan Dimitrijević. Sledili su domovi kulture u pozorištu u Caenu, starom Kongresnom centru u Burgesu i Thononu i Theatre Est-Parisien u starom bioskopu u Parizu. Za deset godina otvoreno je samo sedam domova kulture. Mnogi su bili iskreno oduševljeni i strasno su podržavali Malroa, ali bilo je i onih, naročito u pozorišnoj zajednici, koji su se protivili multidisciplinarnosti koncepta. Čitav projekat otišao je u istoriju s De Golom posle studentske i radničke pobune 1968, uz učešće radikalno levih umetnika, naročito iz sveta filma, predvođenih Žan-Likom Godarom, koji su prekinuli Kanski festival kao buržoasku komercijalnu sramotu, zauzeli pozorišta u Parizu i domove kulture po Francuskoj kao katedrale elitizma i kapitalističke kulturne prevare širokih narodnih masa. Bilo je to vreme Kulturne revolucije u Kini i reakcionarnog odgovora, kojem će pribeći sve države u svetu pod izgovorom obračuna s levim i desnim ekstremizmima.
Pokret je obnovljen u Francuskoj devedesetih, i danas je najuspešniji sistem demetropolizacije i demokratske distribucije kulture u svetu, zaslužan za stvaranje bezbroj pozorišnih, plesnih i muzičkih grupa u provinciji Francuske, od kojih su neke postale svetski poznate i aktivne širom frankofonije u razmeni i kruženju programa među centrima za kulturu izvan Pariza kao francuske i svetske kulturne metropole.

PRINCIPI ALTERKULTA SRBIJA

*Slobodno stvaralaštvo
*Demetropolizacija kulture
*Demokratizacija kulture
*Dekomercijalizacija kulture
*Resocijalizacija umetnika-stvaralaca
*Stimulacija stvaranja novih dela nasuprot manifestacijama
*Vaninstitucionalna produkcija
*Stimulacija istraživanja i eksperimenta
*Distribucija umetnosti van tržišta – „netvorking”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar