Lament nad humkom besmrtnika

Bekim Sejranović: „Ljepši kraj“, izdavač: „Booka“

Bekim Sejranović je bosanski, hrvatski, norveški pisac ali i pisac apatrid, rođen u Brčkom 1972. godine. Studirao je na Pomorskom fakultetu u Rijeci, ali je odustao od tog sna. Ubrzo na Filozofskom fakultetu upisuje kroatistiku i komparativnu književnost. Godine 1993. seli se u Oslo, na čijem je Istorijsko-filozofskom fakultetu magistrirao južnoslovenske književnosti. Na istom mestu od 2001. do 2006. godine radi kao lektor i predaje. Istovremeno, od 2000. godine zaposlen je kao sudski tumač i književni prevodilac, strance podučava norveškom, piše i objavljuje prozu.

Ovo je lament nad Bekimom Sejranovićem, mrtvim piscem i besmrtnikom, zato što je umro relativno mlad, pre vremena. U četrdeset i osmoj godini života. Zato što je dvadeset godina objavljivao prozu. A mogao je i duže. Da mu je bilo veka i leka. Da je poživeo duže bio bi još besmrtniji. Prevođeniji. Nagrađivaniji. Plodniji. Čitaniji. Popularniji. Ali hvala mu za ovo što nam je ostavio kao zaostavštinu jednog tragičnog vremena, za hudu sudbinu Odiseja koji je lutao od krvavog Balkana do ledene ksenofobne Hiperboreje. Za sve varijante njegove autobiografije koje nam je podario.

Povezane vesti - Kad su bogovi hodali zemljom

Bekim Sejranović je napisao knjigu kratkih priča „Fasung“, kao i romane „Nigdje, niotkuda“, „Ljepši kraj“, „Sandale“, „Tvoj sin Haklberi Fin“ i „Dnevnik jednog nomada“. Romani i kratke priče prevedeni su mu na više stranih jezika: norveški, engleski, slovenački, makedonski, nemački, češki, italijanski i poljski. Za roman „Nigdje, niotkuda“ 2009. godine dobio je nagradu „Meša Selimović“ koja se dodeljuje za najbolji roman objavljen na području Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore.

Bekim Sejranović je poslednjih godina živeo u Ljubljani, Zagrebu i Banjaluci. Razvodio se tri puta i ima dve vanbračne ćerke, Katju u Oslu i Iskru u Ljubljani.

Jedan od najtalentovanijih autora koji su se pojavili na tlu nekadašnje Jugoslavije u 21. veku preminuo je nakon kraće bolesti u maju 2020. godine.

Roman “Tvoj sin Haklberi Fin” objavljen je u Norveškoj i napisan na norveškom jeziku, potom u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Srbiji.

U svim njegovim romanima samo je jedan pripovedač. Isti. On sam. Kazuje o svojoj egzistenciji koju je raspad Jugoslavije okrenuo naglavce, dodeljujući mu sudbinu persone non grata, izgnanika bez domovine, koji ne pripada nikome i nigde nije na svome.

Njegova porodica raštrkala se po celom svetu. Niko takve varijacije na temu prognaništva nije mogao predvideti. Ko je mogao i da pomisli da će mu otac završiti u Australiji, majka u Belgiji, sestra u Brazilu, a on u Norveškoj? Da će u Australiji imati mlađeg polubrata, koji će se roditi trideset godina posle njega. Koji veruje da je Bosanac, ponikao iz zemlje kengura i Aboridžina, iako nikada nije bio u Bosni, ne ume da priča bosanski i ne zna šta su vehabije. Da mu se otac ni po koju cenu neće vratiti u zavičaj. Jer ne može još jednom mimoići Scilu i Haribdu. Čak ni stari pomorac, morski vuk, kakav je on.

Povezane vesti - Iskorak u prazno

„Ljepši kraj“ je minimalistički roman s nekoliko likova. Glavni protagonista je intelektualac, koji je na dva mesta, doduše ne istovremeno. U Norveškoj i u Bosni. Predaje na fakultetu, živi u getoiziranom Oslu, u kraju u kome su devedeset posto stranci, ali pošto se nekoliko meseci ne pojavljuje na radnom mestu jer je nakon razvoda produžio boravak u Brazilu, gde je našao strasnu ljubavnicu, a putovao je i u Indiju, dočekuje ga otkaz. Prihvata posao poštara kako bi plaćao svoje račune. U dedinoj kolibi okruženoj voćnjakom, u atmosferi bosanske zabiti, bezimenih sela, avetinjskih, priseća se norveške ljubavnice, starije i razvedene, s kojom je pokušao ostvariti normalniji život, ali sve je bila samo opsena.

Seoska zabit ratom razorene Bosne donosi i jedan izvanredan ženski lik, Almu, dalju rođaku, koja je ponikla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Glavni protagonisti dalekog bosanskog sela su vehabije, ali i ksenofobni muslimani, invalidi rata, sakati i kljasti, zatucani i primitivni, pijani i naduvani, s kojima naočita Alma nema ništa zajedničko. Zahvaljujući njenom žilavom optimizmu Bekim u ulozi pripovedača neće odustati od života, slomljen, ali ne i uništen alkoholom, hašišom, spidom, bombonama i amfetaminima, valijumom, besposličarenjem, tulumima i onanijom. Ako je pao, kao grešnik, ustaće, jer njegov roman, njegova autobiografija, stvarnost, budućnost, život – zaslužuje lepši kraj, kako to od njega traže Alma i njegov izdavač iz Hrvatske. A on ga ni na kraju romana, pritisnut rokovima, nije uspeo smisliti.

Povezane vesti - Književni superstar

Ovo je lament nad emocijom Bekima Sejranovića, nad dragocenim začinom, skupocenim poput šafrana, neponovljivim i besmrtnim, koji stanuje u njegovim knjigama kao na svome. Srce će vam brže zakucati, prsti na rukama se ohladiti, dlanovi oznojati, vilica zaškrgutati, čelo se namrštiti, oko zaplakati i grlo se zasmejati. Kad dođete do kraja, zažalićete što ste tako brzo i neobuzdano čitali. Želećete, opčinjeni, da to iskustvo što pre ponovite.