LEGENDARNA ULOGA OD 17 MINUTA: Fun facts o Ser Entoni Hopkinsu

LEGENDARNA ULOGA OD 17 MINUTA: Fun facts o Ser Entoni Hopkinsu

EPA-EFE/CARLO FERRARO


Entoni Hopkins je glumačka legenda. Šarmantni glumac sa pomalo hladnokrvnim izrazom lica i staklasto plavim očima, ponekad zastrašujućim kao u filmu “Kad jaganjci utihnu”. A da li ste znali da se Hopkins u ovom ostvarenju pojavljuje svega 17 minuta, iako tumači glavnu ulogu Hanibala Lektora.

”Više ne osećam potrebu da se dokazujem. Sve je drugačije jer više ne dajem pet para šta će ko misliti.”, rekao je svojevremeno poznati glumac.

Zanimljivo je da je Hopkinsa otac ohrabrio da počne da se školuje kod kuće, mada na sasvim nekonvencionalan način. Kupio mu je gomilu enciklopedija i, iako nije umeo da sabira, znao je visinu Empajer stejt bildinga i razdaljinu između naše planete i Meseca.

Pročitajte još: Najbolji evropski filmovi u 2019. 

”Učio sam opštekulturne stvari, ono što druga deca nisu znala”, objašnjava. ”Mučila me je disleksija, ali sa 14 godina čitao sam Istoriju ruske revolucije Trockog. Znao sam da nisam glup. Bio sam vrlo bistar, vrlo pametan, samo mi je trebalo mnogo godina da zaista poverujem u to.”, naveo je Hopkins jednom prilikom.

Strah od neuspeha proganjao ga je godinama. U vojsci se susreo sa gotovo identičnim tretmanom kao u školi. Izašao je iz vojske 1960. godine i pridružio se malom pozorišnom društvu iz kog je takođe bio otpušten. Zbog nediscipline. Rešio je da se nauči disciplini, pa se zaputio pravo na londonsku Kraljevsku akademiju dramskih umetnosti i 1963. godine počeo iz početka u regionalnom teatru. ”Trebalo mi je mnogo godina i za to da postanem disciplinovan.”

 

Iako je u pozorištu radio s Lorensom Olivijeom, menjao ga kad je ovaj dobio upalu slepog creva, nije ga preterano opčinio rad u teatru. Niti je mislio da će biti istrajan u tome, a još mu je bilo i dosadno.

”Najnesmotrenije od mene bilo je što sam išetao sa scene Nacionalnog pozorišta 1973. godine, usred igranja Magbeta”, priča on. ”Ljudi su bili besni i kivni, ali tada je to bila najbolja stvar koju sam uradio za sebe. Naprosto sam shvatio da nisam za pozorište. Nisam bio dobar sa Šekspirom i nisam se tu uklapao. Osećao sam se masno i prljavo tamo.”

Te daske su za njega bile dosadne i Hopkins je mislio, da su neke njegove kolege, to mnogo bolje umele da rade, poput Džudi Denč. Sklon dosađivanju, i monotoniji koja se u njemu čaurila dok je putovao po Britaniji s pozorišnom trupom i životario po brvnarama, počeo je da zaliva alkoholom. I dok su njegovi savremenici poput Majkla Kejna i Terensa Stempa harali uzbudljivim svetom partijanja, uz Bitlse i Stounse, Hopkinsu se čitava decenija činila beznadežno depresivnom.

”Mrzeo sam šezdesete”, viče. ”Opijao sam se da zaboravim. Prespavao sam eru Bitlsa. Pamtim jedino tmurne noći tokom kojih sam uglavnom bio komiran.”

A 1972. godine opijao se i po Jugoslaviji dok je snimao War and Peace. Kaže kako su se sve vreme uništavali od vinjaka i ispušili kamion cigareta.

Sada je trezan već više od 40 godina. Stao je onda kada je shvatio da kad ujutru ustane nema pojma gde je bio čitave noći. U decembru 1975. godine probudio se stotinama kilometara od kuće, u nekoj hotelskoj sobi u Arizoni, bez ikakve ideje zašto je i kako tamo dospeo. Odatle je otišao pravo u “Anonimne alkoholičare”.

”Samo sam rekao sebi: dosta mi je ovoga! Nisam želeo da nastavim da se osećam tako loše. I ne nedostaje mi piće, uopšte. Nikad se ne bih vratio u to stanje. Sad volim engleski čaj i biskvite.”

“Kad jaganjci utihnu” je Hopkinsonov najslavniji film, a za ulogu Hanibala Lektora osvojio je Oskara 1992. godine. Film je bio izuzetno uspešan. Zanimljivo je da se Hopkins na ekranu pojavljuje čitavih 17 minuta. Logično, to je najkraća glavna uloga koja je dobila Oskara.

Druga zanimljivost je da Hopkins u filmu nije trepnuo nijednom. Još kad su ga pitali je li on to vežbao, samo je odbrusio: ”Kakvo glupo pitanje, šta tu ima da se vežba. Samo držiš oči otvorene.”

Najveća i jedina mana ovog filma je što zbog tih 17 minuta nije mogao da odigra ulogu (namenski za njega pisanu) Denija Driskola u Mućkama čiji je veliki fan, jer se, eto, snimalo u isto vreme, pa je Denija morao da glumi Roj Mardsen.

 

 

“Nemam mnogo prijatelja; u suštini sam usamljenik. Kao dete sam bio izolovan i nikad ni sa kim nisam istinski bio blizak. Ne pitaj ništa, ne očekuj ništa. To je moj moto. Svi smo samo gomila grešnika koja tumara okolo u mraku.” Možda je zato veliki filantrop…

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar