Lepa Lukić: "Ja čuvam pravu narodnu muziku"

Sve je počelo još 1964. godine kada je snimila pesmu „Od izvora dva putića“ i odmah glasom i interpretacijom skrenula pažnju na sebe. Usledila je duga i uspešna karijera tokom koje je snimila 30 ploča i stotine pesama od kojih su mnoge evergrin hitovi. Takođe, glas Lepe Lukić nalazi se i na trajnim snimcima izvornih pesama, a gotovo da ne postoji festival narodne muzike na kojem nije pobedila, negde i više puta.

Mnogobrojni koncerti, koje je održala u zemlji i širom sveta, uvek su rasprodati, a sada je najavila završni solistički koncert – "Lepini putići", koji će biti održan u "MTS dvorani" 27. septembra. Ali, to ne znači da se Lepa Lukić oprašta od pevačke karijere.

"Ma, kakvi! Glas me služi kao i prvog dana, puna sam energije, a i ljudi me i dalje zovu da pevam. Ovaj koncert je samo završni solistički, istovremeno i moj dug prema beogradskoj publici pred kojom nisam nastupala šest godina. Dom sindikata, sada ’MTS dvorana’, mesto je gde sam počela karijeru, ali i dobijala brojne nagrade, za ovo mesto me veže posebna emocija, tako da će na koncertu biti svega, pa čak i suza", kaže Lepa Lukić u intervjuu za "Ekspres" i dodaje da će je na sceni u Beogradu pratiti orkestar Miše Mijatovića, kao i da će biti mnogo gostiju iznenađenja.

Iza Vas je gotovo 60 godina veoma uspešne karijere. Vaše ime postalo je sinonim ne samo za lep glas, već i za kvalitetnu narodnu pesmu, kakvih je sve manje. Kada ste i kako otkrili da će baš pevanje biti ono što će obeležiti Vaš profesionalni put?

"Nisam ja to otkrila, oduvek sam volela da pevam, a potpuno sam se pesmi posvetila kada sam shvatila da nikada neću postati majka. Pesma je tako meni postala i dete i muž i sve u životu. Ja nemam oko koga da se savijam osim oko svoje pesme. Takođe, pesma mi pomaže i kada mi je teško. Možda tako ne izgleda, ali nisam ja žena koja se baš nikad ne sekira. Veoma sam osetljiva. Pesma i pevanje su moj oslonac i tada. Imam užu porodicu, bratanca, njegovu suprugu koju mnogo volim, kao i njihovu decu, trudim se da im pomognem, ali ne mogu oko njih da se savijam."

Kako izgleda jedan dan Lepe Lukić?

"Ja nisam ladolež. Volim sve da uradim u svojoj kući, i da skuvam volim, ali i da posle namažem nokte. Imam i dalje puno energije i ništa mi nije teško. Volim i da se družim, mada imam puno obaveza, često nastupam, ljudi me stalno negde zovu i srećna sam što me glas i dalje služi, što mogu da pevam kao nekada."

Boja Vašeg glasa je jedinstvena, a Vaše pevanje karakterišu lakoća, precizna intonacija i obilje ukrasa. Da li ste samouki ili ste išli u muzičku školu, na časove pevanja?

"Kakvi crni časovi pevanja! Ko je god išao da uči pevanje ne zna da peva! Nisam išla ni u jednu muzičku školu, samouka sam, ali sam i mudra, pa kad nešto ne znam – ja pitam. Kada sam iz svog sela došla u Beograd, pitala sam jednog svog prijatelja da mi nađe nekog profesora pevanja da me čuje i, eventualno, nešto popravi u vezi sa mojim pevanjem, nadogradi. Odveo me je kod profesora Kostića koji mi je rekao – sve što bih uradio samo bih pokvario Vaše pevanje. Eto. Od Boga mi je glas postavljen. Takođe, ne mogu ni da promuknem nikada. Znate, to što vam priroda podari, vaš talenat s kojim se rodite, to ne može nigde da se nauči. Mnogi su išli na časove pevanja, ali i dalje ne pevaju kako treba."

Mnogo je povike na "narodnu" muziku, njen uticaj se danas koristi da bi se označilo gotovo sve što nam se loše dešava u društvu od devedesetih naovamo. Neki u okruženju pokušali su i sa zabranama javnog izvođenja tog muzičkog žanra. Kako odbraniti narodnu muziku od "narodne muzike"?

"Ja čuvam pravu narodnu muziku, snimila sam više od 200 izvornih pesama, a ovo što sada snimam i pevam je moderno i novokomponovano, ali blisko ukusu moje publike koja voli pravu narodnu pesmu. Moram da idem za vremenom, ali ne po svaku cenu, a sve što sam do sada izabrala da pevam postalo je hit."

Kako birate pesme? Da li se više vodite ličnim ukusom ili osluškivanjem zahteva tržišta? Da li, možda, imate nekoga ko Vas mudro savetuje u vezi sa tim?

"Sama biram, ali pitam, na primer, članove porodice i neke prijateljice, da čuju šta sam odabrala i da mi kažu da li im se dopada. Birala sam uvek sentiše, pesme o deci, ljubavne pesme, i nikada nisam pogrešila."

Da li postoje neke pesme koje biste voleli da niste snimili?

"Bogami, ne postoji. Svaka mi je draga, svaku sam otpevala najbolje što sam mogla. Možda neke nisu postale hitovi, ali nije sve do mene."

Da li je neko od članova Vaše uže ili šire porodice nasledio talenat koji posedujete?

"Nije. Šteta, ali ne mogu ja tu ništa, to Bog daje."

"Toma" nas uči da život nema reprizu

Drugo vreme, drugi ljudi

Drugo vreme, drugi ljudi

Scena 03.10.2021. 08:05

"Toma" nas uči da život nema reprizu

Nekada smo imali "đokiste" (obožavaoce Đorđa Marjanovića), "mikiste“ (Mikija Jevremovića), a danas još funkcionišu "lepisti" (Klub obožavalaca Lepe Lukić), koji su svojevremeno objavljivali i štampani magazin "Naša zlatna Lepa". Zanimljivo je da je među njima bilo više mladih nego starijih ljudi. Da li je i danas tako?

"Oni redovno dolaze na moje koncerte, nose majice na kojima piše ’lepisti’... Jedan dečko iz Osijeka od svoje 15. godine vodi moju stranicu i odlično to radi. Prati me svuda. Na primer, pevam u Kanadi, a on to objavi odmah. Kako sve postiže – ne znam, ne razumem se u društvene mreže, i on sve radi umesto mene."

U kafanama i na raznim slavljima Vaše pesme naručuju i mlade osobe, koje znaju napamet reči svih Vaših hitova. Kako to objašnjavate?

"Zato što su to neprolazne pesme. ’Varaš me varaš’, ’Srce je moje violina’, ’Čaj za dvoje’... mnogo je pesama koje su i dan-danas popularne. Drago mi je zbog toga."

Svoj nadimak "kraljica narodne muzike“ dostojanstveno nosite decenijama, svedočeći da su dobra pesma i još bolji glas dovoljni za uspeh. Da li je i danas to dovoljno ili u moru konkurencije ipak treba imati razumevanja za sve što Vaše koleginice rade kako bi skrenule pažnju publike na sebe, pre svega kada su u pitanju vizuelni elementi nastupa?

"Došlo je vreme da se više gleda nego sluša. U moje vreme nije bilo tako. Naravno, uvek je bilo važno da se obučeš lepo, pristojno, da publici bude prijatno kada te vidi, a ne samo kada te sluša. Danas više nije tako, ali nema veze. Ja i dalje trajem, i dalje postoji publika koja voli kvalitet. To što danas imamo stotine i stotine pevača mislim da nije dobro jer ne može svako od njih da ima hit. Pevači se danas štancuju."

Snimili ste i nekoliko filmova, a kritika kaže da ste se i u toj umetnosti odlično snašli, naročito kada je reč o ulozi u filmu "I Bog stvori kafansku pevačicu“ (1972), u režiji Jovana Živanovića. Da li je bilo još ponuda, da li ste neke, možda, odbili?

"Ponuđeno mi je da se snimi film o meni. Nisam odbila jer imam šta da kažem, ali... mislim da je to mnogo posla."