Da li ste gledali?

Mala kuća u preriji u velikom kulturnom ratu

Kada televizija ponovo podigne „Malu kuću u preriji“, ona ne oživljava samo jednu porodicu, jednu preriju i nekoliko davno pročitanih knjiga. Ona otvara skladište američkih uspomena. U njemu su drvena kuća, konji, dim iz odžaka, majka koja sve može da podnese, otac koji uvek zna šta treba da uradi i deca koja odrastaju u svetu u kojem je život težak, ali su dobrota i porodica jače od svega.

Zato nova „Netfliksova“ serija nije mogla da bude samo još jedan rimejk. Originalna televizijska verzija, emitovana od 1974. do 1983. godine, odavno je prerasla sopstveni program. Postala je slika izgubljene Amerike: siromašne, pobožne, porodične i navodno jednostavnije. Njena popularnost nije nestala sa poslednjom epizodom. Tokom 2024. godine stara serija prikupila je oko 13 milijardi minuta gledanja na striming platformama, dok su knjige Lore Ingals Vajlder prodate u više od 73 miliona primeraka. To nije zaboravljena franšiza nego kulturni kapital koji se prenosi kroz generacije.

„Netfliks“ je zato krenuo sigurnim putem, ali je promenio ugao. Nova „Mala kuća u preriji“ manje je rimejk serije Majkla Landona, a više nova adaptacija knjiga Lore Ingals Vajlder. Prva sezona ima osam epizoda i zasniva se pre svega na trećoj knjizi, prateći porodicu Ingals dok pokušava da izgradi novi život nedaleko od Independensa u Kanzasu.

Čarlsa Ingalsa igra Luk Brejsi, Kerolajn Krozbi Ficdžerald, dok je uloga Lore pripala Alis Halsi. Tu su vukovi, požari, groznica, siromaštvo, neizvesnost i stalno pitanje da li će kuća koju su upravo sagradili zaista postati njihov dom.

Serija izgleda raskošno, ali se trudi da ne izgleda luksuzno. Drvo, blato, travnato prostranstvo i grubi kostimi treba da uvere gledaoca da se nalazi u svetu u kojem se gotovo sve pravi rukama. Snimljena je uglavnom u Manitobi, a autori su podigli čitav gradić sa 29 objekata u prirodnoj veličini. Kuća Ingalsovih nije samo kulisa, već fizički prostor koji treba da nosi težinu njihovog života. Ta produkciona ozbiljnost vidi se u skoro svakom kadru.

Ali najveća promena nije u scenografiji. Nova serija više ne prihvata stari pionirski mit bez pitanja. Ingalsovi ne dolaze u praznu zemlju. Dolaze na teritoriju naroda Osejdž. Ono što je u starijim verzijama priče često bilo pozadina ili neprijatna fusnota sada postaje deo glavnog zapleta.

Autori su sarađivali sa pripadnicima i stručnjacima naroda Osejdž, a domorodački likovi više nisu samo tajanstvene figure koje prolaze kroz priču belih doseljenika. Imaju svoje porodice, odnose, strahove i istoriju. Serija pokušava da pokaže da prerija nije bila prazna pozornica na koju su stigli hrabri pioniri, već nečija zemlja i prostor u kojem su se sudarali potpuno različiti svetovi.

Upravo tu počinje kulturni rat koji je novu „Malu kuću“ pratio još pre premijere. Jedni su strahovali da će „Netfliks“ „probuditi“, politizovati i prepraviti voljeni klasik. Drugi su tvrdili da se stara priča ne može ponovo ispričati kao da se u prethodnih pola veka ništa nije saznalo o osvajanju američkog Zapada i potiskivanju starosedelačkih naroda.

Čak je i Melisa Gilbert, legendarna Laura iz stare serije, morala da podseti publiku da ni knjige, ni verzija iz sedamdesetih, niti nova adaptacija nisu dokumentarni zapisi. Sama Lora Ingals Vajlder menjala je događaje, uzraste i mesta kako bi od sopstvenog života napravila književnost. Drugim rečima, „Mala kuća“ nikada nije bila čista istorija, već uspomena oblikovana tako da postane američka bajka.

To je verovatno i najpošteniji način da se gleda nova verzija. Ona ne uništava staru seriju jer je to praktično nemoguće. Ne briše Majkla Landona, ne oduzima gledaocima njihovo detinjstvo i ne zabranjuje nostalgiju. Samo pokušava da istu priču ispriča publici koja više ne veruje da se istorija sastoji isključivo od hrabrih doseljenika i prazne zemlje koja čeka da bude osvojena.

Problem nastaje kada serija, u želji da nikoga ne povredi i sve objasni, počne da deluje previše projektovano. Gotovo svaki sukob ima meru, svaka opasnost granicu, a svaka moralna nedoumica put ka prihvatljivom zaključku. Kritika „Gardijana“ opisala ju je kao precizno podešenu i dobro podmazanu mašinu u kojoj su dečji, pa i većina problema odraslih, rešivi u nekoliko epizoda. Kritika na sajtu Rodžera Iberta bila je slična: prijatna i lepo napravljena drama koja izgleda kako treba, ali retko zaista izaziva publiku.

To ne znači da serija ne funkcioniše. Naprotiv. Njena toplina je stvarna, mladi glumci su ubedljivi, porodični odnosi dovoljno nežni, a opasnosti prerije dovoljno ozbiljne da priča ne sklizne sasvim u razglednicu. „Varajeti“ ju je nazvao šarmantnim novim čitanjem voljene avanture, a publika je brzo pokazala da za takvu vrstu televizije postoji velika glad.

U prva četiri dana serija je zabeležila 6,4 miliona pregleda i zauzela treće mesto na globalnoj „Netfliksovoj“ listi. Druga sezona bila je naručena još pre premijere, što pokazuje koliko je platforma verovala da porodična nostalgija može da bude jednako vredna kao kriminalistički trileri, fantastični spektakli i priče o superherojima.

Taj uspeh govori nešto važno o današnjoj publici. Posle godina antiheroja, ubistava, zavera, distopija i skupih fantastičnih svetova, gledalac možda ponovo želi porodicu koja sedi za stolom. Želi priču u kojoj je pobeda ponekad samo preživeti zimu, pronaći lek, završiti krov ili sačuvati veru da će sutra biti bolje.

U vreme kada se i najobičniji život pretvara u politički front, „Mala kuća u preriji“ nudi privid prostora u kojem porodica još predstavlja zaklon. Nije slučajno što je i stara verzija doživela veliki povratak tokom pandemije. Izolovana porodica koja se suočava sa bolešću, nestašicom i neizvesnošću odjednom više nije izgledala kao slika daleke prošlosti.

Naravno, ni taj zaklon nije nevin. Nostalgija je uvek izbor onoga čega ćemo se sećati i onoga što ćemo zaboraviti. Stara serija birala je toplinu i jednostavnost, često po cenu istorijske složenosti. Nova bira uključivost i korekciju, ponekad po cenu spontanosti. Prva je verovala u američki mit, druga pokušava da ga popravi, ali ga se ipak ne odriče.

I dalje su u centru Ingalsovi. I dalje je njihov pogled osnovni pogled serije. I dalje pionirski život, uprkos svemu, izgleda kao iskušenje koje oplemenjuje. Razlika je u tome što sada kamera povremeno pogleda i one koji su se nalazili sa druge strane tog napretka.

Zato nova „Mala kuća u preriji“ nije ni izdaja klasika ni veliko televizijsko otkrovenje. Ona je inteligentno zapakovan povratak priči za koju je „Netfliks“ tačno procenio da ponovo može da bude masovna. Dovoljno je moderna da izazove raspravu, dovoljno tradicionalna da ne otera staru publiku i dovoljno lepa da osvoji novu.

Možda joj upravo zato nedostaje ono neuhvatljivo zbog čega se neke serije pamte decenijama. Sve je na svom mestu: kuća, prerija, porodica, istorijska korekcija, emocija i pouka. Ali televizijski klasik ne nastaje samo kada se sve uradi kako treba. Potrebno je i malo rizika, grubosti i nečega što autori ne mogu sasvim da kontrolišu.

Nova „Mala kuća“ ima veliko srce. Samo se ponekad čini da je i ono pažljivo projektovano.

Poziv na večeru sa sopstvenim lažima