Mali zeleni spasava galaksiju

The Mandalorian and Grogu, prvi Star Wars film u bioskopima još od The Rise of Skywalker iz 2019. godine, zamišljen je kao veliki povratak galaksije na veliko platno, ali i kao mnogo praktičniji manevar: „Dizni“ pokušava da od onoga što mu je na televiziji najbolje radilo napravi novu filmsku tačku okupljanja.

To zvuči jednostavno, ali za Star Wars ništa više nije jednostavno. Nekada je bilo dovoljno pustiti uvodnu špicu, zvezdano nebo i muziku Džona Vilijamsa pa da publika već oseća da učestvuje u nečemu većem od običnog filma. Danas se ispred svakog novog naslova prvo pojavi nevidljivi sud: šta je kanon, šta je fan servis, šta je izdaja, šta je povratak starom duhu, a šta samo još jedan pokušaj da se proda plastični Grogu u tri veličine. U tom smislu, Mandalorijanac i Grogu nisu samo junaci nove avanture, nego neka vrsta „Diznijevog“ kriznog tima.

Zvanična postavka je dovoljno čista. Carstvo je palo, ali imperijalni gospodari rata još su razbacani po galaksiji. Mlada Nova Republika pokušava da sačuva ono za šta se Pobuna borila, a u tu borbu uvlači Dina Džarina, legendarnog mandalorijanskog lovca na glave, i njegovog mladog učenika Grogua. Režiju potpisuje Džon Favro, u podeli su Pedro Paskal, Sigurni Viver i Džeremi Alen Vajt, a produkcijski su tu i Ketlin Kenedi, Dejv Filoni i Ijan Brajs. Muziku komponuje Ludvig Joranson, što je važno jer je upravo njegov zvuk u seriji The Mandalorian uspeo da istovremeno prizove vestern, samurajski film i staru svemirsku bajku.

Ali prava priča nije u sinopsisu. Prava priča je u tome što se Star Wars u bioskope ne vraća kroz potpuno novog heroja, novu sagu ili hrabru ideju, već kroz televizijski najprepoznatljiviji par iz „Diznijeve“ ere. To jeste pametno. Možda i jedino pametno. Posle godina u kojima su se fanovi svađali oko nastavaka, prikvela, spin-ofova, političkih poruka, previše nostalgije i premalo smisla, Mandalorijanac je bio jedan od retkih proizvoda koji je uspeo da pređe rovove. Nije ga publika volela zato što je objašnjavao mitologiju do poslednjeg midi-hlorijana, nego zato što je imao najjednostavniju moguću emociju: ćutljivi ratnik čuva malo biće. To je vestern. To je bajka. To je Lone Wolf and Cub u svemiru. I što je najvažnije za „Dizni“, to je igračka koja sama sebe prodaje.

Tu leži i najzanimljivija ironija. Dizni je za Star Wars platio milijarde, sagradio tematske parkove, pokrenuo platformu, snimio filmove, serije, animacije i specijale, a na kraju mu najpouzdaniji adut ostaje lik koji ne izgovara rečenice, već proizvodi zvukove, krivi uši i pretvara svaku scenu u potencijalni gif. Grogu je sladak, naravno. Previše sladak, čak. On je onaj deo Star Wars-a koji ne traži raspravu o kanonu, nego instinktivnu reakciju. Kada se pojavi u kadru, publika zna šta treba da oseti. A to je u današnjem Star Wars-u već ozbiljna prednost.

Međutim, pitanje je da li se na toj prednosti može izgraditi film. Kritičari su već primetili ono što se moglo naslutiti iz samog koncepta: akcija, vizuelni spektakl i odnos Dina i Grogua rade posao, ali postoji opasnost da narativ ostane tanak i da se film previše osloni na poznate znakove, migove i fan servis. Rotten Tomatoes je prve kritike sažeo upravo tim tonom: zabavno, atraktivno, ali ne nužno dovoljno snažno da „poleti do zvezda“. To je vrlo starvorsovski problem nove ere. Galaksija je ogromna, ali često deluje kao da se svi stalno vraćaju u iste kantine, kod istih vrsta vanzemaljaca i istih starih dugova.

A The Mandalorian and Grogu, po svemu što se vidi i čuje, svesno igra upravo na tu kartu. U filmu i trejlerima nižu se reference koje prosečnom gledaocu mogu da prođu kao šareni detalji, a fanovima kao mala arheološka nalazišta. Tu je povratak broda klase ST-70, što odmah budi uspomenu na Razor Crest, prvi Dinov brod uništen u drugoj sezoni. Tu je Adelphi baza, uporište Nove Republike iz treće sezone. Tu su Anzelani, sitni majstori iste vrste kojoj pripada Babu Frik iz The Rise of Skywalker. Tu je Zeb iz Star Wars Rebels, što je važan mig publici koja zna da je animirani deo franšize često bio zdraviji od igranog. Tu je U-Wing, brod koji je svoj pravi veliki trag ostavio u Rogue One i Andoru. I tu je Rotta the Hutt, Džabin sin iz animiranog filma The Clone Wars iz 2008, sada očigledno izvučen iz zaboravljenog ćoška kanona.

Za sladokusce ima još sitnijih poslastica. Simbol klana Desilijic vraća nas direktno na Hutt-ove i Džabino kriminalno nasleđe. Mantellian Savrip, džinovsko stvorenje s kojim se Din bori u areni, nije ubačen tek tako: ta vrsta je poznata kao jedna od figura u dejariku, onoj hologramskoj „šahovskoj“ igri koju su Čubaka i R2-D2 igrali još u A New Hope-u. Čak se pominje i simpatični aurebeški natpis Weathers Apollo, omaž Karlu Vidersu, glumcu koji je u seriji igrao Grifa Kargu, a u „Rokiju“ bio Apolo Krid. To je lep primer kako Star Wars ume da namigne fanovima, a da ne mora svaki mig da pretvori u enciklopedijsku fusnotu.

Problem je, naravno, što Star Wars poslednjih godina ponekad deluje kao franšiza napravljena od fusnota. Sve je povezano, sve nešto najavljuje, svaka sporedna figura može jednog dana da dobije svoju seriju, svaka maska ima poreklo, svaka rupa u zidu krije kanonski značaj. To može da bude divno kada iza toga stoji priča. Može da bude i zamorno kada deluje kao da su autori pre tražili gde da sakriju easter egg nego šta lik zaista želi.

Zato je The Mandalorian and Grogu važan test. Ne zato što će rešiti sudbinu franšize jednim vikendom, nego zato što pokazuje kako „Dizni“ trenutno misli. Posle filmske pauze, povratak nije ambiciozni skok u nepoznato, već kontrolisani povratak u zonu najmanjeg rizika. To nije nužno loše. Star Wars-u možda baš treba jedan čvrst, jednostavan, bioskopski vestern: malo Imperije, malo Hutt-ova, malo čudovišta iz arene, malo svemirske potere i mnogo odnosa između oklopljenog oca i deteta koje još ne zna da govori, ali zna da ukrade scenu.

Ipak, brojke pokazuju da povratak nije trijumfalni marš bez senke. Film jeste zauzeo prvo mesto tokom američkog prazničnog vikenda, ali je istovremeno otvorio slabije od svih „Diznijevih“ Star Wars filmova do sada, uključujući i „Solo“. Procene govore o oko 102 miliona dolara u Americi za Memorial Day vikend i oko 165 miliona globalno. To nije katastrofa, pogotovo ako je budžet zaista značajno niži od ranijih filmskih eksperimenata, ali jeste upozorenje: publika nije nestala, samo više ne dolazi automatski na svaku svetlosnu sablju.

Zato se ovaj film može čitati kao peglanje „Diznijeve“ Star Wars strategije. Ne kao kapitulacija, ali kao priznanje da su bioskopski filmovi izgubili onu nekadašnju nepogrešivost. Mandalorijanac i Grogu su, u tom smislu, najbezbedniji mogući most: dovoljno poznati da vrate publiku, dovoljno „mali“ da ne obećavaju novu trilogiju sudbine, dovoljno simpatični da ne upadnu odmah u ideološki rat fanova. Ako Andor predstavlja Star Wars za odrasle, za politiku, paranoju i cenu pobune, Mandalorijanac i Grogu predstavljaju Star Wars za one koji žele da se ponovo osećaju kao da gledaju avanturu, a ne sastanak kreativnog odbora.

Najveća šansa filma upravo je u tome da ne glumi da je važniji nego što jeste. Star Wars-u je poslednjih godina često škodila potreba da svaki projekat bude prelomni, sudbinski, kanonski nezaobilazan. Ponekad je bolje imati dobru misiju nego novu mitologiju. Ponekad je jedan dobro režiran ulazak u AT-AT vredniji od deset govora o balansu Sile. Ponekad je dovoljno da Mandalorijanac pogleda u daljinu, Grogu nešto pipne što ne bi trebalo da pipne, a publika se seti da ova galaksija može da bude i zabavna.

U tome je i skrivena nada ovog povratka. The Mandalorian and Grogu verovatno neće biti film koji će zauvek promeniti Star Wars. Možda je bolje da i ne pokušava. Njegova važnost je u tome da proveri da li se publika još može vratiti u bioskop zbog jednostavne avanture u dalekoj galaksiji. Bez velikog proročanstva. Bez nove porodice Skajvoker. Bez obaveze da popravi sve što je prethodno pokvareno. Samo lovac na glave, mali učenik, nekoliko imperijalnih ostataka, jedan Hutt iz prašnjavog ćoška kanona i „Dizni“ koji se nada da je najkraći put do oporavka franšize zapravo – mali zeleni prečac.

Jer ako ova misija uspe, poruka neće biti da je Star Wars spasen. Biće mnogo skromnija, ali možda korisnija: galaksija još diše kada joj se dozvoli da bude avantura. A ako ni Mandalorijanac ni Grogu ne mogu da je izvuku iz zamora, onda problem nije u publici, nego u fabrici koja je zaboravila da čudo ne nastaje samo zato što je poznato.