Scena
13.05.2025. 22:25
Scena
28.05.2025. 17:30
Srećko Milovanović
INTERVJU
Miomir Petrović o novom romanu, o srpskom nasledniku Rudolfa Valentina...
Miomir Petrović već godinama jedan je od najčitanijih srpskih pisaca, a svaki njegov novi roman izaziva veliku pažnju domaće čitalačke javnosti i kritike.
Ovaj istaknuti pripovedač, dramaturg i teoretičar umetnosti diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu na Odseku za dramaturgiju, magistrirao na Odseku za teatrologiju na FDU-u u Beogradu, a doktorirao je na Odseku za interdisciplinarne studije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu.
Bio je glavni dramaturg pozorišta Atelje 212 u Beogradu (1996–1999), zamenik direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu (2001–2002) i dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu (do 2004). Redovni je profesor na predmetima Estetika, Teorija savremene umetnosti i Istorija scenskih umetnosti na Institutu za umetničku igru u Beogradu.
Ovih dana mu je u izdanju "Lagune“ izašao novi roman "Dionizije 1941“ u kome predstavlja nesvakidašnju životnu priču Svetislava Ivana Petrovića, jednog od najcenjenijih srpskih glumaca između dva svetska rata koji je kasnije zapao u nezasluženi zaborav. O svom novom literarnom ostvarenju, ličnosti Ivana Petrovića, kao i o vremenu u kojem danas živimo u intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ govori književnik Miomir Petrović.
Otkuda baš Svetislav Ivan Petrović kao glavni junak Vašeg novog romana?
"Svetislav Ivan Petrović bio je prvi glumac sa ovih prostora koji je stekao internacionalnu filmsku slavu. Rođen je 1894. godine u Novom Sadu. Tokom studija u Beču često je posećivao Budimpeštu. Tamo se posvetio glumačkoj karijeri. To je bilo doba nemog filma, a on lep, stasit, zavodnički tip. Čak je predstavljao 1912. godine Austrougarsku monarhiju na Olimpijskim igrama u Stokholmu u plivanju. Snimio je puno nemih filmova, a debitovao je u zvučnom filmu Mihalja Kertesa (Majkl Kertis) ’Dama sa suncokretom’, sa kojim je kasnije snimio još tri ostvarenja. Sredinom dvadesetih godina postaje internacionalna zvezda. U Francuskoj snima filmove ’Gola žena’ i ’Sirena Morgana’, dok u Americi zapažene uloge ostvaruje u filmovima ’Čarobnjak’ i ’Alahov vrt’. Dolaskom zvučnog filma stekao je svetsku slavu jer je za razliku od mnogih glumaca nemog filma imao dubok i lep glas i bio je poliglota. S druge strane, kao dramaturg koji je nekada aktivno radio u pozorištima sa glumcima i zbog glumaca, odavno priželjkujem da napišem roman o glumačkoj umetnosti. Možda i zato što me je već ’Paradoks o glumcu’ Denija Didroa, klasicističkog tumača teatarske magije veoma zainteresovao.“
Scena
16.04.2025. 23:45
Nikola Trifić: "Rušimo hramove, a očekujemo da neko preuzme ulogu mesije"
Ivana Petrovića su smatrali između dva svetska rata za naslednika Rudolfa Valentina, ali je on danas u Srbiji gotovo zaboravljen. Zbog čega?
"Možda je najvažniji razlog njegovog munjevitog uspeha ležao u činjenici da je bio visok, zgodan, lep i privlačan muškarac. Postaće jedan od najtraženijih glumaca svog vremena, koga su videli kao zamenu za Rudolfa Valentina. Bio je idealan za uloge aristokratskih likova, plemića, oficira i fatalnih ljubavnika. Početkom tridesetih godina odlazi u Nemačku gde, do Drugog svetskog rata, igra u skoro četrdeset filmova. Pao je u zaborav jer je glumio u nemačkim filmovima snimanim za vreme Hitlerove vladavine. Preminuo je u Minhenu 1962. godine, nepravedno potisnut sa umetničke mape ovih prostora. S treće strane, to je danas u osvitu velikih svetskih sukoba i promena aktuelna stvar: gde to prestaje umetnički poziv i profesionalizam, a gde počinje kolaboracija.“
Koliko su život i sudbina Ivana Petrovića oslikavali i sudbinu tadašnje Srbije i Jugoslavije?
"Svakako. Petrović je neka vrsta ’atlete neshvaćenosti’, a da je bio veoma popularan, istovremeno. Uvek sudbina pojedinca oslikava, voleli mi to ili ne, sudbinu nacije kada je reč o sukobima i velikim istorijskim promenama. Mi nismo ni sebe shvatili čak ni nakon Drugog svetskog rata, pa nismo mogli ni njega. Najzad, sve je to propalo na kraju. I evo nas sada gde smo. Nigde.“
Da li ste tokom prikupljanja građe o životu i radu Ivana Petrovića pronašli neki podatak koji Vas je posebno iznenadio?
"Da, recimo podatak da je najverovatnije bio nateran da se u društvu SS oficira nađe u zarobljeničkom logoru Dahau, gde se obratio jugoslovenskim ratnim zarobljenicima i trebalo je da ih ’ohrabri da izdrže robiju dok se države u Evropi ne opamete i ne dopuste Nemačkoj da povrati ’svoje’ granice’. Roman ’Dionizije 1941’ sačinjen je od pseudobiografske (moguće je da je tako bilo) priče o Ivanu Petroviću i njegovom munjevitom usponu, a predstavlja i studiju glumačkog narcizma i čežnje za ljubavlju i obožavanjem. Posmatram Ivana kao Dionisa (antičkog boga pretvaranja, glume, dvopolnosti, transa i vina), kao nekog ko je zbog neutažive želje za ljubavlju proklet. S treće strane, roman je priča o kvislinštvu, o poziciji umetnika koji mora da bira stranu u turbulentnom političkom i geostrateškom trenutku, o tome da li glumac uopšte ima svoje lično filozofsko vjeruju.
Struktura romana je nelinearna jer se u nekoliko delova pojavljuju u nastavcima tri ključna trenutka njegovog života: ispitivanje i proces Ivanove denacifikacije u oslobođenom Minhenu, 1945. od strane američkih obaveštajaca; boravak u Beogradu 1928. kada je od kralja Aleksandra dobio Orden Svetog Save prvog stepena za doprinos popularizaciji filmske umetnosti i venčanje sa nemačkom glumicom Fridel Šuster koja mu je puno pomogla u karijeri.
Sa filmološkog aspekta, pokušao sam da pažljivo popišem skoro sve filmove koje je Ivan Petrović snimio. Za veliki broj filmova priložen je i osnovni sinopsis i produkciona situacija. Poseban naglasak stavljen je na genezu filmske kompanije UFA, kao i bioskopske sale širom Nemačke, Mađarske i Jugoslavije. Takođe, roman je i dokument o bioskopskom životu Beograda tokom okupacije.“
I Vaš prethodni roman, "Krotitelji vremena“, oslikava vreme u Beogradu pred Drugi svetski rat. Čini se da Vas epoha predratnog Beograda posebno inspiriše?
"Svakako. U romanima ’Miris mraka’, ’Kuća od soli’ i ’Krotitelji vremena’ Beograd tridesetih slikam kao grad noćnih klubova, džeza, ali i nepravdi i dubokog siromaštva, nekog magnezijumskog sjaja i brze propasti koja je bila najavljena. Ne živi li čitava Evropa u ovom trenutku neku novu 1939. godinu, a ne 2025?“
Kako vidite srpsku književnu scenu danas?
"Ona je ideološki podeljena i ušančena, svaki je pol samozaljubljen u sebe. Od konzervativizma do woke kulture. Ono što nismo ni stigli da primetimo, a to je njena glavna današnja karakteristika, naša scena je estradizovana. Sve je proizvod za kratku upotrebu, i pisci i njihovi naslovi. Tako je u čitavom tzv. civilizovanom svetu. Sve je prolazno, sve je književnost i svako ko to poželi je pisac. To je, uostalom, i pozicija umetnosti uopšte u korporativnom fašizmu koji vlada oko naših potrošačkih egzistencija.“
Da li je roman kao forma kod izdavača odneo definitivan primat u odnosu na zbirke priča i poeziju?
"Jeste ukoliko govorimo izričito o formi. Što se suštastvenog dela u književnosti tiče, to je istovetno ugroženo u svim umetničkim rodovima i disciplinama.“
Koliko su turbulentna vremena u kojima živimo inspirativna za umetnike, konkretno za pisce?
"Jesu, ali ne zanosimo se preterano. Svako je doba u ljudskom društvu dovoljno inspirativno ukoliko ste umetnik. Da ne preterujemo u samoljubivosti sopstvene društvene nesreće i govorimo o njoj kao o nekom magičnom rudniku dobre umetnosti.“
Može li veštačka inteligencija da ugrozi tradicionalne umetnosti, kakav je Vaš stav o AI?
"Ne naročito. Uvek će se osetiti da li iza reči stoji ljudska krv, ljudski znoj, ljudska sperma. Mašina to ne verujem da će moći. Nisam neki distopista kada je reč o tehnologiji.“
Planirate li možda već sada nacrt sledećeg romana?
"Uvek. To je za ovih trideset godina od objavljivanja prve moje knjige konstantna postavka stvari.“
Scena
10.04.2025. 18:10
Zbog čega treba da pamtimo SPOMENKA GOSTIĆA, dečaka HEROJA
Scena
09.04.2025. 19:20
"Pisanje je BOŽANSKA VEZA između pisca i univerzuma"
Scena
13.05.2025. 23:15
"Ako prekinemo vezu sa tradicijom, letećemo kao muve bez glave“
Komentari
