Moja muzika ne toleriše mržnju (VIDEO)

Moja muzika ne toleriše mržnju (VIDEO)


Kada sam video koliko ljudi zna i peva moje pesme, to je bio osećaj odgovornosti, ali i straha da moja muzika može da utiče na nečije mišljenje. Svaki izvođač ima odgovornost, ali ja se ne opterećujem time, već radim iskreno. Iskrenost je veoma bitna, ako stojiš iza svog rada, imaš i odgovor na svako pitanje. Lepo je što ima onih koji hoće da sarađuju, ima više pozitivnih ljudi koje ne interesuje nikakva politička kampanja, nego ljudskost. I druženje. A da li je čovek iz Albanije, Rusije, Srbije, Nemačke, Turske… pa svi smo mi ljudi

 

Marko Stojanović Louis već desetak godina na srpsku muzičku scenu uvodi novi zvuk i, mešajući različite zvukove i trendove iz sveta s domaćom tradicionalnom melodikom, predstavlja alternativni pogled na svet i autentičnu emocionalnost koja proističe iz duboke posvećenosti i saživljenosti sa svojim delom. U saradnji sa umetnicima iz regiona, ali i u samosvesnim lirsko obojenim autorskim projektima, Marko Louis otvara neke nove vizure balkanske kantautorske muzike.
Kako ste pronašli svoj ton?
– Izgradnja stila i autentične interpretacije se desila kroz pet, odnosno šest albuma (zato što sam s grupom „Maraqya” još dva albuma snimio na početku). Iz albuma u album sam nalazio svoj stil, svoj karakter, svoju boju. Nekako, izraslo je to iz nekog takoreći imitiranja, mada nije to imitiranje koliko isprva imaš idole i pokušavaš da zvučiš kao oni, a onda iz pesme u pesmu nađeš svoj stil, nađeš svoju fuziju.

 

Kako u Srbiji živeti od autorskog stvaralaštva?
– Može se živeti, zaista. Da li je to klupska svirka, svirka na svadbama ili rođendanima, ili je to autorska muzika, svejedno. Ja sam uvek nekako sve to kombinovao i za ovih deset godina, koliko se bavim autorskom muzikom, nisam mogao da preživim od nje, nego od cover svirke, ali verujem da će doći dan kada će se to promeniti.

 

 

Studirali ste na Fakultetu dramskih umetnosti, Odsek za dizajn zvuka. Svedoci smo da se muzikom bave uglavnom neškolovani, priučeni ljudi, a da je fakultetsko znanje marginalizovano i da se često smatra suvišnim.
– To što sam završio FDU, lepa je stvar, lep fakultet, gde sam upoznao mnogo dobrih i vrednih ljudi, koji se interesuju za to što studiraju i rade, i to je velika motivacija. Kad se čovek druži s motivisanim i vrednim ljudima, i sam to postaje. U suštini, to može svako i bez fakulteta da nauči, ali uvek je na fakultetu dobra stvar to što su tu ljudi koji se interesuju za iste stvari kao ti pa može da dođe do razmene ideja. Za nov zvuk su potrebni posvećenost, ljubav i interesovanje. Želja za istraživanjem, potraga za novim zvukom. Ali ja ne tražim samo novi zvuk, ja pravim muziku koju bih privatno slušao.

 

Od koga mlad umetnik može da očekuje podršku?
– Uvek je teško, da li snimaš svoj album ili otvaraš firmu-pekaru-parfimeriju, uvek je težak početak i uvek izgleda kao da niko neće da ti pomogne. A što bi ti neko i pomogao? Prvo treba sam sebi da pomogneš, sam sebi da napraviš put. Usput, kako postaješ sve bolji, ljudi se sami nude i stigne i ta podrška. Najčešće tražim finansijsku pomoć od firmi, organizacija, učestvujem na konkursima… Nekad prođe, nekad ne, ali je važno da se ne odustane!

 

Vaše delo otkriva i oživljava zaboravljene i donekle zatrovane veze među državama Balkana i dokazuje da ovaj prostor ipak može da proizvede nešto kvalitetno i nezagađeno. Smatrate li da je to Vaša misija, dužnost ili naprosto rezultat rada?
– Iskreno, kad sam imao svoju prvu turneju po regionu, obišao sam Novi Sad, Beograd i Sarajevo. Kada sam video koliko ljudi zna i peva moje pesme, to je bio osećaj odgovornosti, ali i straha da moja muzika može da utiče na nečije mišljenje. Svaki izvođač ima odgovornost, ali ja se ne opterećujem time, već radim iskreno. Iskrenost je veoma bitna, ako stojiš iza svog rada, imaš i odgovor na svako pitanje. Lepo je što ima onih koji hoće da sarađuju, ima više pozitivnih ljudi koje ne interesuje nikakva politička kampanja, nego ljudskost. I druženje. A da li je čovek iz Albanije, Rusije, Srbije, Nemačke, Turske… pa svi smo mi ljudi.

 

U Vašoj muzici posebno se izdvajaju pesme nastale u saradnji s različitim autorima iz zemlje i regiona, pri čemu se čini da stvarate svojevrsnu intimnu mapu koautorskim delima. Koliko Vam udruživanje kreativnih energija pomaže u potrazi za ličnim izrazom?
– Nema ništa lepše od saradnje s ljudima, kad se podele energija i različita iskustva. Svako bi uradio nešto na svoj način, a kad se te ideje upare, kad se stvori sinergija, ispadne nešto treće, što je meni posebno interesantno. Oduševljavam se onim što se dešava u studiju ili na bini. Volim da sarađujem s ljudima, volim duete. Uvek će ih biti u mojoj muzici, a uvek ću ih tražiti i u tuđoj muzici jer to je prelepo.

 

S kim biste voleli da sarađujete, čija muzika je za Vas izazov?
– Ima ih dosta. Postoje tu i nerealne i realne želje. Voleo bih da sarađujem s ljudima iz celog regiona. Da li je to Edo Maajka ili Natali Dizdar… S druge strane, iz world music sveta Majra Andrade, Lian la Havas… Možda zvuči nerealno, ali ko zna.

 

Od kada ste počeli da se bavite muzikom, promenili ste nekoliko bendova. Sada ste solo izvođač. Koliko je teško pronaći dobru ekipu, ljude koji osećaju muziku na isti način?
– Bend je uvek posebna priča, teško je da se sve poklopi. To su ljudi s kojima provodiš mnogo vremena, isto kao s cimerom ili nekim iz porodice, pa nekad ne možete da se podnesete, a upućeni ste jedno na drugo. Uvek sam imao divne ljude oko sebe, da li u „Saint Louis Bandu” ili „Maraqyi”, a sad na kraju i kao Marko Louis imam ogromnu ekipu, od muzičara i tehničara do producenata. Stvarno je lepo kad možeš da nazoveš kolegu i kuma, brata… Mi smo mnogo bliski i srećni smo kad se družimo i putujemo, a imali smo veliku sreću da se svi nađemo.

 

Kako doživljavate savremenu muzičku produkciju u Srbiji? I kako gledate na sve veću popularnost trep muzike?
– Ima dobre autorske muzike i po regionu i u Srbiji. Meni je žao kad muzičari urade dobru muziku, izdaju dobar album i odmah očekuju turneje, da mogu da žive od toga, pa nakon kratkog vremena odustanu. I onda budu u senci. Drago mi je što ima muzike i što se kantautori trude da stvaraju kvalitetnu muziku, produkciju naročito. Što se tiče trep muzike, to je širok pojam. Da li je to trep muzika sa onim autotjunovima i nerealnim vokalima? Nemam ništa protiv toga, nešto mi se sviđa, nešto ne. Ali nemam neki komentar na to, možda ću i ja uraditi neku trep stvar, ko zna!

 

Jeste li se ikada pokajali što ste počeli da se bavite ovim poslom?
– Nisam se nikad pokajao što se bavim muzikom, već sam veoma zahvalan što me je put odveo u tom pravcu. Košarka je takođe bila moja velika ljubav, ali ja sam se vratio muzici i drago mi je što sam u tome. Nadam se da ću uvek biti tu gde jesam. Snimiću još albuma za deset godina, ako bog da, samo da smo svi živi i zdravi, da se družimo i da to radimo prvobitno zbog muzike. A sve ostalo će samo doći.

 

 

Novi zvuk

Marko Stojanović rođen je 1985. godine u Minhenu. U mladosti se bavio košarkom, ali po povratku u Srbiju počinje da stvara autorsku muziku. Pre svega, bio je član bendova „Maraqya”, „Black and White World” i „St. Louis Band”, a 2015. godine objavio je prvi solo album. Do sada je objavio solo albume „Shine on me”, „Beskraj”, „Uživo Dob 2017″ i „Euridika”. Marko Stojanović Lous na srpsku muzičku scenu donosi novi zvuk i svežinu kombinujući različite muzičke izraze i ostvarujući mnogobrojne saradnje sa autorima iz zemlje i regiona (Božo Vrećo, Struka, Reksona, Helem nejse…)

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar