Scena
24.02.2026. 19:36
Scena
26.02.2026. 23:26
Nebojša Jevrić
Urbane legende
Nova priča Nebojše Jevrića: Panta Providni
Studirao je vajarstvo na Likovnoj akademiji.
Pripadao "kojotima“ sa Terazijskog grebena.
Uobročio se na litar vinjaka dnevno.
A ni ostalo mu nije bilo strano.
Zvali smo ga Panta Providni. Toliko je bio mršav.
Od "kojota“ sa Terazijskog grebena malo je preživelih.
Oni koji su preživeli su se toliko promenili da ih niko ne može prepoznati.
Na Akademiju je retko išao. Uradio samo jedno raspeće u komadu mermera koji mu je poklonio najbolji srpski vajar Matija Vuković. Isus je imao veliku dečju glavu bez kose.
Taj Isus je prodat u Boru na izložbi "Krajinski krug“. Kupio ga je za dosta novca neki gastarbajter iz Beča.
Danima smo ga propijali u parkiću prekoputa Akademije.
Retko je jeo. Retko spavao.
Onda se izgubio.
Trideset godina niko ga nije video. Svi su mislili da je mrtav.
Pojavio se na mojoj književnoj večeri u galeriji "Beograd“.
Potrajalo je. Pilo se crno vino. Jedino Panta Providni i ja nismo pili.
Niko nije poverovao da je to on. Svi su mislili da je odavno mrtav. Ostario. Prepoznali smo ga po očima. Krupnim. Zelenim.
Pročitao najavu u novinama i došao.
U svitanje, devedeset pete, na vratima štenare, ćumeza, šteka u kojem je živeo Providni, pojavila su se tri krupna čoveka u crnim odelima. Crnim košuljama i crnim kravatama.
Na podu pikavci, prazne flaše, nedovršene skice budućih skulptura. Neoprane šoljice kafe iz kojih je rasla buđ. Stigao je pred zoru i spavao obučen pokriven prljavim jorganom.
Glad, rat, inflacija. Zle godine.
"Jeste li vi vajar Panta?“
"Jesam“, promucao je.
"Pođite sa nama!“
Panta je drhtao. Pokušavao da se seti šta se sinoć dogodilo. Ali imao je rupu u sećanju.
Auto veliki, crn, sa stranim tablicama.
"Došli smo po vas da nam uradite reljef Bogorodice sa malim Isusom.“
"Ali, ja nemam ni mermer ni alat...“
"Rešićemo!“
Ušli su sva četvorica u auto i ponudili ga viskijem.
Providni je otpio veliki gutljaj i prestao da se plaši.
Svi su ćutali.
Providni je pokušao da počne razgovor. Zaludu.
U Aranđelovcu su kupili metar sa metar i po, pedeset centimetara debeo mermer.
Kupili i alat.
Krenuli su prema pustom selu u Homolju.
Vozili su seoskim putem pored napuštenih kuća. Providni je pio viski i bilo mu je svejedno kuda idu.
Ispod Miroča stigli su do tri nove kuće kraj izvora. Jednake. U blizini rimske ruševine.
"Biraj!“
Panta je izabrao prvu.
Unutra zamrzivač pun divljači i ovčetine.
U podrumu bačva s vinom.
"Treba li još nešto?“
"Ne...“, rekao je Panta Providni.
"Mi idemo za Beč. Vraćamo se za mesec dana. Završićeš do tada!“
Za tih mesec dana nikog nije video.
Video je samo dvojicu neznanaca sa detektorom za zlato koji su se šunjali po ruševinama.
A i oni su pobegli kad su ga ugledali.
Viđao je samo šakale.
Lutao planinom i brao vrganje za gulaš.
Klesao lik Bogorodice.
Oko cene se nisu pogađali. A Panti je bilo dobro.
Legao je sa mrakom i ustajao u zoru.
Sećao se legende o Unamu, ukletom rimskom gradu kojeg su još Nemci, Francuzi, Obrenovići tražili.
Posle mesec dana su se pojavili.
Dolazili su iz Beča samo da love. Bili su u lovačkim odelima.
Ušli su u kuću da im pokaže šta je uradio.
Kad je ugledao lice Bogorodice, najmlađi je kriknuo, počeo da plače, da je ljubi i udara glavom u kamen.
Razbio arkadu. Potekla je krv po mermeru. Po licu Bogorodice.
"To je ona, to je ona!“
Njegovoj trudnoj ženi pukao je vodenjak. Vozio je pijan najbrže što je mogao. I udario u kamion. Poginula mu je trudna žena.
Lik Bogorodice koji je Providni isklesao bio je lik poginule žene. Za spomenik.
Kad se smirio, izvadio je krvavom rukom gomilu maraka iz džepa i gurnuo Providnom u džep. Nije brojao.
Nije ni Panta.
Sa prvom ekipom hodočasnika otišao u Jerusalim.
Ostao tri meseca dana. Tamo su ga krstili u reci Jordan.
Prestao da puši i pije.
Za književno veče saznao je iz novina i došao da nas vidi.
Nestao je kao što se i pojavio.
Komentari
