Nova priča Nebojše Jevrića: Podne

U kafiću prekoputa kockarnice sede kockari i čekaju da čuju koji aparat „daje“, a koji „ne daje“. U kockarnici mrak. Nema ni prozora, ni sata. Samo svetlucaju hipnotička svetla 24 časa dnevno.

Dečak iz Sarajeva, s Grbavice, imao je deset godina kada je s ocem ratnikom i majkom stigao u veliki grad. Smestili su se u podrum solitera, sažalili se na njih stanari. Bilo im je dosta bežanja, više nisu imali kuda da odu.

Rat je prošao, a oni su stigli u grad, veliki i bez srca. Teško se živelo, Beograd je bio pun sirotinje i prognanika s one strane reke. Dva dana nisu ništa jeli, samo hleb. Majka je poslala dečaka kod ujaka, radnika u propaloj fabrici, koji je i sam jedva sastavljao kraj s krajem, da uzajmi 20 maraka koje nije znala kako će vratiti.

Dečak je bio plavokos, nežan, tankog vrata i krupnih očiju. Treptao je kad god bi se začuo glasniji zvuk. Prolazio je pored kockarnice svaki dan. Tog dana je odlučio da svrati. Ušao je i zatražio da mu uključe aparat. Devojka koju su posle ispitivali morala je da mu uključi aparat, da ne bi dobila otkaz od gazde. Posle jednog sata izgubio je sav novac. Umesto kući, krenuo je prema Savi. Popeo se na drvo i obesio se. Telo su mu našli pecaroši.

Priča o njemu ubrzo je zaboravljena u kockarnici. Rulet je morao da se vrti.

Zoran iz Železnika, koji je imao veliki kafić, više ne dolazi u kockarnicu. Imao je dva infarkta zbog kocke. Oba za aparatima. Kad ga je strefio prvi, nije mu teško palo jer je u tom trenutku dobijao novac. Izvukao se i zaradio. Kad je imao drugi infarkt, gubio je. Taj nije preživeo.

Sećam se i jedne na prvi pogled normalne poslovne žene, majke dvoje dece. Imala je agenciju za nekretnine i u kockarskoj krizi je prokockala tuđi depozit za stan, 50.000 evra. Ona je bolje prošla, sada je u zatvoru.

Napolju je sunčano, žeže živistijan, gori nebo, blokovi, bleja, podne. Svaki čas neko sa novim informacijama dolazi iz kockarnice, u kojoj je uvek ista temperatura, u kojoj nema sunca, u kojoj je mrak. U kockarnicu ulazi devojka, zgodna, doterana i našminkana. Iako se na ulici svi za njom okreću, u kockarnici je niko i ne gleda. U njihovim očima postoje samo aparati. „Kurvo, svima daješ, samo meni ne daješ!“, čuje se lupanje o slot-mašinu.

Za susednim rulet-stolom Aca gubi i zadužuje se, sve je već isplanirao i razmišlja na koji način da proda svoj kompletan nameštaj. Kocka se i pita usput da li je neko zainteresovan: „Imam nov orman.“

U kockarnicu ulazi Ciga sa dečakom od pet-šest godina. Dečak ga vuče za ruku i moli da idu kući, mama će biti ljuta. Ciga se ne obazire i obraća se radnici:

„Uključi mi za sto poena, doneću ti posle pare. Ajde, vratiću ti sigurno. Evo, ostaviću ti malog u rem.“

A onda scena dostojna nekog Kusturičinog filma. Zagi, izbeglica iz Hrvatske, koji se maločas svađao sa slot-mašinom i udarao glavom o nju, razbija arkadu. Međutim, ne prestaje da igra. Ciga mu asistira i briše košuljom krv sa Zagijevog lica. Navija da Zagi dobije i časti. Pa da i on uplati jedan krug.

Već je mrak i kafić se napunio. Dane je dobio i časti sve goste pićem. Postoji samo jedna tema – kockarski vrtoglavi dobici i nezamislivi gubici, prepričavaju se urbani mitovi, skoro legende. Pričaju o političaru kojem je poznati kockar i mafiozo uzeo ženu zbog kockarskog duga. Posle sedam dana je vratio.

„Kad kockar gubi, organizam kao da je na heroinu. Kad dobija, kao da je na kokainu. Nije njemu svesno prijatno, ali on teži da ponovo bude u tom stanju“, priča navodno izlečeni kockar. „Jesi li na heroinu ili na kokainu? Ljudi misle da se kockaju da bi dobili, a u stvari se kockaju da zadovolje to lučenje hemije na koje su se navukli. Nije važan ni gubitak ni dobitak, važna je samo igra“, završava bivši kockar.

A dečaka iz Sarajeva davno su svi zaboravili. Njegovi su se odselili za Kanadu pa se ni njih više niko ne seća.