Nova priča Nebojše Jevrića: Pušenje

Cigare su opasna stvar. Stari robijaši su mi pokazali kako se od pikavca može napraviti sečivo. Zapaljen filter se stisne između nokta palca i betona i dobije se sečivo kojim je moguće iseći vene ili nečije lice.

Pukao od lutanja za vojskom, našao sam se na kraju rata u Bujanovcu. Iza mene je goreo put. Krenuo sam od Karinskog zaliva i stigao do Pećke patrijaršije. Onda je došao Bujanovac. Dokon, lokao sam po čitav dan. I slušao priče. Među njima je bilo mnogo onih koje nisu za priču. Ili tada nisu bile. Dok je rat trajao, nisam se plašio, a onda sam počeo da se plašim.

Pisce ubijaju nenapisane priče. Pisci su izuzetno nepouzdana populacija za čuvanje tajni. Dele sve sa svojim čitaocima. I ono što obični ljudi ne pričaju ni najboljim prijateljima.

Rat je izdisao kao velika ranjena zver. Bili su to njegovi poslednji ropci. Sad, na kraju rata, sreo sam prijatelje s početka rata. Oni su bili paranoični. A paranoja je prenosiva bolest. Počeo sam i sâm da prenosim paranoju drugima.

Pričao sam po rovovima o smrti Koste Pećanca, priču koju mi je ispričao od Prokuplja Zeka.

Kada je crna trojka došla po Kostu Pećanca, on im je rekao:

„Ova seda hajdučka glava nije zaslužila metak, nego kamu. Ima li ko od vas muda da zakolje Kostu Pećanca?“

„Imam ja, vojvodo“, rekao je najmlađi i najlepši od njih.

„Dobro, a sad sedite da večeramo, pa ćemo pred zoru do prvog potoka, kad udaraju vuci i hajduci. Ponećete glavu Kostinu na oltar otadžbine.“

Bili su to tvrdi ljudi, čitav rat u službi domovine. Voleli su da me slušaju kad pričam. Mnoge od njih sam poznavao. A mnogi od njih su čitali moje priče. Ali, nije im bilo svejedno. Glava mi je pucala. Odlučio sam da prekinem to sranje, da završim sa strahovima, da zaštitim porodicu. Paranoičan, kakav sam tad bio, verovao sam da i bližnje dovodim u opasnost.

Odlučio sam da se ubijem. Nepriznavanje poraza dovodi do njegovog dupliranja. Ili višestrukog uvećanja. Našao sam se između mesa i nokta. Strah se duplirao. Sav strah potisnut negde u neki fajl u mozgu. Krenuo sam od hotela prema šumi, ali nisam imao ništa od naoružanja. Ništa čime bih mogao TO da uradim. Put se peo prema brdu. Približavalo se podne. Na vrhu brega bila je zatvorena crkva. Ispred nje stari zvonik. Popeo sam se na vrh zvonika. Od konopca za povlačenje zvona napravio sam omčicu i stavio je oko vrata. Poslednju, mislio sam. Odjednom sam se smirio. Svi problemi su bili iza mene.

Samo da ispušim cigaru do kraja i sve će biti završeno. Nisam se bojao. Video sam zapaljene kuće, mrtvace, razrušenu zemlju. Obogaljene prijatelje. Dugo je trajao moj put. Od Karina i Benkovca, preko cele Kninske krajine, Like, Korduna, Konavala, Slavonije, Sarajeva, Peći, Dečana... Ređale su se slike. Rat sam gledao kao na filmskom platnu. Uglavnom, strah je nestao.

I, kada sam završio sa cigarom i spremio se da uradim TO – otkrio sam još jednu cigaru u kutiji. I ona je morala biti popušena. Dok sam pušio tu drugu cigaru, sve mi je postalo smešno.

I besmisleni rat, i moji strahovi, i samoubistvo. Setio sam se brata hrišćanina, koji mi nikad ne bi samoubistvo oprostio! Oca. Majke. Bojane. Setio sam se devojčice očiju beskrajno plavih, koja je čekala da se tata vrati iz rata i da joj priča bajke!

Ispušio sam poslednju cigaru i u džepu pronašao još jednu cigaru. Krenuo sam da pušim i odlučio da skinem konopac s vrata. Spustio sam se sa zvonika i krenuo u hotel. Ispričao sam Saletu Zolji šta mi se desilo. Sutradan smo zajedno otišli do crkve. Popeli smo se na zvonik.

Sale je ispričao ostalima. Uspeo sam i njega da uplašim. Za doručkom, sedeći za susednim stolom, neki meni nepoznat ratnik oštrio je nož.

„Još nije stiglo vreme, brate“, rekao sam mu, zagrlio ga i poljubio.

Zamolio sam Saleta da me slika s njim. Sale mi tu sliku nikad nije doneo. Ali, meni je već sve bilo smešno. Strah je prošao. Prvim prevozom otišao sam za Beograd.

Ne sedim u lokalima gde je pušenje zabranjeno. Tek ponekad se setim te cigare koja je bila u kutiji, a koju nisam video. A tajne koje sam tada posedovao odavno su postale javne.