Nova priča Nebojše Jevrića: Tihi vlasnici

Pričao mi je prijatelj, građevinski preduzimač:
"Kopali smo kanale cele zime za jednu poznatu firmu."
A novac nikako nije dolazio. Radnici su se gladni smrzavali. Sve urgencije i svi zahtevi za isplatu završavali su u kanti za smeće.
Onda sam odlučio da moram sve da preduzmem.

Ušao sam, bez najave, ignorišući sekretaricu, i bukvalno provalio u kancelariju.
Ne znam šta sam mu sve rekao. Jer radnici su tražili pare. A ja nisam imao novac da im platim.
U "Armani" odelu, sa "roleksom" na ruci i kajlom oko vrata, vlasnik me je samo slušao. Njegova slika se često pojavljivala u novinama. U društvu starleta i folk pevaljki.
I pokušavao da se smeška.

Tu je sedeo gospodin u sivom odelu, sede kose, u godinama, ali vrlo vitalan.
Ustao je i "vlasniku" odvalio šamarčinu.
Dotad naduvena mešina, skupila se u dnu fotelje.
Tihi vlasnik, kojeg nikad nisam video, ni pre ni posle, rekao je: "A tako ti radiš? U toku dana biće vam isplaćen novac."
I stvarno, novac je stigao. A fiktivni "vlasnik" je nastavio da daje izjave za novine i da se slika za tabloide.

Ko su tihi vlasnici?
Kako se zovu?
Da li imaju imena?
Ono što znam je da ih u medijima nema. Da ih u knjigama poreskih obveznika nema.
Da nisu u rukovodstvima stranaka.
Da su za javnost nedostupni i nepoznati.
Ali da nam sudbina od njih zavisi. Od tih ljudi u sivim odelima, sa podočnjacima. Ne razlikuju se od drugih građana koji prolaze ulicama ovog grada. Oni što znaju, ćute.

Transparentnost mogu da okače mačku o rep, sve dok partije ne objave od koga su dobili pare za kampanju.
Bojim se da je većina novca od "tihih vlasnika".
Oni su podizali kredite, pretvarali ih u marke. I posle toga, kao dužnički lobi, pravili inflaciju.
Oni, a mi ih ne znamo, odlučuju o našoj sudbini.