Očiju tvojih da nije…

Očiju tvojih da nije…


Napisati ljubavnu pesmu bilo je jedno, a publikovati je s posvetom voljenoj osobi nešto sasvim drugo, i često su takvi lirski oblici ostajali bez potpisa autora, a najčešće i bez eksplicitnog pominjanja kome su posvećeni

 

Pitanje kome su posvećene najlepše ljubavne pesme srpske književnosti može se činiti kao pozitivističko, biografsko, od efemernog značenja za vrednost neke pesme, ali se često iza njega kriju interesantne i intrigantne istorije bez kojih nastanak antologijskih pesama ne bi bio moguć.
Poznato je da su u antička vremena muze nadahnjivale pesnike i bile stalna inspiracija za nastanak najlepših lirskih izleta poetskih duhova prošlosti. U srednjem veku, mesto muza preuzele su dvorske dame, a pesnike su potisnuli muzičari, koji su komponovali i pisali poeziju koja je izvođena u pratnji muzičkih instrumenata.
Nakon Petrarke i njegovog „Kanconijera”, koji je otvoreno posvećen Lauri i platonskoj ljubavi koju je pesnik prema njoj osećao, u pogledu ljubavne lirike nastaje prava revolucija i geneza čitavih generacija sledbenika – petrarkista. Ni naši prostori nisu ostali imuni na takve pojave, pa se, na primer, u dubrovačkoj poeziji mogu pronaći pesnici poput Šiška Menčetića i Džora Držića, koji su, između ostalih, prepoznati kao prvi nastavljači takve struje ljubavne lirike na ovim prostorima.
Ali napisati ljubavnu pesmu bilo je jedno, a publikovati je s posvetom voljenoj osobi nešto sasvim drugo, i često su takvi lirski oblici ostajali bez potpisa autora, a najčešće i bez eksplicitnog pominjanja kome su posvećeni.

 

Čuven je primer poslednje pesme Laze Kostića, „Santa Maria Della Salute”, posvećene mladoj Lenki Dunđerski, ćerki imućnog trgovca, veleposednika i dobrotvora Lazara Dunđerskog, s kojom stari pesnik nije mogao da ostvari ljubavnu vezu. Smatra se, što zbog prepiske iz njegove zaostavštine, što zbog biografskih podataka, da je ova pesma posvećena Lenki, iako u samom tekstu nema direktnog pominjanja njenog imena, zbog čega pesma odiše univerzalnom lepotom i često se smatra najlepšom u srpskoj poeziji. Ipak, to što je ostala bez direktnih upućivanja nije značilo da će ova čuvena pesma ostati i bez konteksta i priče o tragičnom kraju Lenke, koji će kasnije postati povod različitim istraživanjima i interpretacijama.
Pored ovog, čuven je i gotovo sasvim istrošen u prepričavanju primer Radičevićeve ljubavi prema Mini Karadžić, Vukovoj ćerki, zabeležen 1847. u spomenicu, čijoj je popularizaciji umnogome doprinela izvedba Zdravka Čolića iz 1977. godine. Nemoguća ljubav između bolešljivog i siromašnog romantičarskog pesnika i obrazovane slikarke koja se krije u pozadini ove pesme postala je element koji gotovo po pravilu biva asocijacija na stihove: ,,Pevam danju, pevam noću, pevam, sele, što god oću”.

 

Nešto svežiji i manje poznati su neki primeri posveta iz poezije dvadesetog veka, koji katkad zaista znaju da budu suptilni i sakriveni, ali da istovremeno pokažu pravo lice pesnika i da nam kažu nešto više o samoj prirodi lirskog impulsa u čoveku. Jedan takav primer je pesma koju je Aleksa Šantić, prema rečima Crnjanskog, posvetio tetki njegove supruge Vide Ružić. ,,Ja imam jednu pesmu Šantićevu posvećenu tetki moje žene, jednoj lepotici iz Trsta, poznata familija. On je toliko bio jedan pažljiv čovek, on to nikada nije štampao”, kaže Crnjanski, ističući ukratko u jednom zapisu o Šantiću sačuvanom u Tonskom arhivu Radio Beograda svu suptilnost i pedantnost koje su odlikovale mostarskog pesnika.
U tom smislu, čini nam se da je najdalje otišao upravo Crnjanski, kod koga možemo izdvojiti bar dve epizode vezane za posvete lirskih pesama. Prva od njih, „Mizera”, prema svedočenju pesnika, ali i prema napomeni iz Lirike Itake, napisana je u Beču za vreme revolucije 1918. godine i posvećena studentkinji Idi Lotringer. Prema nekim pretpostavkama, pesnik je devojku upoznato tri godine ranije, posle povlačenja s fronta iz Galicije u Beč, zbog čega se u pesmi prepoznaje snažna opozicija na relaciji nekad-sad. Takođe, prepoznatljiv je ton odbacivanja svega salonskog, visokog i vitalističkog, koji pesnik moguće vezuje za emotivna stanja iz rata, te svojevrsne tuge i nesreće, odnosno upitanost da li je i ona kojoj je pesma posvećena i dalje na istoj melanholičnoj i tragičnoj strani.
Druga pesma iz Lirike Itake koju je Crnjanski posvetio jednoj dami je „Reljef sa likom Danta”, koju je pesnik namenio Anici Savić, ćerki Milana Savića, sekretara Matice srpske i potonjoj supruzi Hasana Repca, čuvenoj književnici, prevodiocu i helenistkinji. Zbog te posvete pesnik je imao problema s Micom Savićem, budući da otac nije mogao da podnese da se njegovoj (tada) neudatoj ćerki posvećuju kojekakvi stihovi. U Komentarima uz Liriku Itake Crnjanski beleži: „Prilikom svoje posete Matici, čuo sam, međutim, da jedan gospodin u Novom Sadu javno preti da će me kišobranom istući. To je bio Milan (Mica) Savić, stari otac mog druga, pesnikinje Anice Savić (Rebac). Stari gospodin bio je strašno ljut što sam jednu svoju pesmu u Lirici Itake posvetio njegovoj ćerki. Veli, to je skandalozna pesma. U njoj su kentauri, gole žene i slično. A sve to posvećeno njegovoj kćeri. Izlupaće me, kaže, kišobranom čim me na otvaranju izložbe vidi.” Konflikt Savić-Crnjanski rešen je tako što se pesnik, ne želeći da se sukobljava sa četrdeset godina starijim čovekom, povukao, zaključujući u Komentarima nakon tri decenije o svojoj pesmi da ,,nikad veća papazjanija o kentaurima, o Danteu, o golim ženama nije bila napisana nego u toj mojoj pesmi posvećenoj pokojnoj Anici Savić”.
Još je nekoliko antologijskih pesama posvećeno velikim ljubavima, poput čuvene „Očiju tvojih da nije” Vaska Pope, njegove prve pesme objavljene 1949. godine, koju je posvetio supruzi Haši, ili pesme „Zašto me uznosiš”, koja je nastala iz logorskog iskustva i objavljena u knjizi „Dnevnik zarobljenika 60211″, a koju je nadrealista Milan Dedinac posvetio svojoj izabranici Radmili Bunuševac.
Naposletku, sve lirske, a pogotovo ljubavne pesme zaista svedoče o momentima nadahnuća i suštinske emotivne povezanosti pesnika i teme o kojoj peva, i u najboljem svetlu potvrđuju ono što je svojevremeno Antun Branko Šimić izdvojio kao osnovu definiciju lirske senzibilnosti: „pjesnici su vječno treptanje u svijetu”. One u kojima su liričari ostavili pisani trag intime, dokaz svoje inspiracije, pak, samo nam potvrđuju moć reči i osećanja koja transponovana iz života u jezik poezije odjekuju, znače i pretrajavaju. O povodima drugih, u kojima nema eksplicitne posvete, poput, na primer, Njegoševe pesme „Noć skupja vijeka”, ostaje nam samo da nagađamo i da ih slutimo.

 

Pročitajte još: