Majka i kuma odvele su me šezdeset i neke prošlog veka u požarevački Dom kulture na koncert Đorđa Marjanovića. Naravno da su bile lude za njim i zvale ga „naš Vlačić“ jer je bio iz istočne Srbije, poput mog oca i kumova. Stajale smo, mesta za sedenje nije bilo. Pojma nemam šta je pevao, ali se sećam da su stajali i oni koji su sedeli. Jedva sam videla čoveka koji se kretao po sceni, samo sam nazirala da mu je kosa crna i da su mamine ruke znojave. Glas sam prepoznala, jer nije bilo te ploče koju moj otac nije vrteo na našem novom gramofonu.
"Đoka nacionale"
Nikada više nisam bila tamo gde je disao Đorđe Marjanović. Mnogo kasnije, kao mlada novinarka radila sam uvode za tekstove knjige „Bolja prošlost“ Petra Lukovića, gde sam baš uživala opisujući prvog „Đoku nacionale“, kako je bacao sako u publiku... Ma to me uzbuđuje i danas, iako sam posle shvatila da je Đorđe to video od Žilbera Bekoa. U tom smislu ja sam – „đokista“, član prvog fan-kluba bivše Jugoslavije, i nije mi svejedno kad pišem o jednom velikom rivalstvu između Đorđa i Mikija Jevremovića na polju zabavne muzike, rivalstvu sa kojim je, čini mi se, sve počelo da se kuva na ovim prostorima.
Đorđe i Miki bili su velike, ozbiljne pevačke zvezde i drmali su veliki i ozbiljan prostor zemlje koje više nema. U društvu kojim je vladala jedna partija bila je to jedina dozvoljena podela i ljudi su to iskoristili. Đorđe je bio deset godina stariji, rođen u selu kraj Kučeva, dok se Miki rodio u Beogradu. Imali su i nešto slično: nisu završili fakultete – Đorđe farmaciju, a Miki mašinstvo.
„Pun paket“
Kao stariji, Đorđe je prvi u tinejdžerskim godinama i čuo muziku sa Zapada koja je osvajala svet, a Miki je naleteo na muziku komšija, prevashodno Grka. Obojica su repertoarski bili slični, oslanjali su se na obrade planetarnih hitova stranih pevača, ali delilo ih je nešto jedva uhvatljivo: odnos prema životu i svetu. Što se to dešavalo na muzičkom polju bilo je zanimljivo, ali bezbolno. Jeste da su ih optuživali da kvare socijalističku omladinu, ali ni oni koji su ih karali nisu verovali u to.
Na čelu je bio Đorđe sa „đokistima“, u stopu su ga pratili Miki sa „mikistima“, da bi kasnije u trku krenuo i Krunoslav Kićo Slabinac. Dame su imale svoje male „dramedije“, ali narod nije imao potrebu da se baš hvata za gušu da li su bolje Lola ili Gabi, Karaklajićka ili Zubovićka... Spisak je dug.
Kod Đorđa i Mikija bilo je drugačije, bilo je pitanje života i smrti. Ko je bolji, ko bolje peva? Marjanoviću su zamerali da nema super glas, da je klovn na sceni, dok je Jevremovićev tenor komotno mogao da ode i u operu. Mnogo kasnije shvatiće se da šou-biznis nije samo tradicionalno pevačko umeće, već „pun paket“ scenskog umeća i kompletnog emotivnog doživljaja. Marjanovićevi fanovi bili su modernisti, a Jevremovićevi tradicionalisti, tako su ih doživljavali. Kao muškarci, obojica su bili privlačni na svoj način: Đorđe sladak, nasmejan, živahan, temperamentan sa dečačkim šarmom, a Miki baš lep, muževan, doteran do bola i često ozbiljan do tragičnosti u svojim nastupima. Takve su im bile i pesme.
„Đokisti“ i „mikisti“ zapravo su nastali kao odgovor na nerešive dileme u doba socijalističkog razvoja i konjunkture: treba li da se grabi napred, otvara prema svetu, ili ostane svoj na svome? Treba li čovek da žmuri ili da otvori oči? Da pliva ili da stoji na obali? Što se mene tiče, „đokisti“ i „mikisti“ bili su prve političke stranke, začetak podela u još uvek nevinom jugoslovenskom društvu.
Bolje od originala
Zar ti brojni festivali onog doba, „Zlatni mikrofon“, „Beogradsko proleće“, „Vaš šlager sezone“, Opatija, Zagreb, Niš, Split, pa sve do pevačkog karavana „Pesma leta“ nisu bili poput političkih kampanja? Nisu to bili festivali, već prave bitke. Glasalo se, a bogami i kralo na glasanjima. Kada Đorđe 1961. nije osvojio nagradu na „Zlatnom mikrofonu“, njegovih 7000 fanova su ga na rukama izneli iz sale Doma sindikata i odneli pred hotel „Moskva“ da im na haubi automobila peva cele noći. Jedna njegova pobeda na „Pesmi leta“ naterala je hrvatskog pevača Vica Vukova da kaže kako Đorđe pobeđuje samo u „srpskim sredinama“, što je Vukovu zapečatilo karijeru. Polarizacija društva naslućivala se i u tim davnim pevačkim nastupima, a dva srpska pevača imala su svoj dodatni „kleš“ u izboru pesama.
Đorđa je proslavila „Zvižduk u 8“, majstorska pesma Darka Kraljića, ali on je zahuktalo obrađivao i sam pisao tekstove za „Natali“ Žilbera Bekoa, „Beng beng“ Nensi Sinatre, „Milorda“ Edit Pjaf, „Mustafu“ Boba Azama, Dalidinu „Darla dirladada“... Obožavao je francusku šansonu, italijansku kanconu, ali i Dilana, „Bitlse“, „Enimalse“. Voleo je kožne jakne po uzoru na njih, igrao je na sceni, prvi skinuo mikrofon sa stalka i... to čuveno bacanje sakoa.
Od pesama domaćih autora ostaće besmrtne „Potraži me u predgrađu“, „Romana“, „Mene nema ko da žali“, „Devojko mala“, „Beograde“... I kada su bile tužne, njegove pesme su bile umiljate, urbane, nostalgične i umivene, dok je on na sceni sve to preživljavao, glumio, čak čitao o metodu glume po Stanislavskom. Smatra se začetnikom domaće rok muzike.
Mikija je proslavila pesma „Pijem“ Jorgosa Zambetasa, himna mnogih generacija. Pevač je bio sklon grčkom melosu, iako je njegova obrada „Kuća izlazećeg sunca“ grupe „Enimals“ bila toliko dobra da se našla na špici nedavne domaće serije „Tajkun“. Miki je pevao o porodičnim nesrećama u pesmama „Mama“ i „Tata, vrati se“, tada vrlo neuobičajene teme, kao da ga je naglo dohvatio „crni talas“ te 1966. I nastavio je u tom stilu sa velikim hitovima „Šta da mu kažem ko si“, „Lastavica gnezdo vila“, uz hitove koje je napisao Boris Bizetić „Ako jednom vidiš Mariju“ i „Kad bih znao da je sama“. Pevao je mirno, zatvorenih očiju, u monumentalnim sakoima, ne mrdajući. Neke njegove pesme inspirisale su budući turbofolk, ako sme tako da se kaže.
I tako su se „đokisti“ i „mikisti“ borili za svaki stih, frazu, triler kao da su kote koje treba da osvoje, kao da su bande „bladsi“ i „kripsi“ u predgrađu Los Anđelesa. Polemisalo se na koncertima, po kućama, slavama i kafanama. Takmičarski duh između „Bitlsa“ i „Stounsa“ ušao je na fini način. Ulje na vatru dodavao je i rivalitet između Toma Džonsa i Inglberta Hamperdinka, da sve to lepo padne na navijače Zvezde i Partizana, pa polako. Na folk sceni rat su započeli fanovi Lepe Lukić i Silvane Armenulić, onda Brene i Vesne Zmijanac, Cece i Jece, najzad Jale i Bube protiv ostatka srpske estrade.
Linija podele
Đorđe i Miki su, kad bi zaškripalo na domaćem terenu, odlazili u Sovjetski Savez gde su postigli nezapamćeni uspeh, koncerte pred 15.000 ljudi. Nećemo da brojimo ko je tamo bio bolji, ali Đorđe je često govorio da sovjetska publika kojoj smo se podsmevali uopšte nije bila mutava. Znali su sve hitove sa Zapada, ali su im naši pevači bili draži i bliži. Đorđe se i oženio Ruskinjom, jednom zauvek. Miki je imao dva braka. Umro je 2017, a bez Đorđa smo ostali nedavno.
Ko nije živeo u to slavno doba, kroz njihove pesme može da oseti tu tanku liniju koja će kasnije podeliti ljude na građane i nacionaliste, na urbo i turbo, lokalno i globalno, da se ovde zaustavim. Đorđe, Miki i njihovi fanovi zaslužuju veliko slovo: Đokisti i Mikisti.
