Scena
10.06.2021. 22:05
Nebojša Jevrić

Jelena Šalinić Terzić

"Odavno smo zaboravili da stanemo"

Jelena Šalinić Trezić
Izvor: Privatna arhiva

"Danas, u vremenu cvetanja novih tehnologija i savremenih načina izražavanja u polju vizuelnih umetnosti, govori se o slici kao preživelom mediju. Naprotiv, ona je živa i živi jednim intenzitetom koji nije postojao do sada. Izmoren vremenom i istorijom, naš doživljaj slike je celovit jer nam daje mogućnost nove nevinosti."

„Čovek kroz kretanje u prostoru i vremenu ostavlja tragove koji su ne samo dokument o njegovom radu i kreiranju okruženja u kome provodi život, već i tragove koji ostaju vidljivi duhovima osetljivim na nevidljivo. Tako se stvara jedna tanana geneza tkanja nevidljivih momenata iz istorije sveta koja je osnovna hrana umetnosti. Priroda je izrazito složena i komplikovana, a dragocena čoveku za razumevanje sopstvenog života“, kaže Jelena Šalinić, slikarka i omiljeni pedagog svojih studenata.

Vi oblikujete odsudni momenat nastanka čoveka. Momenat koji je baš to, samo momenat i – zato večan.

„Taj odsudni momenat nastanka čoveka je tajna koja zaokuplja stvaralačke zanose generacije umetnika, čitave istorijske epohe, umove filozofa i pesnika. On je konstanta u sveukupnom izučavanju svih pojavnih manifestacija ljudskog ponašanja i delanja. Možda taj momenat intrigira moju pažnju upravo zato što je neponovljiv, aksiom u kome je tajna definisana i zaključana jednom i zauvek. To je početak, a početak je samo jedan... Samo jednom biću data je prilika da prvi put vidi svet, zapravo čudo sveta, da ga oseti i doživi kao prostor nepoznatog u kome se ostvaruje njegova egzistencija. Ponekad pomišljam da je čitava umetnost potraga za čistotom i nepatvorenošću tog momenta, nostalgično sećanje upisano u najtananije pore našeg duha, da je umetnost spomenik tom trenu, jer ʼzaista sve je tren samoʼ.

Čovek kroz kretanje u prostoru i vremenu ostavlja tragove koji su ne samo dokument o njegovom radu i kreiranju okruženja u kome provodi život, već i tragove koji ostaju vidljivi duhovima osetljivim na nevidljivo. Tako se stvara jedna tanana geneza tkanja nevidljivih momenata iz istorije sveta koja je osnovna hrana umetnosti. Priroda je izrazito složena i komplikovana, a dragocena čoveku za razumevanje sopstvenog života. Zato umetnost pomaže da se do nje stigne nekada neposrednije i spontano, ʼumetnik čini da nevidljivo postane vidljivoʼ jer ʼrazgovor sa prirodom ostaje za umetnika conditio sine qua non. Umetnik je čovek, i sam priroda i deo prirode u prostoru prirodeʼ (Pol Kle).

Taj momenat nastanka čoveka bio je momenat istinskog života koji nije bio osenčen senkom smrti, momenat koji je pun vibracija nesaznatljivih današnjem ljudskom umu. Spoznaja smrti, zapravo odlaska u nepoznato, u nešto iz čega nema povratka, u tajnu, dodala je novu dimenziju životu samom. Zato se na čudan način upravo u tom momentu nastanka prepliću vidljivi život i nevidljiva, još uvek, smrt. U tome je zagonetka vremena i trajanja. Jedan od najvećih izazova za Umetnost.“

Slika je istinit, oduvek slućen i nikada viđeni svet. 

„Slika je svet. To je oduvek tako. Bez obzira na nemogućnost jasnog definisanja na samom početku ljudskog postojanja kroz umetnost, čovek je odmah otkrio da je slika svet, još na pećinskim crtežima. Jedan beskrajno raskošan i celovit svet, koji živi kao poj zahvalnosti Tvorcu zbog izuzetnosti njegovog dela. Danas, u vremenu cvetanja novih tehnologija i savremenih načina izražavanja u polju vizuelnih umetnosti, govori se o slici kao preživelom mediju. Naprotiv, ona je živa i živi jednim intenzitetom koji nije postojao do sada. Izmoren vremenom i istorijom, naš doživljaj slike je celovit jer nam daje mogućnost nove nevinosti. Pogledati svet očima tek započetog života, pustiti da prostruji bićem bez osmišljavanja postupaka. Slika je i danas upravo ono što je oduvek bila, proces, dugog ili kratkog trajanja, onakav kakav umetnik dopusti da bude. Da li mogućnost čuvanja stanja neviđenog sveta u jezgru slike može da postoji u trenutku kada je sama ideja tajne ugrožena, rekla bih više nego ikada?

S obzirom na to da je intelekt put do tajne, a intuicija njeno predvorje, sam pojam viđenja ili neviđenja slike moramo sagledati iz konteksta stvaraoca, onog koji veruje da činjenjem održava dah života, da svedoči život svojim delom. Slikarstvo, slika, ima svoj jezik čijem korišćenjem se ulazi u ukupan prostor umetnosti jer umetnik je ʼtvorac na zemlji, i tvorac unutar celine, što znači tvorac na zvezdi pod zvezdamaʼ. Povezanost slutnje i istinskog života u slici manifestuje se izazovima vraćanja iskonu, stanjima pre iskušenja koje je donelo vreme. Transformacije jezika slike su dokaz ne samo traganja i procesa stvaranja, već osvajanja slobode bez koje je nezamisliv istinski život. Ekstaza izazvana viđenjem stvari u slici ostaje površna avantura ako je ne prati preobražaj duha. Slutiti ili videti? To nisu dileme, već konkretna stanja koja zavise od siline zanosa kojim slikar živi.“

Crtež Jelena Šalinić Trezić
Izvor: Privatna arhiva

Potez otkriva ono skriveno beline papira, onu upisanost grafita stene s one strane papira.

„U svetu u kome ʼperceptivna gramzivostʼ oblikuje čovekov doživljaj stvarnosti, teško je posvetiti vreme analizi jednog prizora u kome igra otkrivanja i skrivanja, oblikovanja beline i zanos belinom funkcioniše kao u delu recimo Pola Sezana, po principu minimalnih pomeranja zrelišnih tačaka u radu na jednom prizoru. Takav proces dovodi do neslućenih vizuelnih senzacija koje su i danas okosnica žive filozofske diskusije o mogućnosti ili nemogućnosti slikarstva. Pitanje beline je pitanje odnosa prostora slike i realnog prostora. Za mene ono se manifestovalo u seriji crteža u kojima se bavim prirodom i u kojima je priroda ambijent nekog dešavanja, zapravo pojavom stene koja svojom raskošnom teksturom i ubedljivom dominacijom u prostoru postaje izazov za ʼproveruʼ, ʼpotvrđivanjeʼ ili ʼosporavanjeʼ u realnom prostoru slike, dakle beline, likovnim jezikom koji je pre svega zasnovan na govoru linije i boje. 

Stena kao prirodna formacija uvek poseduje određenu pikturalnu lepotu, ali i neki ʼurođeniʼ grafizam koji su prirodan put prema likovnoj analizi. Iznikla iz zemlje, probuđena kao krik tektonskih kretanja i magmi, stena postaje sabiranje linearnih tokova kamena i vazduha koji je ophrva, neba i zemlje. To je spoj koji je zadat još u iskonu i koji traje. Upravo taj anagogijski karakter prizora bio je izazov da crtežom isтražim deo antropoloških konstrukata u odnosu čovek priroda. Kakva je danas ta relacija? Koliko je čovek u stanju da vidi lepotu koja definiše njegov svet kao poseban i jedinstven? Da li energija kamena u liku stene-planine kojom se ista nadnosi nad zemljom može da uznese ka sferi božanskog i koje su moći crteža i slike u tom poduhvatu? Konačno, koji je konkretan smisao otkrivanja i skrivanja beline u tom izazovu? Koristeći crtež u slikarskom procesu, ja uvek preporađam sopstvenu percepciju upravo zbog njegove moći da otkriva teurgijske tokove misli i snage da isprati put umetnikove svesti od propadanja do ejdetskog stanja bića.

Baveći se prizorom stene u slici, razmišljanje je teklo od pokušaja da se shvati kako nešto što je simbol stamenosti i moćnog mira može istovremeno da evocira kretanje. To je jedna od zagonetki koju pokušavam da osluškujem kroz uskovitlane prepletaje linija koje su glavna armatura i vizija mog crteža i kroz žive zvukove boja koje su prirodno srođene sa linijom. Tekstura koja je posledica ovog ukrštanja delimično otkriva moć i snagu kamena, odnosno njegovog unutarnjeg lika. Prizor kamena koji tka stenu unosi dilemu u crtež: kako vreme stvara prizor čineći ga dominantnim u određenom, realnom prostoru, a skriva njegovu snagu u sloju bića koji jedino umetnost prepoznaje? Linija vidi, linija zna i otkriva tokove misli same prirode. Ona održava slikarev duh budnim u igri prepoznavanja prostora iza i ispred prizora.“

Sve je toliko mirno, zaustavljeno u jednom kadru između onog još-ne-čovek i više-ne-čovek, u jednoj beskrajnoj traumi ljudskog bića.

„U posmatranju kamena i stene postoji jedan specifičan trenutak u kome se može prepoznati i analizirati i jedna sasvim izvorna trauma ljudskog bića, a to je opčinjenost sopstvenom krajem, propadljivošću i konačnošću. Život nasuprot smrti ili smrt nasuprot životu. Stalna isprepletanost i ustreptalost između erosa i tanatosa. Napetost u kojoj je moguće prepoznati i opravdanje za postojanje i opstajanje umetnosti. Jedna od svega nekoliko velikih tema koja nema kraja i koja je uvek prisutna u umetnosti kao otisku stvarnosti. Stena je svojevrsna lobanja ovog sveta u kojoj svakog trena prepoznajemo sopstveni lik. Mir kojim ona zrači je snaga koja mene u procesu rada vodi i raduje mogućnošću susreta sa tajnom. Tajnom bića i nebića. Takva tema pruža izuzetan raspon u načinu rešavanja, likovnog sublimisanja teme. Likovni jezik se u procesu rada ʼsamʼ transformiše i pruža u najneočekivanije rukavce te velike reke pod imenom Slikarstvo. Okružen prirodom, i sam deo prirode, čovek postiže u velikoj traumi i radosti života da bude konstantno iskušavan njenom lepotom i surovošću istovremeno. Da li je to uspeh ili prirodno stanje stvari? Boja i linija beleže sva iskustva promena u sveukupnom opstajanju slikarstva. Ponekad pomišljam da je rad svakog umetnika svedočenje o nemoći ljudskoj pred likom Tvorca ili pak mala radost pred otkrićima koje nama slikarima dodeljuje sopstvena unutarnja snaga u onoj meri u kojoj smo u stanju da je gajimo. Za mene je slikarstvo inače otelotvorenje mira i tišine, ne samo zbog svoje fizičke prirode, već i zbog mogućnosti negovanja jednog jezika satkanog od metafora virtuelnih i filozofskih. Taj govor u mom radu biva probuđen pogledima na svet brda, stena, planina, naborima na telu predela gde sve ima svoje značenje, gde sve samo po sebi predstavlja izvor energije ʼkao kamen napunjen udarom groma ili biljka koju stvara sunceʼ. Za liniju i njeno prirodno htenje da hirovito osvaja belinu rasprostirući se njome, rušeći je i uvodeći u nove kontekste svet slike je polje različitih interakcija između boje i površine, teksture i svetlosti, prostora i kompozicije. Cilj je upoznati stenu, prirodu i čoveka onakvim kakvi su od postanka sveta, i pustiti da boja i linija otelotvore svetu istinu.“

Jelena Šalinić Trezić
Izvor: Privatna arhivaJelena Šalinić Trezić

Vaše slike govore: Prah si i u prah ćeš se vratiti!

„Ova drevna biblijska istina rasprostire se iznad svega što radimo, radim. Nemoguće je da umetnik ne razmišlja o smrti, kraju. ʼDoći će smrt i imaće tvoje oči“, pesnik to zna i snuje, živi sa tim rečima u koje je pohranio sve istine. Kroz sve cikluse kroz koje je prošao moj rad do sada, bez obzira na dominantnu temu provlači se i razmišljanje ili pokušaj razmišljanja o smrti. Ne kao pandanu ili odsustvu života, već o smrti kao stanju stvari, sadržaju života. Izazovu na život i smrt suprotstavlja se težnja ka trajanju. Zategnute odnose između tih sila u igru prevode linije i boje, prostranstva likovnosti koja ovaploćuje prirodan poriv prema nastavljanju trajanja. U sažetom obliku, razmišljam da bi ovako mogao biti opisan celokupan čovekov život, bilo kog čoveka. Svakog čoveka, umetnika. Namera da se istraži smrt uvek je osuđena na krah jer smrt se ne može istražiti. Upravo zbog toga uplićem je u linije i boje da one progovore o njoj.“

U pozadini tenzije tananog i robusnog, na Vašim crtežima odslikava se trojstvo čovek–priroda–božansko.

„Čovek je deo prirode, priroda je deo božanskog, sve je u jednoj neraskidivoj vezi koja funkcioniše od iskona. Način da istražim tu vezu je najpre crtež. Slikar je onaj koji živi sa crtežom. Konstantno crta i stvara, i kod mene se sve odvija u tom večnom trenutku. Specifičnost momenta se uzima kao okidač za određenu ideju, onu koja se u crtežima postepeno razrađuje u ciklus. Prirodni tok slikara je da se bavi crtežom, ali za mene on postaje medij koji me potpuno obuzima. Grafit, olovke u boji, akril, grafitni prah, kolaž, sve su to materijali i tehnike sa kojima je potrebno razviti jedan prisan odnos, jer svaki od njih ostavlja svoj specifičan zapis na platnu ili nekoj drugoj podlozi. Jedna ista ideja može imati drugačiji prizvuk ako se ovekoveči u našoj ravni sa dva različita materijala. Baš iz tog razloga ističem kako umetnik mora pažljivo da osluškuje sebe i da izabere ono sredstvo kreacije koje će od slikarskog dela napraviti poeziju.

Oči jesu ogledala naše duše. Duša se potom prenosi na platno i duboko skrivene istine postaju motivi koji otvaraju fioke čovekovog uma. Slika postaje svetionik koji sija za buduće izgubljene, a umetnik onaj koji pokušava da nas podseti na bitnost trenutka u kojem jesmo. Odavno smo zaboravili da stanemo i istinski pogledamo kretanje koje se dešava oko nas. Umetnik gleda te znakove pored puta izmamljujući osmeh ili žmarce, pitanja i ponekad odgovore. Koliko smo u stanju to da shvatimo i sa tim da živimo?

Iz ciklusa u ciklus ulazim istražujući stvarnost sa kojom jesmo, nešto što bih nazvala ʼSve-jednoʼ. To je taj neki trenutak kada se dotiče istina koja je svima nama bitna. Sa kojom smo osuđeni da živimo. Ponekad to je zagledanje u vezu čoveka sa prirodom i božanskim, ponekad je opservacija prirode kojoj se uvek vraćamo kao vrhunskom i najvećem učitelju… Uvek su to duhovne avanture koje pretiču mimezis. Mimezis je polazna tačka koja po prirodi slikarske umetnosti biva savladana i marginalizovana kao problem. Jedino kada dobije status metafore u vidu znaka, svoju duhovnu funkciju ona preživljava.“

Opisujete treperenja, tanane vibracije, podrhtavanja, sudare nevidljivih sila i tokova, prostiranje energetskih polja, ali i nedokučivost vremena utkanog u materiju kamena. 

Nedokučivost vremena koja je utkana u materiju kamena konstanta je u mom radu. Rekla bih da sam je rasvestila za sebe ciklusom ʼKratki rezoviʼ koji je zasnovan na opservaciji jednog stenovitog brda u Sićevačkoj klisuri. Upravo u tom ciklusu raskrinkavajući grafitom i svečani i zanosno sumorni poj sivila koje raste na steni pokušala sam da prenesem u svet crteža i slike svu veličanstvenost odnosa kamena i vazduha u prostoru kosmičkih vibracija. Ti odnosi gotovo potpuno eliminišu čoveka, svode ga na minimum, na posmatrača u liku umetnika koji zanet njihovom silinom opstaje u želji da oseti i trajno doživi tu vezu.

To je bio i moj motiv, ponavljanje prizora iz rada u rad, minimalno kretanje prema i od njega bilo je način da ushićenost viđenim, ali i idejom slobode i njenom ni sa čime uporedivom lepotom prenesem drugom čoveku. Čovek je prisutan i odsutan istovremeno. Poruka je da njegovo prisustvo nije neophodno svetu u kome obitava, ali da može taj isti svet da oplemeni ukoliko prihvata da svet oplemeni njega. Ta veza uvek i iznova u mom radu otkriva svu složenost i veličanstvenost prirode. I svakako, pre svega njenu nedokučivost. Jednostavni linijski pokret koji miruje u sebi, kako bi rekao veliki Pol Kle.

U raznim ciklusima različita likovna vrenja iznose u prvi plan ideju. Ponekad je način da se predstave ta osetljiva energetska polja u kojima smo isključivo linija. Čista, svedena na kretanje i definiciju prostora ona u ciklusu ʼTreperenjeʼ dinamičnim i minimalističkim pojavljivanjem, više odsustvom nego prisustvom govori o mojoj zaokupljenosti belinom i njenom moći. O kontrastu živog i neživog sveta linija svedoči energijom kojom živi u svetu vidljivog i u duhovnom, umetnikovom svetu.

Crtež Jelena Šalinić Trezić
Izvor: Privatna arhiva

Koliko Vaš pedagoški rad na fakultetu utiče na Vaše stvaralaštvo. Koliko učitelj utiče na učenika, a koliko obratno.

„Rad sa studentima je vrlo živ i kreativan proces koji obavezuje na obostranu saradnju i razumevanje. Mladost je prirodno energična i kao takva mene uvek inspiriše i nadahnjuje. Razmena iskustava i intenzivno posmatranje razvoja mladog čoveka u svetu slikarstva proces je u kome se ogleda neprekidno taj odnos učitelj–učenik. Učimo jedni od drugih, poštujući individualnost i iznad svega probleme kao svoje najveće prijatelje, kako je to Sokrat odavno definisao. U svim vremenima obrazovanje je bilo važno kako za sve tako i za umetnike. Danas, u vreme globalnih promena uslovljenih pandemijom, istakla bih da je posebno važno ne izgubiti vezu, kontakt čoveka sa čovekom u jednoj živoj komunikaciji koja jedino može da dovede do rezultata koji su neophodni da bi se mlad umetnik kasnije razvijao samostalno, po okončanju škole. Poštovanje različitosti i uporan rad jeste ono što je konstanta u komunikaciji profesor–student.“ 

Šta mislite o situaciji u savremenom srpskom slikarstvu?

„Savremeno srpsko slikarstvo je, i pored toga što ga čini rad vrlo talentovanih autora, u nekoj vrsti izolacije i umora u odnosu na svet. Trenutni zanosi često podležu iskušenjima svakodnevice tako da imamo slučaj da nešto što je trebalo da ima uzlet i uspeh često ode stranputicom. Umetnici su prepušteni sebi kao što su oduvek i bili, ali možda ne u tolikoj meri koliko je to sada slučaj. Neka vrsta nedorečenosti koja je deo celokupne kulturne politike na ovim prostorima, a u poslednje vreme gotovo i potpunog njenog obesmišljavanja, umarajuće deluje na likovnu scenu Srbije. Svest da smo sami često ne može da nadomesti podršku kulturi i umetnosti koja je potrebna da bi se ona razvijala kao deo opšteg civilizacijskog toka. Dah provincije koja gaji netrpeljivost prema različitostima umesto da ih razvija i promoviše slika je i današnjeg trenutka u likovnom životu ovde.“ 

Kakve su novosti iz Vaše majstorske radionice?

„Stena je i dalje ono što privlači moj likovni govor. Ovog puta to je veza kamena i vode, koja je iskonska i još uvek moćna, autentična kao prirodni spoj. Nešto što stalno teče i prolazi i materija koja opstaje i stoji. No, ovoga puta voda je Stiks…

Hladnim pogledom stene traže svet koji zapljuskuju hladne vode Stiksa. Čovek je u svojim milenijumskim putovanjima ovim svetom činio sve da prirodu ispituje i zagleda, da je istraži i iskoristi detaljno i apsolutno. Danas je svoje podvige doveo do kraja, do granica, do mračnih voda Stiksa.

U crtežima koji prethode ciklusu ʼStiksʼ gledam u stene kao u rezervoare lepote i energije, slike moći prirode koja zabludele ljude još uvek želi da vodi prema koridoru izbavljenja i iskupljenja kroz umetnost. Stena je okamenjeni uzdah prirode spreman da se odupre izazovu vremena strpljivije od zemlje i vode, ona je prostor između tih elemenata na kojima počiva čovekov opstanak vekovima, prostor koji svetlost i voda oblikuju, a zemlja hrani i čuva. Te saveze čovek danas postojano ruši i povređuje bez daha dovodeći svet oko sebe do granica, do hladnih voda Stiksa. Ta granica se jednom prelazi, htonska je, znamo, iza je svet nepoznanice i nemira, drugi svet…

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

"Anarhizam je dokrajčio ideju renesanse"
Petar Mošić

Intervju - Petar Mošić

30.05.2021. 14:16

"Anarhizam je dokrajčio ideju renesanse"

"Danas se obezvređuje i banalizuje sve što ima neku moralnu i duhovnu vrednost. Zato osećam potrebu da kao likovni umetnik napravim iznenadni vrednosni obrt svojim stvaralaštvom i delovanjem na javnost. U krahu individualizma, duhu kolektiva treba kao u ogledalu suprotstaviti snažne figure i slike, ali malo ko to sada može i želi."
Close
Vremenska prognoza
clear sky
25°C
18.06.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve