Priče "kraljice horora"

Preporuka za čitanje: Deseti krug pakla

Marijana Enrikes, rođena u Buenos Ajresu 1973. godine, argentinska je književnica i novinarka, jedna od najvažnijih savremenih pojava na južnoameričkoj književnoj sceni. Deo je skupine poznate pod nazivom "nova argentinska proza“, kojoj, između ostalih, pripadaju i Samanta Šveblin, Arijana Harviks, Selva Almada, Gabrijela Kabeson Kamara...

Književnošću je počela da se bavi pod uticajem Stivena Kinga i H. F. Lavkrafta, a svoj prvi roman napisala je u 19. godini. Diplomirala je novinarstvo i komunikologiju na Nacionalnom univerzitetu "La Plata“, a radi i kao urednica časopisa "Página/12“. Za svoje književne uzore Enrikesova navodi, pored navedenog dvojca, još i H. L. Borhesa, Edgara Alana Poa, Manuela Puiga, Huana Karlosa Onetija, Toni Morison, Dž. G. Balarda koji su svi zajedno imali veliki uticaj na njeno stvaralaštvo.

Najistaknutije mesto u opusu ove autorke zauzimaju zbirke kratkih priča: "Opasnosti pušenja u krevetu“, koju ovde predstavljamo i koja se 2021. našla u užem izboru za Međunarodnu Bukerovu nagradu, i "Sve što smo izgubili u vatri“. Ova njena dela prevedena su na srpski, a uskoro očekujemo prevod njene kratke proze "Sunčano mesto za mračne ljude“. Za roman iz 2019. "Naš deo noći“ dobila je prestižnu nagradu "Eralde“ za najbolji objavljeni roman na španskom jeziku. Prevedena je na dvadeset jezika.

Poznata je kao "kraljica horora“ po svojim delima fantastične, horor i gotičke književnosti.

Kazuo Išiguro napisao je za Enrikesovu nakon čitanja "Opasnosti pušenja u krevetu“ da je to nešto najuzbudljivije što je otkrio u oblasti pripovedne proze u poslednje vreme, a njemu slobodno možemo verovati.

Dvanaest priča koje čine ovu zbirku u svakodnevni život savremene Argentine spušta jezivo, onostrano, paranormalno, devijantno, demonsko, psihički bolesno, socijalno neprihvatljivo ponašanje književnih likova, u vidu ekshumacije leševa, smrtonosnih kletvi bačenih na ceo kvart, kanibalizma, moćnih vračara, pojavom divljih pasa džinovske veličine, kao iz krvavih mitova, koji proždiru ljude, uspaljenih tinejdžerki koje se bave magijom, problematikom nestale dece u velikim gradovima, ali i nestalim sugrađanima za koje se ne zna da li su mrtvi ili živi i gde im je grob. Vide se uočljive klasne razlike između bogatih i siromašnih, kao i nemoć policije da se u bipolarnom okruženju bavi svojim poslom. Od metafizičkog i onostranog, autorka aterira u političko srce tame, govoreći o nestalima, uklonjenim od strane režima jezikom noara i horora, kao kompenzacijom za odsustvo istine.

Da li su to tinejdžerke koje su svog rok idola obožavale na iščašen način i nastavile nakon njegove smrti, posetivši njegov grob s hermetičnim planom, ili je u pitanju skelet tromesečne bebe, koja je u svojoj posthumnoj egzistenciji naučila da hoda, slike su koje nam pokazuje Marijana Enrikes koje nas istovremeno dovode do ekstaze i sablazni.

Svakodnevica u Argentini stoga nije spokojna, pitoma i nevina. Iz njenih voda vije se sumpor i plivaju govna civilizacije, neke su vode duboke poput bezdana, a druge plitke bare, iz njenog vazduha kola dim zapaljenih stanova, iz zemlje vulkan od koga se ne može prodreti u masovne grobnice protivnika diktature.

Utvare, žrtve političkih progona, mučenja i ubistava kreću se među živima, ukazujući se odabranima, odbijajući da odu dok se ne otkrije istina o njihovoj smrti, o brodolomima realnosti, koji nas hipnotički plaše i privlače.

"Pisanje knjige je terapeutski proces, pomaže vam da bolje razumete sebe"