"ORESTA U MOSULU" Osveta ili oprost - šta je moguće, a šta nužno?

Koje su sličnosti antičke Troje i današnjeg Mosula? Gde počinje demokratija društava čija se ekonomija bazira na nafti, koju neki drugi, nama daleki ljudi plaćaju svojom krvlju? Šta znači biti "civilizovan" u svetu globalizacije? Zašto se ljudi nasilno i mučki ubijaju? Da li se to uvek dešava tamo negde? Ima li kraja začarnom krugu nasilja, po principu oko za oko? Da li je strašnije fizički istrebiti neistomišljenike ili im ubiti duh, život, svakodnevicu? U čije ime? Za koga? Ko je žrtva? Treba li se svetiti ili oprostiti? Da li oprost uopšte moguć?

Uprkos prvobitnom očekivanju, predstava "Oresta u Mosulu" belgijskog NTGenta, koja je otvorila ovogodišnji Bitef festival, ne daje odgovore na ova pitanja. Samo ih postavlja na tron dileme sa kojeg ih je i dalje nemoguće ignorisati. I to neuvijeno, nedvosmisleno, brutalno krvavo i realistično, ali slojevito i multimedijalno.

Zar je drugačije u današnjem svetu i moguće?

Orestija nije samo jedina sačuvana antička tetralogija i jedna od najvećih tragedija ikada napisanih, već i mit o osnivanju civilizacije, o dobu kada su začarani krug krvne osvete i princip oko-za-oko, zamenjeni principima pravde, integracije i pomirenja. Milo Rau, jedan o najradikalnijih i najprovokativnijih svetskih reditelja današnjice, zadržava antičku grandioznost tragedije, ali je smešta u današnji Mosul i dovodi u vezu sa savremenim problemima. U njemu, s iračkim i belgijskim glumcima, postavlja drastično adaptiranu i skraćenu verziju Orestije i potom je celu snima.

Filmovane postavke pojedinih scena potom prepliće i prikazuje publici u pozorištu, dok istovremeno iste te scene glumci ili paralelno igraju, ili komentarišu, preispituju i objašnjavaju kontekst, daju subjektivno viđenje i emocije, intimne i privatne sopstvene životne priče, ali i priče glumaca iz Mosula. Na taj način Rau gradi koncepcijski složenu, višelslojnu, multimedijalnu priča u kojoj poredi propast Troje i propasti Mosula, kojeg je nakon brojnih građanski ratova, dikatorskih vlasti i "spasilačkih" invazija SAD, na kraju dokraju dokrajčila Islamska država.

Međutim, uvodi i zanimljiv koncept, odavno poznat novinarskim krugovima i ratnim izveštačima - za dobru priču potrebno je dovoljno se približiti. On je svoje glumce odveo baš na mesto zločina. U srce tek oslobođenog Mosula, iz kojeg je godinama i sam izveštavao.

"Uslikati fotografiju fabrike čelika od spolja ne govori ništa, morate da uđete unutra da biste videli kako ona funkcioniše. Isto moramo da uradimo i kada istražujemo svet", rekao je Bertold Breht, a Rau se tog pravila pridržava.

https://www.youtube.com/watch?time_continue=40&v=iHRImJUafQo

Priča predstave "Oresta u Mosulu" nije samo adaptirana savremena priča o Eshilovoj tragediji, o tragičnim sudbinama kralja Agamemnona, proročice Kasandre, Ifigenije... Priča je to o svim žrtvama nasilja. O nasilju koje je lako osuditi jer su posledica brutalnih terorista i ekspremista, ali i onih kvazi demokratski obojenih. Priča o žrtvama ideologija i ekstremnih religija, žrtvama koje su se našle na granici dva sveta - onog u kojem podređeno smatra da je sudbina od rođenja zapečaćena, kao proročanstvom u Klitemestrinom snu i onog koji smatra da je krojač svoje sudbine, a koji ni ne primećuje da generacijama grca u vrtlogu ponovljenih i isceniranih tragedija.

I onda veliko finale... U trenutku kada Eshil nudi izmirenje, uvodi prava pravdu i demokratiju, Rau pravi naglu inverziju i radoznalo pita likove, glumce, publiku: Da li su ovi ideali uopšte mogući u savremenoj, potpuno razorenoj političkoj zajednici? Da li je, na kraju krajeva, i u kojoj meri empatija uopšte moguća kada eksplozije, krv i raskomadana tela gledamo putem interneta?

Da li smo spremni za oprost?

Da li smo civilizacijski napredovali od Troje...?