PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Partija pokera

PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Partija pokera


Lijać, Zverac i Tarzan su odrasli zajedno u Ciganskim rupama. Tarzan je bio za glavu viši od ove dvojice, ali sirovina koja se uvek sama nameštala. Bio je najviši Ciganin na štajgi i često je prebijao kamenjarke iz Picinog parka i otimao im pare.

Lijać i Zverac su bili namazani svim bojama velegrada. Školovali su se u Kazneno-popravnom domu u Kruševcu gde su i pekli zanat. Lijać nije imao jedno oko, udario ga je flašom neki pijani mornar, ali mu je ono jedno preostalo videlo sve. Sa njim je iza leđa mogao da vidi. Bili su to stari štajgeri. Valjali su divča žuto, podizali tuđe kofere iz autobusa, šibicarili ali i igrali pokericu i barbut čim bi ušli u neku veću lovu.

Zajedno su i robijali.

Lijać je bacao šibice u Picinom parku kod Ekonomskog a ova dvojica asistirala. Starili su bez naslednika, već su i godine dolazilile. Nisu više bili tako brzi. Znali smo ih Emčilo i ja sa “Broda Split”, iz “Brodarske kasine”,”Drvara”, “Rakete”…

Došli su jednoga jutra u Zagrebačku tri, na peti sprat, da od Emče, slikara, zamole malu uslugu. Da im krasnopisom, ćirilicom, ispiše plakat koji su se spremali da okače na stablo u Picinom parku. I honorar doneli. Bocu rakije brlje.
I Emil im je napravio plakat.

“Šibicarima potreban šegrt.
Uslovi:
1. Da nije robijao zbog težih krivičnih dela.
2. Da trči sto metara za trinaest sekundi.
3. Da govori ciganjski kao službeni jezik.
Prijave kod Mice Soliterke u bifeu ‘Raketa’.”

Na drvetu je osvanuo plakat, a mi smo honorar zajedno popili.

Čim su krenuli ponovo sa šibicarenjem, to je značilo da su loše prošli na pokeru ili barbutu. Kad im je dobro išao poker, kad su imali ovcu koja bi im upala u makaze, nije im padalo na pamet da šibicare.

Odrao ih je ko sanske koze tip koji je prvo izgubio pet glava na šibicama a onda izvadio butku love i predložio partiju.
Bio je to neki Nikšićanin za kojeg oni nikad nisu čuli i koji se vraćao iz Evrope kući.

Imao je četiri sata do polaska voza.

Kad su videli butku orlića, krenula im je bala na usta i sva četvorica su otišla do napuštenih vagona da bace pokericu. Sa njima je krenuo i neki glavonja sa Durmitora, koji je Nikšićaninu čuvao leđa.
Posle su pričali da je imao sočiva, da su karte bile obeležene, optuživali jedan drugog. Sreća njihova što je voz krenuo na vreme a Nikšićanin je žurio kući. Bio je to, kažu, neki Radulović koji je po Evropi jade pravio. Sutradan Zverac i Lijać dođu po Tarzana na gajbu.
“Idemo da se vadimo. Zakazali smo partiju u Kruševcu.”
Od zelenaša uzmu lovu voljni da se vade. Koga njih trojica uhvate u makaze, teško njemu.

Pred Kruševcom vide čiču sa šajkačom kako stopira.
Obustave oni i pokupe đeda. Krenu u priču.
“E, bogami sam danas dobro pazario. Četiri bika sam prodao!”
Zasijaše oči u junaka.
“A karte, matori, ne igraš?”
“Kako bih zimu prezimio da mi nije karata. U tom poslu sam najbolji u selu! Zimi kad namirimo stoku, nema drugog posla ni zabave do karata!”

Ova trojica počeše da se znoje.

Pogledi sevaju.
“A poker, pokericu je l’ bacate?”
“U tome sam majstor!”
“A bili mi mogli kod tebe jednu partiju da bacimo?”
“Ko nam brani! Baba mi je umrla. Živim sam sa unukom.”
“A u pare igraš?”
“Pa ne igram u klikere.”
“Šta kažeš da bacimo jenu partiju, dve? Ne žuri nam se.”

Svrate kod čiče u selo.

Mala kuća seoska, unutra stari sto, okrugao, ubio se za kartanje.
Čičin unuk, momak od dvadesetak godina, poslužuje i uzima pikslu…

Dok su igrali, čiča nije skidao šajkaču sa glave. Jeo je samo jabuke i pio čaj. Posle osamnaest sati igranja, Lijać, Zverac i Tarzan izašli su iz seoske kuće tapirani. Čiča ih presvukao kao čarape.

Bili su iscrpljeni od stresa i sivi od cigara.

Sutradan su se Lijać i Zverac našli sa čičom koji im je vratio njihovu lovu a Tarzanove pare su podelili na tri dela.
Čiča je bio profesionalni pokeraš kojeg su pronašli Lijać i Zverac, da bi izmakazali druga iz detinjstva, sapatnika sa štajge i starog roba Tarzana iz Ciganskih rupa.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar