POLITIČKA ISTORIJA ČUVENOG BEOGRADSKOG TRGA: Izraz stremljenja celog srpskog roda u XX i XXI veku

POLITIČKA ISTORIJA ČUVENOG BEOGRADSKOG TRGA: Izraz stremljenja celog srpskog roda u XX i XXI veku

foto: Printscreen Youtube


Nušić je na belom konju poveo masu od 20.000 ljudi pred Ministarstvo spoljnih poslova (u kojem je, inače, bio zaposlen), pravo na sednicu vlade. Stari portir ministarstva zavapio je: „Ne na konju u ministarstvo, gospodine Nušiću, ako boga znate!” „Pusti, Jovo”, podviknu onako, s konja, Nušić, „neće ovo biti ni prvi ni poslednji konj što ulazi u ovo ministarstvo!”
Bio je lep oktobarski dan 1908. godine kada se mladi pisac Branislav Nušić, već tada popularni Ben Akiba, pojavio na belom konju na trgu kod spomenika pred okupljenom masom od oko sto hiljada ljudi, koja je zahtevala da ih baš on, na tom istom belom konju, povede u oslobođenje srpskih zemalja preko Drine. Time je počela politička istorija čuvenog beogradskog trga (nekada Pozorišnog trga, danas Trga republike), izraz stremljenja celog srpskog roda u XX i XXI stoleću, gde je neposredno učestvovalo i četiri pokolenja moje porodice. Prvi je bio moj deda Boža, učesnik u tim masovnim demonstracijama Beograđana povodom tzv. Aneksione krize, istorijskog događaja kojim je Austrougarska ilegalno, tj. protivno međunarodnom pravu, u oktobru 1908. progutala Bosnu i Hercegovinu, tada teritoriju pod međunarodnom upravom. Ovaj bahati, nasilnički akt jedne neprijateljske države povredio je prava i nacionalna osećanja srpskog naroda sa obe strane Drine. „Beograd i celu Srbiju zahvatili su veliko nezadovoljstvo i uzbuđenje”, pisao je jedan hroničar. Ceo narod digao se kao jedan. I nije se na trgu pojavio samo Nušić, nego prava elita Srbije, plejada javnih radnika i umetnika, uključujući i žene. S balkona Narodnog pozorišta obratila se masi najveća srpska slikarka Nadežda Petrović: „Sestre i braćo, 1878. Evropa je Berlinskim ugovorom zabila nož u srce srpstvu u dvema najlepšim pokrajinama, Bosni i Hercegovini. Trideset godina Bosna i Hercegovina bile su poprište eksploatacije Austrougarske.

ZECEVIC 2 nusic

Od danas, sestre, naša je dužnost da prekinemo sa Austrijom svaku vezu!” Sa istog balkona govorio je i najveći srpski pesnik Jovan Dučić: „Danas se traži reč nas sviju da smo spremni pre izginuti nego da dozvolimo da nam grabljivica susetka dalje čupa deo po deo mesa s našeg raskomadanog tela!” Zatim je Nušić, na istom belom konju, poveo masu od 20.000 ljudi pred Ministarstvo spoljnih poslova (u kojem je, inače, bio zaposlen), pravo na sednicu vlade. Stari portir ministarstva zavapio je: „Ne na konju u ministarstvo, gospodine Nušiću, ako boga znate!” „Pusti, Jovo”, podviknu onako, s konja, Nušić, „neće ovo biti ni prvi ni poslednji konj što ulazi u ovo ministarstvo!”

I sve tako na gornji boj, u salu za sednice, sa zahtevom da se predsednik vlade odmah obrati okupljenom narodu. Tada se pokojni Milovan Milovanović, opkoljen demonstrantima, pojavio na balkonu i izgovorio znamenite reči da kraljevska vlada u pogledu aneksije stoji uz gledište celog srpskog naroda i da će tu ostati kako god da se kriza završi. Iako se i tada razgovaralo o kompromisu, stvari su uzele neočekivan tok. Bila je to neka vrsta ličnog, spontanog puča Ben Akibe i sto hiljada Beograđana. Nije bilo te vlade koja bi mogla narediti rasturanje sabora, niti ijednog srpskog čuvara reda koji bi podigao ruku na okupljene zemljake. Iako su stvari docnije uzele drugačiji tok, jednodušnost ovog narodnog sabora nije splašnjavala i Srbija je ušla u Veliki rat nacionalno svesna, znajući koliko života daje i zašto ih daje.

Nešto slično se dogodilo 27. marta 1941. na istom ovom mestu, gde je spontano probuđeni Beograd slavio hapšenje izdajničke vlade Cvetković-Maček, dolazak na presto kralja Petra, šipak Hitleru i „bolje rat nego pakt”. Drugom mom dedi, soluncu Nikoli Gajiću, tada šefu Upravnog odseka beogradske policije, nije palo na pamet da brani svojoj ćerki, a mojoj kasnijoj majci Radmili, studentkinji prve godine medicine, da s baštenskog stola „Kod Milanovića” (danas kafe kod Spomenika) drži vatrene govore protiv Hitlera i fašizma i poziva narod na borbu. Sa ulice je povukao sve žandare i zato bio penzionisan pre dolaska Nemaca (dobro je još i prošao). Tog dana iz zatvora su bili pušteni svi komunisti, i slobodno se pridruživali demonstrantima, ali nisu organizovali svoj miting zato što je Staljin tada imao pakt o nenapadanju i prijateljstvu s Hitlerom. Tek četiri godine kasnije, sa istog ovog mesta i sa istog ovog balkona, pred novih sto hiljada ljudi Josip Broz Tito izjavio je da je KPJ 27. marta 1941. izvela narod na ulicu. A bilo je obrnuto: narod je izveo Partiju na slobodu. Ni Partija ni Engleska, nego slobodoljubivi i prkosni srpski narod, sa sve Nušićem na konju i mojom majkom Radmilom.

Od tada se na tom trgu i na tom balkonu izređalo više ne znam koliko mitinga i ne pamtim koliko partija, pa i čuveni 9. mart 1991. godine, kada je na ogradi balkona, pred novih sto hiljada Beograđana, mlatarao nogama Vuk Drašković, danas poznati lobista NATO pakta. Igrale su se tu košarkaške utakmice i slavile sportske pobede, ali je u zaborav lagano i neopozivo tonuo onaj duh mesta koji je probudio Ben Akiba. Bezmalo sto godina posle tog događaja (misteriozno prisustvo osmice se nastavlja) odigrao se ovde poslednji patriotski miting koji pamtim.

Bio je opet lep dan, 29. jul 2008. godine. Na trgu sto hiljada ljudi, narodni protest, ovog puta u vezi s Bosnom i Hercegovinom. Samo tada je sve bilo drugačije nego sto godina ranije. Srpska vlada izručuje neprijatelju predsednika bosanskih i hercegovačkih Srba Radovana Karadžića da mu se sudi zbog nepostojećih krivica; da bi se na stub srama prikovao srpski narod sa obe strane Drine. Trg opasan ljutim kordonima srpske policije, dovučene iz svih krajeva Srbije, doduše bez Miloševićevih tenkova (on je već umoren u Sheveningenu, a Šešelju, čija partija organizuje ovaj miting, sudi se u Hagu). Predvode Toma i Vučić, još radikali. Sluti na zlo. Sedim „Kod Milanovića” (kod konja, pardon, kod spomenika) i na brzinu plaćam pivo jer kod spomenika Nušiću počinje neko komešanje. Uskoro puče negde suzavac i masa se sruči na nas. Ponesen silinom stampeda, uzmičem prema „Ruskom caru”, ali vidim da su tamo oko žardinjera neki popadali i da ih policija besomučno mlati. Tu su srpski žandari, kojima je to naređivao srpski predsednik, usmrtili srpskog mladića Ranka Panića, izbeglicu i žrtvu „Oluje”. Tukli su ga teškim čizmama u stomak i dečko je docnije umro razvaljene trbušne maramice, u velikim mukama. Tako se završio poslednji patriotski miting na trgu kojeg se sećam, a nedavno sam pročitao u novinama da ubica, neki Nišlija koga su kao našli, ni posle deset sudskih ročišta nije osuđen za taj zločin. I da se brani ćutanjem. Na šta ima pravo.

Ćutim i ja posle deset godina. Gledam iz bašte „Kod Milanovića” kako ispred spomenika „Žene u crnom” izvode neki performans za sedam-osam posmatrača. Samo što je Nušić prešao preko puta i odlio se u bronzi, deda Boža se udobno smestio među korice letopisa, a moja majka Radmila se preselila u sećanje svojih unuka i praunuka. Vučić je sada predsednik. Gde smo, šta smo? Dok aveti one crne pale sveće i prenemažu se, pričinjava mi se od železnog kneževog spomenika mladi Ben Akiba i njegov beli konj, kao neko zgusnuto vreme. I ja tu, za onim stolom, filozofiram u duhu Tarkovskog:

„Šta prošlost znači za čoveka kada je ona nosilac svega onoga što je trajno u sadašnjosti i u svakom tekućem trenutku? Prošlost je daleko stvarnija i u svakom pogledu postojanija i gipkija nego sadašnjost. Vreme ne može nestati bez traga jer je ono subjektivna, duhovna kategorija; vreme koje smo proživeli se utiskuje u našu dušu i iskustvo zgusnuto u tom vremenu.”

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar