POSLEDNJI KOJOT

Saša Dragstor je bio visok, plav, malo poguren, kosog čela i uvek masne kose. Na čelu je imao kvrgu masnog tkiva. Žickao je lovu i pijančio s klošarima i alkosima ispred dragstora.
Njegov otac, visoki državni funkcioner, odavno je digao ruke od njega.
U dnu dvorišta u Ulici Peke Pavlovića kupio mu je sobu bez kupatila, s poljskim klozetom.

Svojom štenarom, Saša, koji je sam sebe krstio Dragstor, bio je više nego zadovoljan. Njegova štenara bila je dno dna. Najgore stanište gde su klošari u krajnjoj nuždi mogli da prenoće. Naravno, ako bi doneli flašu pića. Saša je pio sve, i nikad ničije piće nije odbio. Jednom je neko zaspao s cigaretom, ali su uspeli da ugase požar. Ni to im nije smetalo.

Tata je poslao majstore koji su popravili koliko se moglo popraviti.
Zaudaralo je na mokraću, povraćku, duvan.
"Mrzim uspešne, oni uvek daju deo sebe zbog uspeha."
Preko dana je spavao, a noć je provodio u dragstoru ponosan na svoj nadimak.
Jednom je stavio na rešo pasulj da se kuva, a potom su svi zaspali. Voda je uvrela, pasulj se ugljenisao.
Nikome nije palo na pamet da šerpu odnese do kontejnera. Stajala je tu, u štenari, danima.
Pušten na vikend iz Okružnog zatvora Padinska Skela, gde je ko zna koji put robijao zbog obijanja apoteka, Franjo Radojčić je odlučio da vikend produži.

U zatvoru je upoznao Sašu. Saša mu je dao adresu i pozvao ga da svrati.
Pred zoru dana trećeg svratio je Franjo u Marinkovu Baru, na jazbinu Saše Dragstora.
Franjo je bio lep, uredno podšišan i obrijan, fino vaspitan, i nije mu bilo teško da upozna Jelenu, dobru i negovanu devojku, pristojno obučenu, koja je mirisala na dečji sapun „merima". Ali Franjo nije imao gde da je povede.
Robijaš je produžio vikend, izdata je poternica za njim.
Stigao je u svitanje kod Saše.

Saša je sve žene koje su dolazile kod njega smatrao opštim dobrom. Franjo je od lekova i alkohola zaspao, a Saša je nasrnuo na Jelenu.
Jelena je počela da vrišti kad joj se primaklo unakaženo lice od masnih kvrga i alkohola.
Ostali gosti koji su ležali razvaljeni po patosu i madracima počeli su da se bude.
Probudio se i Franjo i krenuo da brani Jelenu.
Saša ga je zavalio šerpom sa ugljenisanim pasuljem.
Pukla je koža i na sve strane je šiknula krv.
Franjo i Jelena su istrčali iz štenare.
Bilo je jutro i gradski prevoz počinjao je da radi.
Drugi put sam sreo Franju posle dve godine, u Padinjaku, u Okružnom zatvoru Padinska Skela. Fasovao sam dva metra mardelja zbog oblajavanja mrtvog predsednika.
Prepoznao sam ga po ožiljku na čelu. I on je mene prepoznao.

Opet je obio apoteku.
"Zašto, pobogu?", pitao sam ga.
"Jednom sam izgutao dve table 'artana' i platio taksi od Novog Beograda do Pančevačkog mosta da me prati. Trčao sam pored njega do Pančevca i nazad. Otpali su mi đonovi na patikama, noge su mi bile krvave, ali ništa nisam osećao. 'Artani' su čudo!"

Franjo je bio stari rob. Uredan i poslušan robijaš. Upoznao me je sa svima. Odveo me je u biblioteku koju je, po svedočenju slikara Save Sovuljage Jokića, otvorio Jaša Grobarov. I knjige u biblioteci su bile na robiji. Knjige ruskih pisaca koji su četrdeset osme izbačeni iz državnih biblioteka.
Odmah sam uzeo tri knjige i sve slobodno vreme sam provodio čitajući.
Predsednik je bio mrtav, a ja sam robijao zbog vređanja mrtvaka. Komisija za zaštitu imena i dela Josipa Broza još je postojala.

"Ovde su ti cigarete glavno sredstvo plaćanja", obučio me je Franjo.
Naručio sam da mi pošalju što više cigareta.
Jesen 1983. Spremala se zimnica. Norma je vađenje peteljki iz dvadeset džakova paprika.
A onda smo čistili luk. Četiri džaka očišćenog luka.
Po nauku Franjinom, luk sam kupovao za dve pakle cigareta od Cigana i klošara, a ja sam čitao „Uzoranu ledinu" i „Mladu gardu". Ili igrao asocijacije s Franjom. On je sve nudio da igraju asocijacije s njim. I uvek pobeđivao!
Njegoš, najopasniji žandar u Padinjaku, provalio me je da čitam. A onda, kad sam krenuo da donesem džak očišćenog luka od Cigana, po leđima mi je zveknula „garavuša", kako smo zvali pendrek.
Razmestio mi je bubrege.
Prošle su godine.

Doselio sam se s trudnom ženom u blok.
Bila je to treća noć u novom stanu. Izašli smo da prošetamo ne znajući da se ulazna vrata zgrade zaključavaju.
Noć je bila duboko odmakla. Poljubili smo vrata, a nikog u zgradi nismo poznavali. Ostali smo napolju.
Na okretnici tramvaja, ispred kioska koji je radio čitavu noć, sedeo je klošar u ritama i pio pivo. Bio je zarastao u bradu, umašćene kose. I opet sam ga po ožiljku na čelu prepoznao. Bio je to Franjo, ali ga pod tim imenom u bloku niko nije znao. Zvali su ga Geri ili Rade. Platili smo mu pivo i ispričali u kakvoj smo nevolji. Franjo-Rade-Geri je ponudio da razbije staklo na vratima ciglom i da mi posle uđemo. Odbili smo i sačekali zoru igrajući asocijacije.
Posle smo ga sretali često. Pio je ispred podruma pića koji je držao komšija Aca. Lovu za piće je žickao po bloku. Kad god bi se sreli, Geri bi izrecitovao: „Veš poet svoj dolg", i ja sam vadio novčanik.
"Ja sam poslednji kojot", govorio je za sebe. Kud god da je krenuo, pratila su ga dva olinjala psa.
Umro je jedne zime posle nekoliko godina. Našli su ga smrznutog u napuštenom automobilu.