Prećutkivanje je novi sistem cenzure

Prećutkivanje je novi sistem cenzure


Bilo da su njeni gosti u Studentskom kulturnom centru doktori nauka, profesori, zaneseni studenti književnosti (kakav sam, valjda, i ja (bio)), srednjoškolci ili slučajni prolaznici koji su, videvši gužvu pred zgradom, svratili da provere o čemu se radi, Vesna Kapor će ih sve jednako prihvatiti i s njima popričati o aktuelnoj književnoj produkciji, u čijem žarištu i sama izgara, o svojim i tuđim knjigama, o prošlosti, a najradije o Crnjanskom, o planovima i programu svoje institucije…

„Tri samoće ili mjesto nedovršenih stvari”, Vaš prvi roman, objavljen je 2010. godine. Koliko ste dugo pisali to delo i jeste li se bojali da ga objavite?
– Dugo sam ga pisala. Prvi deo još dok sam predavala u školi u Nevesinju, tokom rata. A drugi mnogo kasnije, kad su se neke bure u meni i oko mene stišale. I jesam, plašila sam se da ga objavim. Plašila sam se i da ga pokažem nekim važnim očima, mada sam s mnogima već tad sarađivala. Ali pošto, kako beleži Crnjanski, svaka knjiga ima svoju sudbinu, desilo se da je jedan prijatelj odneo rukopis u SKZ uredniku Draganu Lakićeviću, s kojim do tada nisam sarađivala, a nisam ga ni poznavala. Ima ljudi kojima je suđeno da više dobijaju od nepoznatih nego od bliskih. Jedna sam od tih.
Posle tog romana ste, istražujući mogućnosti, pisali kraće oblike, koje ste potom objavili sabrane u nekoliko zbirki priča. Da li je nova knjiga „Venac za oca” intimna, autobiografska, lirska proza?
– Roman je bio jedna meditativna priča o ratu. Nisam ni osetila kad sam prešla na pisanje priča. Desilo se spontano, poteklo je iz nekih dubokih prostora, iz dubine, sasvim prirodno i lako. Ne pišem često, nisam od onih koji svaki dan beleže, nažalost. To je odraz karaktera, ali i vremena u kojem živimo. Svako od nas u sopstvenom životu ima više uloga. U haosu i trčanju između posla, porodice i pisanja kao najdubljeg imperativa duha uvek nešto trpi. Pisanje je smesa zbilje i imaginacije. Ličnog i kolektivnog. Pisanje je duboko intimni čin, ali nije ispovest. Napraviti od tog intimnog, ličnog umetnost, priču za drugog, to je književnost. Pisac je uvek na razmeđi svetova. Uvek sam pomalo odsutna iz stvarnosti u kojoj moram učestvovati. Nova knjiga je zbirka priča u kojoj se kovitlaju lirsko i epsko, sudaraju svetovi predaka i potomaka. Naslovna i potonja priča savijaju pripovedanje u venac života. U njoj se, uprkos gubicima, iznova rađa radost i glorifikuje život. Uspela priča je ona kroz koju onaj koji piše čitaoca provede kao kroz sopstvenu pripovest, doživljaj. „Venac za oca” je i lična i opšta priča svakoga od nas. Gubitak, ljubav, pronalaženje viših vrednosti kroz sećanja i pripovedanje… U tuđem smo srcu svoje srce čuli, kako je pevao Miljković. To je suština pisanja.
Za zbirku priča „Po sećanju se hoda kao po mesečini” dobili ste nagradu „Miloš Crnjanski” i nagradu „Laza Kostić” 2015. godine. Opisuju li te priče stvarno stanje u književnosti, i da li više podstiču ili dele književnike?
– Dobila sam te divne nagrade, nisam čak ni znala da sam u užem izboru. Bilo je tu nekog višnjeg proviđenja. Nagrade u isto vreme i podstiču i dele književnike. To je neminovno. I tu se ništa ne može. Treba imati na umu da odabir u šire i uže izbore uvek izbaci i pokaže više naslova i autora. Pobednik je jedan, ali to ne guši niti umanjuje dimenzije drugih knjiga. Naša književna istorija prepuna je paradoksa, a lektira decenijama puna rupa iz političkih razloga. Mi se tek, posle celog veka prećutkivanja, zaljubljujemo u Krakova, Vasića, Vinavera, Božovića… Pa onda sudbine Crnjanskog, Rastka Petrovića i Dučića. I sad, iz te perspektive, čovek mora biti svestan da je sadašnjost sam tren. I da nije uvek pravedna u trenutku u kojem pisac živi.

Koliko Vam je bilo teško da se izborite za svoje mesto i glas u Studentskom kulturnom centru?
– Istina, to je već jedan ritam, mesto koje se računa; domaćinska, prisna atmosfera i ozbiljna priča. Petnaestak godina, što bi rekao Gojko Đogo kad je uređivao tribinu u Domu omladine, staram se o ovoj tribini. Kad se čovek stara o nečemu, to više nije posao, nije puka obaveza, to je odgovornost, briga, radost… Svaki posao koji radimo odraz je našeg bića, snage, posvećenosti. Radila sam i radim najbolje što mogu; prikazujem različitost književnih glasova, borim se za decentralizaciju književnosti. Naši pisci su, srećom, rasuti svuda; nije samo Beograd referentno mesto.
U stalnom ste kontaktu sa profesorima, piscima i pesnicima, među kojima je katkad mnogo ega, samoljublja, precenjivanja i potcenjivanja. Kakva su

Vaša iskustva s njima i kako uspevate da napravite balans u svom radu?
– Svako književno veče doživljavam kao da je moje lično, i kao da su mi došli u goste i učesnici i publika. Staram se da se čuju neki glasovi koji drugde ne bi mogli da se čuju. Sve što radimo jednom će se računati. Sve će jednom biti istorija. Danas je aktuelna politička korektnost, potrebni su glasovi koji glorifikuju korporacijski sistem ili oni koji ga kritikuju na benigan, konformistički način. U svakom slučaju, trenutno vlada novi sistem cenzure – prećutkivanje. Danas se insistira na individuaciji u cilju poništavanja kolektivne kulture i sećanja. Pražnjenje od sadržaja da bi se napravio novi čovek, bez identiteta, čovek kome je imperativ potrošnja. U mojim pričama žive pobunjenici protiv toga. Oni se uporno sećaju, odbijaju da zaborave one čiji su eho. U ovim pričama sve bruji od glasova. Neprestano se vodi dijalog između svih. Postavljaju se egzistencijalna pitanja, ali i jedna junakinja kaže svojoj deci: uvek morate znati ko ste.

Posebno rado organizujete promocije mladih stvaralaca i izlazite u susret piscima i pesnicima koji tek grade svoj put na književnoj sceni. Da li mladi to poverenje znaju da opravdaju, i kakva nam budućnost sledi?
– Zbog već pomenutih stvari, smatram da je obaveza svih u medijima i kulturi da, koliko je to moguće, ukažu poverenje različitim glasovima. I generacijski i poetički. Mladi ljudi često deluju mnogo sigurnije u sebe nego što to jesu. Može se reći da skoro nema imena koje je sad na književnoj sceni a da nije bar jednom bilo na tribini u SKC-u. Neki se nikad više ne jave, neki ostaju uvek tu negde blizu. A ima i onih s kojima se druženje pretvori u prijateljstvo. Neki kalkulišu, neki su srčani, neki ne vole da se sećaju početaka, drugi su zahvalni. Neki smatraju da je sve što im se dešava neupitno kao da im pripada sve. Drugi su svesni da je uvek, umesto njih, mogao i neko drugi negde da se nađe… Sve je isto kao i s već etabliranim imenima.

 

 

Lirska posvećenost
Vesna Kapor je rođena u Nevesinju u Hercegovini. Studije srpske književnosti završila je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Piše prozu i književnu kritiku, a urednik je književnog programa i moderator kultnih književnih večeri u beogradskom SKC-u. Objavila je roman „Tri samoće ili mjesto nedovršenih stvari”, kratku prozu „Kao što i vama želim”, te zbirke priča „Po sećanju se hoda kao po mesečini” i „Venac za oca”, za koje je odlikovana nagradom „Miloš Crnjanski” i nagradom „Laza Kostić”, kao i nagradom Kondir Kosovke devojke i Poveljom zahvalnosti Filološkog fakulteta u Beogradu za izuzetan doprinos i uspešnu saradnju u razvoju nastave, jezika, književnosti i kulture. U svom delu neguje lepotu književnog jezika i svojevrsnog lirskog ritma, beležeći sudbine pojedinaca sa ovih prostora, ne bežeći od savremenih tema i događaja, a u uređivačkom radu beskompromisno teži afirmaciji i popularizaciji književnosti.

 

Pročitajte još: